GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #229 > Komunikacije
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Autoput (dez)informacija
Branislav Mihaljev
Uživamo u obilju informacija na Internetu, ali dobro znamo da sve te informacije nisu nužno tačne. Tako dolazimo u situaciju da niko više ni u šta nije siguran, a rešenje je da svako veruje u ono u šta iz nekog razloga želi da veruje. Zato za mnoge Internet predstavlja veliki autoput dezinformacija
- PC #229 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Autoput (dez)informacija

image

Alan Tjuring, čovek koji je dešifrovao „Enigmu“, spasao je milione života i značajno skratio Drugi svetski rat. Od početka 1943. pa do kraja rata Tjuringova mašina dešifrovala je oko 84.000 poruka, dve svakog minuta. Pravi rat odvijao se na bojištu, ali njegovu sudbinu i dužinu trajanja odlučila je informacija. Uopšteno govoreći, informacija je osnova svakog sistema i delovanja, a pogrešne informacije dovodile su do katastrofalnih posledica. Eksploziju informacija, brzinu i lakoću širenja omogućile su dve stvari: dostupnost računara i njihovo umrežavanje, pre svega priključenjem na Internet.

(Polu)istine

Lakoću širenja informacija prepoznali su oni koji su uvideli mogućnost profita širenjem poluinformacija i potpunih dezinformacija. Razlika između ove dve kategorije odnosi se na nesvesno širenje izmenjene ili netačne informacije (poluinformacije) i dezinformacije – namerno smišljenog netačnog iskaza s ciljem dovođenja u zabludu primaoca „informacije“. Pojedini autori Internet nazivaju i „auto-putem poluinformacija“ zbog količine netačnih informacija kojih ima kudikamo više nego tačnih. Da bismo odgovorili na pitanje fenomena širenja i usvajanja poluinformacija u tolikom obimu, trebalo bi da pogledamo strukturu korisnika Interneta, nivo i način obrazovanja. Ovde je stvar vrlo jednostavna – što je niži stvarni nivo obrazovanja pojedinca, njemu je teže da prepozna pogrešne informacije. Na prijemčivost dezinformacija nisu imuni ni (formalno) visokoobrazovani. Pre svega treba podvući da se ovo odnosi na lični nivo obrazovanja koji često nije u vezi sa formalnim nivoom obrazovanja.

S druge strane, deo krivice snosi školstvo, ono koje učenike uči tome da je znanje koje dobiju apsolutno tačno, da o tome ne moraju mnogo da razmišljaju, te da treba ponuđeno da nauče i reprodukuju. Školstvo koje ne uči đake da sami razmišljaju, povezuju činjenice i razlikuju tačno od netačnog. Nemaju izdavači udžbenika i nastavnici lošu nameru, ali postoji sistemski problem zastarelog načina obrazovanja, posebno u novije vreme kada veoma mladi pojedinci rano zakoračuju u svet odraslih, pre svega putem Interneta. Moderni obrazovni sistemi stavljaju akcenat na učenju veština nalaženja relevantnih informacija i njihovom povezivanju, nasuprot obrazovnom sistemu baziranom na usvajanju ponuđenog i ponavljanju.

Udruženi oko gluposti

image

Širenju netačnih informacija najviše doprinose društvene mreže. One omogućuju ljudima da praktično anonimno šire netačne informacije, da pronalaze druge ljude i udružuju se oko netačne informacije podstičući pri tome jedni druge u svom uverenju. U učvršćivanju ubeđenja da je lažna informacija tačna doprinosi i fenomen ponavljanja dezinformacije kao tačne – što se više puta ponovi, deluje istinitije. Laž iz neznanja ili navike smenjuje laž iz ubeđenja. Osim pomenutih vrsta laži, postoje i one koje stižu od zvaničnih institucija gde se izmenom metode tumačenja, načina obračuna podataka dobija željeni statistički podatak koji se zatim prikazuje kao informacija. Bilo da je reč o broju zaposlenih ili o prosečnim zaradama, primenom dobre metode nad ispravnim skupom podataka dobija se potpuno netačan zaključak. Ova pojava naziva se „statističkom laži“. Primer ovakve „informacije“ je broj zaposlenih neke firme, koji je u stalnom formalnom rastu. Međutim, ne daje se podatak o broju iseljenika iz zemlje i ljudi koji su izbrisani iz evidencije, pošto upravo ti podaci utiču na relativni odnos broja nezaposlenih i zaposlenih.

Širenju netačnih informacija, dakle, doprinose i državne institucije koje se kompromituju davanjem takvih „informacija“. Dolazimo bliže odgovoru na pitanje zašto pojedinci radije veruju „informaciji“ iznetoj u nekakvom e-mail-u, nepoznatog izvora, nepoznatog autora o temi u koju se nimalo ne razumeju. Da bismo upotpunili odgovor, pozvaćemo se na psihologiju – ljudsku neotpornost na lepo složenu priču, s jedne strane, i odbrambeni mehanizam mozga u periodu stresa, s druge. Naime, kada se bilo kakva informacija ili dezinformacija upakuje u lepu, senzacionalnu priču potkrepljenu šarenim sadržajem (fotografijama ili videom), to deluje uverljivije nego dosadna priča sa suvoparnim podacima. Prva izaziva viši nivo emocija. Isti trik dobro je poznat uspešnim prodavcima – oni mogu da prodaju praktično bilo šta, zato što imaju dobru priču. Često ljudi i znaju da im je ponuđena laž, ali prepuštaju se emocijama koje nadvladavaju racionalni um.

Biološko objašnjenje možda leži u delu mozga koji se naziva amigdala. On se aktivira kod straha i uopšte kod stresnih situacija. Kako navodi Paul Whalen sa Dartmut koledža, amigdala tera mozak u stanje preterane analitičnosti, što dalje vodi do ponavljajuće analize istih informacija sve dok ne usvoji ono objašnjenje koje deluje najuverljivije. Prisutan je efekat nenametljivosti. Za razliku od stvarne osobe koja zakuca na kućna vrata pokušavajući da vlasniku proda nešto ili da ga ubedi u nešto, dezinformacija nije nametljiva i računa na ljudsku ljubopitljivost. U prvom slučaju, pri fizičkom kontaktu, odbrambeni prag postavljen je veoma visoko („Sigurno pokušava da me prevari“). Isti čovek čini upravo suprotno na Internetu („Sigurno je ovo tačno, jer to kriju od nas“).

Često se oni koji šire poluinformacije služe malim trikom. Prvo nabrajaju nepobitne proverene činjenice, zatim ubace jednu laž i nastave nabrajanje činjenica. Na primer: „Iskustva su pokazala da kada dođe do pada imuniteta, organizam nadjačaju bakterije i virusi pa dođe do bolesti“. Za sada sve je tačno. Zatim, velikim slovima: SOK ZA JAČANJE IMUNITETA za čije spravljanje je neophodan redak sastojak iz egzotičnih zemalja uz uputstvo gde se može kupiti.

image
Naj­po­zna­ti­je te­ori­je za­vere

Kritičko mišljenje

Kako prepoznati netačnu informaciju, kako se odbraniti od poplave dezinformacija i poluinformacija koje šire ne samo pojedinci već i zvanični mediji, pa čak i državne institucije? Pre svega valja znati ko je autor i kakav je njegov autoritet. Autoritet se gradi tako što medijska kuća ili osoba ne šire laži. Onaj ko to makar jednom učini diskredituje samog sebe toliko da se sve druge informacije koje bude delio moraju ozbiljno staviti pod lupu. Gledajući samo ovo pravilo, nijednom našem zvaničnom mediju ne bi se moglo nikada verovati, međutim, ljudi ipak to čine. Dakle, nedostaje još nešto.

Ljudi bi morali da preispituju svaku informaciju ili „informaciju“. Kritičkim mišljenjem lako se otkriva laž. Na primer, često možete videti „informaciju“ da je „maj 2015. bio poseban mesec, jer se jednom u 140 godina dešava da on ima pet petaka, pet subota i pet nedelja. Zato je maj bio posebno srećan mesec“. Većina ovo odmah usvaja kao tačno i zanimljivo i širi dalje. Međutim, treba pogledati kalendar i potražiti mesec koji ima 31 dan, a počinje petkom. Prvi takav je avgust 2014 – on je takođe imao pet petaka, pet subota i pet nedelja. Pre toga mart 2013, a posle maja 2015. to je upravo protekli januar 2016. Dakle, ni govora o nekakvih 140 godina.

Od takve bezazlene laži usvojene kao istine, do veoma opasne s potencijalnim katastrofalnim posledicama, linija je tanka. Naime, ne jednom video sam u poslednjih nekoliko godina ljude (zanimljivo – samo žene!), raširenih dlanova prema Suncu koji gledaju direktno u Sunce na zalasku „upijajući energiju“. Znamo kakve energije postoje, kako se mere i njihovu prirodu. Osim što čovek ne može fotosintezom da pretvara sunčevu energiju u organizmu koristan oblik, količina energije koja padne na površinu celog oka zanemarljivo je mala. Da vidimo i koliko mala.

U idealnom slučaju, na ekvatoru u podne, kada je Sunce u zenitu, po kvadratnom metru može da se dobije oko 1000 W, odnosno 1 kW energije. Tipični solarni panel može da proizvede oko 200 Wh električne energije, tj. iskoristivost je oko 20 odsto. Površina celog oka (pravilnije bi bilo da računamo samo površinu zenice!) samo je dvehiljaditi deo solarnog panela površine metra kvadratnog. S tolikom površinom solarnog panela dobili bismo maksimalno 0,1 Wh električne energije. Recimo da je, ilustracije radi, ljudsko oko efikasno u pretvaranju sunčevog zračenja u koristan oblik energije svih 100 odsto. Dobijamo 0,5 Wh energije. Ljudski organizam u stanju mirovanja izrači količinu toplote koja odgovara energiji od 100 Wh, dakle dvesta puta više nego što bi u istom periodu primio od Sunca, i to u ovom idealnom slučaju.

A šta je stvarno? To da gledanje direktno u Sunce izaziva trajno oštećenje oka. Ne radite to. Čak ni kada je na zalasku, a vi na letovanju. Krivci za širenje ovakvih priča pre svega su zvanični mediji koji, na kraju, ne snose nikakvu odgovornost za gubitak nečijeg vida. Protiv netačnih informacija, a pre svega njihovog širenja mora se boriti u pravom smislu te reči. Evo nekih saveta. Da biste nečije mišljenje promenili, što je prilično teško, a često i nemoguće, prava informacija mora da bude sažeta, s dovoljno detalja, uključujući i pravi razlog, uzrok. Svaku ponuđenu informaciju valja uzeti s dozom rezerve, po potrebi je proveriti na više mesta. Čitati isključivo one medije koji su se pokazali da ne šire dezinformacije, odnosno, one koji su to činili najmanje. Dalje, ako neki članak zvuči senzacionalno („u Africi pronađen lek koji leči sve bolesti“) to je, bez greške, obična izmišljotina. Postaviti premisu da je Web sajt ili ponuđena informacija laž, pa ići prema tome da se pokaže da nije laž – upotrebiti zdravu logiku i kritičko razmišljanje. Manjak poverenja zapravo je veoma koristan na Internetu.

Teorije zavere

image
Po­zna­te po­lu­in­for­ma­ci­je i de­zin­for­ma­cije

Verovanje u teorije zavere, opšte nepoverenje u nauku, medicinu i zvanične institucije nosi opasnost i s druge strane. Dobar broj ljudi veruje da postoje lekovi za sve koji ne koštaju ništa i da ih upravo zbog toga zvanična medicina ne propisuje jer „ne mogu da zarade na tome“. Zvuči kao jednostavno i efektno objašnjenje. Sve veći broj ljudi veruje da su vakcine opasne, bez efekta, da nam ubacuju otrove u organizam pa smo svedoci da se ponovo šire bolesti koje su se smatrale gotovo iskorenjenim.

Teorije zavere imaju prednost nad stvarnim poznavanjem stvari koje pak zahteva veoma široko znanje i poznavanje prilika. One nude jednostavan, kratak odgovor na obično veoma komplikovane prilike i događaje. Recimo, za dolazak do odgovora na pitanje „Zašto je izbio Drugi svetski rat?“ trebalo bi znati političke, ekonomske i sve druge prilike, uključujući poznavanje vlasti u različitim zemljama. Ova materija zaista je veoma složena. Slično se može preslikati na moderan svet s pitanjem „Zašto Amerikanci napadaju neku zemlju?“ Najjednostavniji odgovor glasi: „Da bi potrošili staro oružje i tako zaradili na vojnoj industriji“. Eto rešenja.

Protiv poluinformacija i dezinformacija moraju se svi boriti, počev od državnih institucija (koje to prilično nevoljno čine), pa do pojedinaca (koji uglavnom odustaju obeshrabreni brojem protivnika) jer one nanose ogromnu materijalnu, nematerijalnu i svaku drugu štetu. Saniranje katastrofalnih posledica naizgled bezazlenih poruka na Internetu košta mnogo celo društvo.

SLEDEĆI TEKST U PC #229
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović



YuNet

Čitaj PC Press

Excel kuhinjica


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter