|
Kada se pomene kvalitet IT obrazovanja u Srbiji, nekako se istovremeno i pomene smer Softversko inženjerstvo na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. A kada se promenu problemi, brzo se stigne do raspoloživog prostora i potrebnog nastavnog osoblja. Neki će reći da kapacitete ne treba širiti, jer se na taj način obezbeđuje elitizam, koji je poželjan. Ako bi se isuviše povećao broj studenata, postoji opasnost da bi previše njih otpalo ili bi morao da se spusti kriterijum. Nije lako pronaći dobro rešenje, ali sećam se da je jedne godine BMW smanjio proizvodnju da bi sačuvao status ekskluzivnog brenda.
Studije ili kursevi
Slušajući i one „s druge strane“ – tj. poslodavce – generalni utisak je da su potrebni i kvalitetni „šljakeri“, ljudi koji će umeti da završe posao. Da kažem jednostavnije, potrebne su visokokvalifikovane „zanatlije“ – ljudi koji će iskodirati ono što im se kaže. Ne mogu svi da budu arhitekte, neko mora i da zida.
Tu nailazimo na problem jer se uglavnom radi o dve krajnosti. Ili su to ozbiljne akademske studije ili niz kurseva. Za neke primene ne treba nešto mnogo matematike i drugih apstraktnih stvari, ali dobar programer se ne stvara za par meseci, na nekoliko kurseva. Za ozbiljnog IT-jevca važan je mentalni sklop, mozak mora da se nauči na takav vid razmišljanja. Zato ministarstvo predlaže da se to „spusti“ u osnovne škole kako bi deca na vreme prihvatila algoritamsko razmišljanje.
Poslodavci se žale da ili nema kvalitetnih mladih ljudi ili oni dođu nedovoljno obučeni, tj. znaju sve pomalo i treba im šest meseci da počnu nešto korisno da rade. Možda njima nisu ni potrebni oni koji su stekli široko i duboko znanje, nego jednostavno inženjeri. Jedno od rešenja jesu visoke strukovne škole, ono što su nekada bile više škole, koje su sada porasle, dobile dodatnu godinu i mogućnost nastavka školovanja u vidu specijalizacija, a odskora i mastera. One su zamišljene za ljude koji će raditi inženjerski posao, ali ne u razvojnim odeljenjima; za razvoj su potrebna fundamentalna znanja koja se uče u prvim godinama akademskih studija. Prvo se pravi temelj pa zida ozbiljna kuća. Bez dobrog temelja kuća neće dobro stajati, te bi pre trebalo kao nastavak školovanja obezbediti ta osnovna znanja. No, to nije lako sprovesti, a svakako nije problem koji je samo kod nas prisutan.
Kao treća strana, tu je i određeni broj kvalitetnih obrazovnih institucija koje se nalaze izvan sistema formalnog obrazovanja. Neke od njih predstavile su se na panelu, a njihovi polaznici dobijaju međunarodne sertifikati. Odlično, ali bilo bi bolje da se i one ubace u formalne tokove, i da budu priznate kao deo obrazovnog procesa.
Na fakultetu ili u privredi
Angažman saradnika bolna je tačka za sve. Problem je što je IT dobro plaćena struka pa se mladima ne isplati da ostaju u obrazovnim ustanovama kad za osetno veće pare mogu da rade u industriji. Dodatno, mnogi ili nemaju uslova ili strpljenja da čekaju da napreduju u zvanju, a time i primanjima. Jedno od rešenja je smanjenje obaveznog broja nastavnika u stalnom radnom odnosu i stvaranje uslova za angažovanje dokazanih stručnjaka iz prakse na fakultetima, što se takođe čulo na panelu. Ali i to nosi svoje probleme oko provere kvaliteta.
Nekog opšteg zaključka nema, jer ga i ne može biti u ovoj dinamičnoj oblasti. Najvažnije je slušati tržište i zadovoljiti kvantitet, ali bez gubitka kvaliteta. Da li je to moguće? Neko rešenje sigurno postoji, put do njega nije lak, treba mnogo toga pomiriti, ali ipak najvažnije je reputacija struke u kojoj radimo. Imamo dobru reputaciju kao zemlja, i treba tu teško stečenu poziciju sačuvati.
|
