Svaki savremeni PC opremljen je Web kamerom, uz Windows besplatno dobijate Skype, broadband konekcije su svuda raspoložive, pa nije teško započeti video-razgovor s prijateljem ili saradnikom na drugom kraju sveta. Ali, kvalitet ovih jeftinih dodataka nije uvek dovoljan - šta da radite kada vam zatreba profesionalni telekonferensing? Isprobali smo kvalitetne alternative prihvatljive cene: Logitech Group i AVer VC 520
Outsorsing informatičkih servisa je reč godine, pa sve više domaćih stručnjaka svakodnevno radi na (pre svega programerskim) poslovima koje pribavljaju strane firme. Dogovori obično počinju e-mail porukama, ali se brzo stigne do tačke kada nešto treba "uživo" prodiskutovati. U prošlogodišnjem istraživanju koje je sproveo Wainhouse Research pokazalo se da u organizacijama sa većim brojem zaposlenih svako učestvuje u 9-10 sastanaka nedeljno. Telefonski razgovor je danas passe, ne toliko zbog toga što ljudi žele da gledaju jedni druge dok pričaju, nego zato što treba podeliti ekran, neku šemu, slajd, nacrtati nešto... Pomenuto istraživanje pokazalo je da preko 54% sastanaka podrazumeva interakciju koja se ne može ostvariti telefonskim pozivom. Dakle, koristi se neki messenger koji podržava video-pozive, a pošto Skype već postoji na svim Windows računarima, onda je on i prirodan izbor.
Web kamera
Gotovo svi savremeni notebook računari imaju Web kameru (to je ono što Mark Zuckerberg pokriva crnom lepljivom trakom kad koristi računar za druge stvari), zvučnike i mikrofon, dakle spremni su za video-pozive. Desktop računari obično zahtevaju da kupite posebnu kameru, čime rešavate i pitanje mikrofona. Čak i (moderniji) televizori imaju ugrađenu opremu za video-konferencije, mada se više puta čulo da ispred takvih televizora ne treba pričati ni o čemu što čitav svet ne bi trebalo da zna, jer je teško kontrolisati šta vaš orvelovski telekran (pardon, televizor) emituje u svet.
Druga važna komponenta je Internet veza, koja je konačno postala sasvim dovoljna za udobnu video-komunikaciju. U tabeli 1 vidite brzine veze koje su potrebne za udoban razgovor - uz 2 Mbps simetrični link potpuno ste spremni za HD video komunikaciju, a ako u razgovoru treba da učestvuje više ljudi, biće potreban brži download. Naši kablovski operatori već u osnovnim paketima nude ovakve brzine, ali će korisnici koji su i dalje na ADSL-u imati problema, pošto 1 Mbps upload zahteva da ostanete na SD kvalitetu videa.
Rešenje s Web kamerom je jeftino i funkcioniše sasvim korektno, ali ipak nije bez mana. Pre svega - zvuk. Ako sedite u tihoj sobi, mikrofon kamere će dobro "uhvatiti" sve što kažete, ali će neki zvuci, kao što je kucanje na tastaturi ili igranje hemijskom olovkom (inače, odličan test za svaki konferencijski sistem) zahtevati napor druge strane da prati ono o čemu se priča. Optika Web kamere je mala i prilično skromna, bez mogućnosti optičkog zumiranja ili promene kadra. U uslovima dobrog svetla sve je uglavnom u redu, ali je kadar previše uzak za više ljudi: ako ispred računara moraju da sede dvoje ili troje - što je prilično često kod poslovnih razgovora i prezentacija - moraju da se guraju i pomeraju, neko se obično vidi samo delimično...
Vredi pomenuti i pitanje položaja kamere. Na notebook-u se ne može ništa učiniti - kamera je tamo gde ju je proizvođač smestio, dakle iznad ekrana. Pošto sedite ispred i iznad tog ekrana, kamera vas snima odozdo što, ako niste baš u cvetu mladosti, ne doprinosi da dobro izgledate. Kod desktop računara kamera se obično stavlja na monitor, što je potencijalno bolji položaj, ali ako je ekran veće dijagonale (npr. 27 ili 30 inča), a vi dok pričate (prirodno) gledate u ekran na kome je ono što opisujete a ne u kameru, stalno će delovati kao da dremate. Najbolje je da kameru postavite na neki mali stativ, čime možete smestiti više ljudi u kadar, ali kako se kamera udaljava, tako se povećavaju problemi sa zvukom i u nekom trenutku postaje neophodan poseban mikrofon.
Svi pomenuti problemi (osim loše Internet veze odnosno sporog upload-a) nisu posebno ozbiljni i Web kamera je, realno govoreći, sasvim dovoljna za razgovor "jedan-na-jedan", kao stalno prisutno, jeftino i za korišćenje veoma jednostavno rešenje. Čovek, ipak, poželi i nešto bolje, naročito ako video-konferencije postaju ozbiljnije i okupljaju više ljudi. Ostaje samo pitanje koliko to "bolje" košta i koliko je komplikovano za povezivanje i korišćenje.
U konferencijskoj sobi
Firma koja se ozbiljno bavi razvojem rešenja po narudžbini stranih partnera, ili domaća ekspozitura strane kompanije, mora da razmisli o kvalitetnoj komunikaciji s principalom. Tokom rada će se ukazati potreba da u jednu (virtuelnu) sobu sedne više ljudi sa svake od strana i da razgovaraju tako da svako svakoga vidi i razume. Osim toga, povremeno će neko od vlasnika ili direktora strane firme poželeti da govori sa svim zaposlenima, ili možda sa grupom saradnika na većem projektu, a biće potreb i za obukom, kada jedan čovek govori pred čitavim timom. Sve te primene su daleko van dometa klasične Web kamera - treba opremiti konferencijsku sobu.
Konferencijska soba pre svega podrazumeva veliki ekran - ili nekoliko velikih ekrana - koji će obično stajati na zidu koji dominira prostorom i koga će svi prisutni, sedeći za konferencijskim stolom, jasno videti. Potrebno je i nekoliko kamera raspoređenih tako da mogu da snimaju čitav prostor, ali i pojedinačne govornike. Rezolucija kamera mora biti takva da se jasno vide detalji (full HD nije više dovoljan), a prenos takve slike zahteva brzu i pouzdanu Internet vezu.
Najosetljivije je pitanje zvuka, pošto se ne može računati s tim da će pet, šest ili možda deset ljudi koji sede za stolom biti toliko disciplinovano da u svakom trenutku govori samo jedan od njih. Biće tu govora u glas, upadanja u reč, tišeg i glasnijeg govora, kao i niz šumova koje normalno i ne primećujemo (tastature, škripanje cipela po podu, tapkanje prstima po stolu...), ali koji mogu ozbiljno da namuče mikrofon. Zato je važno da prostor bude dobro pokriven kvalitetnim mikrofonima koji su sposobni da izdvoje glas od drugih zvukova.
Da bi stvari bile još malo komplikovanije, obično se postavlja i zahtev da se u konferenciju povremeno uključe i ljudi koji su fizički daleko, a tamo gde se nalaze nemaju kvalitetnu opremu; recimo, javljaju se s terena, snimajući se mobilnim telefonom ili tabletom. Zato je za ozbiljne sastanke je potreban i "režiser", čovek koji će birati kada je koja kamera aktivna, kojim mikrofonima je dat prioritet, koja se slika prikazuje na kom ekranu...
Distribucija slike
Firme koje su orijentisane na obrazovanje suočavaju se s drugačijim izazovima - pred kamerama obično stoji jedan čovek (predavač) koga treba kvalitetno snimiti, uz često kombinovanje njegovog glasa s pogledom na prezentaciju ili na tablu po kojoj on piše. Dobro je da kadar ne bude monoton (što podrazumeva više kamera), ali i da slika u svakom trenutku bude pregledna. Ako se na ovaj način snima predavanje koje će se emitovati kasnije stvari se rešavaju u sobi za montažu, ali je čest zahtev da predavanje teče uživo, da se video stream distribuira desetinama pa i stotinama slušalaca, i da neki od njih povremeno mogu da se uključe u "program", možda postavljajući pitanje ili komentarišući neku od teza.
Ovakav scenario nije lako realizovati pre svega zato što je potreban širok uplink kojim će se stream emitovati. Ako je broj slušalaca veliki, pribegava se optimizacijama, pa se grupe geografski bliskih korisnika opslužuju preko zajedničkog čvorišta - lakše je, recimo, prebaciti video jednom u Ameriku pa ga odatle emitovati svim korisnicima u Americi. Zato se sistem organizuje tako da slika i ton koje generišu video konferencijski uređaji (Endpoints) putuju do bridge-a ili MCU-a (Multipoint Control Unit). To je ključni (i obično veoma skup) uređaj koji učesnike komunikacije povezuje u virtuelne sobe za sastanke (VMR, Virtual Meeting Rooms) i pritom obezbeđuje interoperabilnost, transkodujući signal za različite platforme.
Onima koji su spremni da ulože u kvalitetne kamere i mikrofone, ali ne i u sisteme za distribuciju sadržaja, raspoloživa su rešenja zasnovana na cloud-u. Korisnik tada šalje samo jedan video stream, a on se dalje distribuira preko profesionalne mreže, bez potrebe da se korisnik bavi detaljima kao što su kompresija, geografska raspodela korisnika i izbor odgovarajućih čvorišta; taj deo posla na sebe preuzimaju profesionalci. Zato se takvo rešenje obično naziva VaaS, Video as a Service.
Nešto između?
Opseg cena opreme za konferencijsku salu je veoma širok, i kreće od platformi kao što je Skype i Skype for Business (nekada Lync), preko Web konferencijskih platformi kao što je GoToMeeting, gde se podrazumeva oprema koja košta nekih 10 ili 20 hiljada dolara po sobi, do telepresence soba koje zahtevaju ulaganja od $100.000 ili više. Potencijalni kupac treba veoma pažljivo da proceni svoje potrebe i budžet, ali i da obrati pažnju na to šta tačno ulazi u neku konkretnu platformu, a šta treba dodatno kupiti. Na sledećim stranicama ćemo predstaviti profesionalna rešenja za video konferensing koja dolaze iz kompanije Cisco Systems, a ovde nastavljamo s rešenjima za niži budžet. Ako vam video-konferensing posredstvom Web kamere više nije dovoljan, a ne biste da ulažete desetine hiljada dolara u profesionalno rešenje, potražićete nešto između.
Postavivši granicu na približno 1000 evra, pronašli smo dve varijante - jedna dolazi iz kompanije Logitech, a druga je proizvod firme AVer. Napomenućemo da Logitech nudi još jedno interesantno i portabilno rešenje niže cene, Logitech Connect, koje nažalost nismo uspeli da lociramo na domaćem tržištu. Možda u nekom od sledećih brojeva našeg časopisa... U međuvremenu, pronađite svoje potrebe i mogućnosti u nekom od ovih proizvoda i uskoro ćete izgledati i zvučati bolje, kako pred domaćim kooperantima tako i pred stranim klijentima.
Za testove Logitech, AVer i Cisco uređaja, tabele karakteristika i ocene pogledajte PC #238.
