Vožnja bez dozvole

Oko čega se danas najviše nerviramo? Odgovor je svakako individualan, ali primećujemo da se mnogi veoma nerviraju zbog situacija u saobraćaju. Dopustimo sebi da malo maštamo u kakvom svetu bismo voleli da živimo u budućnosti. Automobili sa autonomnim upravljanjem bi rešili mnogo saobraćajne probleme. Recimo parkiranje - automobil bi nas dovezao ispred kuće, sačekao da izađemo iz njega i onda bi samostalno otišao i parkirao se na pogodnom parking mestu. Kada bi nam bio potreban sledeći put potreban, mogli bismo da ga putem telefona pozovemo i on bi se pojavio ispred nas, a da nismo ni znali da li je beo parkiran u blizini ili nekoliko ulica dalje.

Ovakav koncept, šire gledano, ukida potrebu da imamo sopstveni auto. Zašto umesto svog ne bismo pozvali najbliži slobodan automobil i rentirali ga samo za vreme koje ga zaista koristimo? Najveći broj automobila danas stoji parkiran i čeka svoje vlasnike, dok se u aktivnoj vožnji provede manje od jednog sata dnevno. Iznajmljivanje automobila koji sami voze značajno bi smanjilo globalni vozni park, pretvorilo parkinge u parkove i učinilo da gledajući kroz prozor ne vidimo samo beskrajna polja puna "konzervi".

Gde smo danas?

Ali, vratimo se u realnost. Ovakav scenario neće se desiti u bliskoj budućnosti. Međutim, prvi koraci u pravom pravcu već su učinjeni. Svi poznati proizvođači automobila (kao i mnoge nama nepoznate startup kompanije) već neko vreme aktivno rade na kreiranju pouzdanih autonomnih vozila, koji će put od tačke A do tačke B prevaliti na bezbedan način, poštujući saobraćajne propise i druge učesnike u saobraćaju.

Tehnologija postoji, testni modeli već se kreću ulicama mnogih gradova, a uveliko se radi i na razvoju softvera koji će na pravi način, putem informacionih tehnologija povezati automobile, odnosno senzore u njima, mobilne telefone, računare, GPS-uređaje, a sve u cilju kreiranja bezbednog sistema vožnje bez vozača. A kada se to dovoljno usavrši da uđe u komercijalnu proizvodnju, bićemo svedoci drastičnije promene sveta nego što su to uradile informacione tehnologije.

Najdalje u tom pravcu najverovatnije je otišla kompanija Tesla Motors, proizvođač najpoznatijih električnih automobila. Ona već sada nudi softverski update u vidu autopilota koji obezbeđuje njihovim postojećim automobilima da postanu (makar u nekoj meri) autonomni. To znači da u njihovim kolima već postoji sva potrebna tehnologija, koju je potrebno samo aktivirati.

Google već nekoliko godina eksperimentiše s tehnologijama koje obezbeđuju vožnju automobila bez vozača i njihovi test modeli dobili su dozvolu da se voze američkim putevima. Doduše, već su zabeleženi i prvi sudari koje su izazvali prototipi Google-ovih autonomnih automobila, što dokazuje da ova tehnologija još nije savršena, ali treba imati na umu da ni ljudi nisu savršeni vozači. Uostalom, teško da ćete naći jednog vozača čiji auto nije ogreban, čuknut ili malo ulubljen - što sve ukazuje na "bliske susrete" s drugim automobilima u vožnji, na parkingu ili sa stubićima koji su taman tolike visine da se ne vide kada idete u rikverc. A ako uzmemo u obzir da istraživanja pokazuju da se oko 94 odsto saobraćajnih nesreća danas dešava zbog greške ili nepažnje vozača, a samo šest odsto zbog neispravnosti vozila, autonomna vozila imaju ogroman potencijal za smanjenje saobraćajnih nezgoda.

Nivoi automatizacije

Pre tri godine američka Nacionalna agencija za bezbednost na putevima (National Highway Traffic Safety Administration - NHTSA) izdala je pravila i propise koji objašnjavaju kako napredne forme autonomnih vozila mogu da se uključe na javne puteve. U njima je definisano pet tipova automatizacije, počev od nivoa 0 (vozilo nije automatizovano), do nivoa 4 (potpuno autonomno, samovozeće vozilo). Mnogi današnji automobili pripadaju nivou 1 (automatizacija u zavisnosti od funkcija) koja obuhvata sisteme za elektronsku stabilnost vozila ili ABS sisteme kočenja, ili nivou 2 (kombinovana autonomija) u koju spadaju tempomati, automatizovano centriranje u kolovoznoj traci i slične funkcije

Već pomenuti Google ili Tesla automobili spadaju u nivo 3 (limitirana samovozeća automatizacija), koja predviđa da je čovek prisutan na vozačkom sedištu i da je spreman da u svakom trenutku preuzme kontrolu nad vozilom. Četvrti nivo predstavljao bi potpuno autonomno i automatizovano vozilo, kakvo smo zamislili na početku teksta. Dakle, vozilo koje će samostalno preuzeti sve potrebne radnje da bi izvršilo postavljeni zadatak. Da bi to postala realnost, neophodno je da se razviju kvalitetniji i precizniji senzori, kao i softver, ili, preciznije rečeno, logika koja će znati da se snađe u nepredviđenim situacijama. Tu stupaju na snagu i moralne dileme pred koje može da se stavi veštačka inteligencija u automobilu - kakvu odluku doneti u slučaju da automobil bude doveden u bezizlaznu situaciju, u kome će morati da bira između dve loše varijante. Na primer, da li je važnije da se sačuva život jednog putnika u automobilu ili veće grupe ljudi na koje automobil može da naleti?

Različiti koncepti

Tesla, Toyota i Volvo obećali su da će već do kraja ove decenije imati potpuno autonomna vozila. Zato se više ne postavlja pitanje da li je to moguće, već koliko ćemo čekati da se ona pojave na ulicama. To ostavlja dosta prostora za spekulacije i različite scenarije. Po jednom viđenju budućnosti, takva vozila kretaće se po specijalizovanim putevima ili kolovoznim trakama kojima neće ići druga, standardna vozila, kao ni ostali učesnici u saobraćaju (pešaci, biciklisti, motociklisti...) i imaće definisana mesta za ulazak i izlazak (nešto kao autobuske stanice). Takav scenario je jednostavniji i može da se realizuje brzo.

Drugi scenario zasniva se takođe na tehnologijama koje danas već postoje, ali im je potrebno više vremena da dostignu nivo za masovnu upotrebu. Takve su, recimo, General Motors Super Cruise sistem ili Mercedes-Benz asistent skretanja. Za razvoj i masovno prihvatanje tehnologija koje će omogućiti ravnopravnu i zajedničku vožnju automatizovanih i običnih vozila biće potrebno barem još 10 godina istraživanja. Razvoj automobilske industrije neumoljivo se kreće u smeru automatizacije. Novi automobili već su umreženi, primaju podatke, pa čak i novi softver preko Interneta. Potrebno je još da se razvije tzv. V2V (Vehicle-to-vehicle) sistem komunikacije, koji će obezbediti da se razmenom informacija potencijalne mogućnosti za nezgodu smanje na minimum, ako ne i potpuno isključe. "Razgovor" između dva susedna automobila, zajedno sa ugrađenim senzorima, omogućio bi automobilu da unapred predvidi moguće promene u ponašanju (ako automobil ispred sebe "vidi" prepreku koju će morati da zaobiđe, mogao bi to saznanje da podeli sa automobilom koji ide iza njega i da ga na taj način pripremi za isti manevar).

Da je potrebna takva komunikacija između vozila, ukazuju i sudari koje su do sada imali autonomni automobili. Indikativno je da je većina takvih situacija bila izazvana iznenadnim i neočekivanim reakcijama vozača u klasičnim automobilima, ali to samo pokazuje da logika softvera u autonomnim vozilima još nije dostigla vrhunski nivo. Za sada je poznat samo jedan slučaj kada je automatika u automobilu bila krivac za sudar sa smrtnim ishodom. Bio je to slučaj kada softver u Tesla Model S automobilu nije uspeo da razazna razliku između svetlog horizonta i slične boje traktorske prikolice koja je presecala put. Svaka takva nesreća u javnom mnenju može da izazove reakcije koje će ovakva istraživanja povući korak unazad. Ali to će biti samo privremeno, jer se iz svake takve nesreće izvlače pouke koje dovode do bolje sigurnosti budućih modela i sigurni smo da to neće zaustaviti razvoj autonomnih vozila. Uostalom, ako bi se takva analogija primenila i na klasična vozila, gde je broj žrtava neuporedivo veći, danas bismo na putevima imali samo bicikle i konjske zaprege.

Za analizu najvećih pretnji na koje nailaze automatizovani automobili, koncept njihove buduće primene i prvi pogled na konkretne modele pogledajte PC #236.