|
U okviru borbe protiv sive ekonomije, tokom 2003. u Srbiji su uvedeni fiskalni uređaji. Osnovna ideja bila je da se PDV po izdatim računima trajno čuva u fiskalnoj memoriji zbog provere da li je porez ispravno plaćen. Početni efekat bio je odličan i u prvim mesecima primene, naplata poreza porasla je za oko 30 odsto. Ubrzo je usledio pad poreskih prihoda, pa su državni organi pokušali da poboljšaju sistem dodavanjem GPRS terminala, ali značajnijeg efekta nije bilo. Fiskalni uređaji su dobro radili, mada se u praksi ispostavilo da imaju dosta mana. Pored zastarele koncepcije, potrebno je redovno servisiranje, a uz to ne podržavaju sve aspekte savremenog poslovanja. Zato se danas, posle 15 godina primene, traga za novim rešenjem.
Online fiskalizacija
Najozbiljniji kandidat za uvođenje jeste tzv. softverska ili online fiskalizacija, koja je primenjena u Hrvatskoj i još nekim zemljama. Kod softverske fiskalizacije prodavac mora da ima stalan pristup Internetu i svaki račun upisuje se pre izdavanja na centralni server Poreske uprave (PU). Račun tako dobija jedinstveni broj koji se štampa na njemu i kasnije se na osnovu njega može, preko Web servisa, proveriti validnost. Tako PU dobija obimne i veoma precizne podatke o prodaji – lako se otkrivaju firme koje iskaču iz uobičajenih vrednosti tj. koje verovatno ne prijavljuju čitav promet.
Takav model podrazumeva zamenu svih postojećih fiskalnih uređaja, jer je za prodaju sada neophodan računar i pristup Internetu. Manji broj postojećih uređaja mogao bi da se izmeni tako da preko Interneta pristupa serveru PU i fiskalizuje račune te bi se tako donekle smanjili troškovi nove fiskalizacije.
Softverska fiskalizacija nesumnjivo je tehnološki naprednije rešenje u odnosu na postojeće fiskalne uređaje, ali u suštini problem rešava na isti način: račun se umesto u fiskalnu memoriju upisuje na server PU. Zbog toga problem neevidentirane prodaje i dalje ostaje nerešen, što poništava prednosti i model vraća na nivo sadašnjeg rešenja. Dodatni problem je veoma visoka cena uvođenja: svako prodajno mesto moraće da ima računar i stalan pristup Internetu, a tu su i izmene poslovnih programa koji će podržavati novu fiskalizaciju. Veliko je pitanje imamo li resurse i dovoljno kvalitetnu infrastrukturu za posao takvog obima.
Državni servisi koji rade u realnom vremenu do sada se nisu baš proslavili pouzdanošću, a ovde bi opterećenje bilo nekoliko puta veće. Nekako se može prevazići to što knjigovođa u nekom trenutku ne može da pošalje prijavu, ali ako ne radi servis neophodan za prodaju, gubici će se meriti milionima. Po nekim procenama, ukupna cena softverske fiskalizacije iznosila bi oko 50 miliona evra. Na to treba dodati gubitak posla dobrog dela proizvođača, prodavaca i servisera postojećih fiskalnih kasa.
Proizvođači i prodavci fiskalnih uređaja zalažu se za unapređenje postojećeg modela. Unapređenje se svodi na uvođenje novih funkcija, poboljšanje komunikacije sa PU, uvođenje elektronskog dnevnika umesto sadašnje kontrolne trake itd. Predlaže se i obavezna sertifikacija softvera koji upravlja fiskalnim uređajem. Međutim, osnovna koncepcija ostaje neizmenjena, pa bi unapređenje tog modela samo delimično rešilo problem, opet uz znatna ulaganja.
Kupac kao kontrolor
Treba imati u vidu i da je korišćenje postojećeg sistema veoma skupo. Pored nabavke fiskalnog uređaja, potrebno je redovno servisiranje, stalan pristup mobilnoj mreži zbog GPRS terminala, povremena zamena fiskalnih modula, a znatna sredstva odlaze i na obavezne kontrolne trake. Pokušaji da se kupci motivišu da uzimaju račune preko nagradnih igara daju samo privremene rezultate i suštinski su nepravedni prema većini građana.
Softverska fiskalizacija je savremenije rešenje pogodno za kasniju nadgradnju. Za razliku od softvera, korišćenje specijalizovanih fiskalnih uređaja znatno otežava eventualno unapređenje sistema. Softversko rešenje može biti inicijalni korak u ozbiljnu digitalizaciju privrede koja je sasvim sigurno jedini pravi način da se napravi suštinski napredak.
Oba opisana modela imaju u osnovi istu ideju (trajno čuvanje izdatih računa, odnosno PDV-a), samo je implementiraju na drugačiji način (umesto u fiskalnoj memoriji, računi se čuvaju na serveru PU), tako da oba imaju zajedničke mane. Postoji model koji zadržava sve prednosti i klasične i softverske fiskalizacije, a ima i znatnih prednosti. Taj model uključuje kupce kao aktivne kontrolore (Customers as Tax Auditors), jeftiniji je za uvođenje i kasniju eksploataciju, a daje bolje efekte. Za razliku od prethodna dva modela, dobrim delom rešava i problem neizdavanja računa.
Jedinstven fiskalni broj – offline
Osnovna ideja je da svaki izdati račun mora imati jedinstven fiskalni broj na nivou Srbije. Na osnovu broja računa kasnije se nedvosmisleno može odrediti ko ga je izdao. Takvi brojevi mogu da se generišu na više načina, samo je važno da se zadovolji uslov jedinstvenosti. Na primer, fiskalni broj može imati devet pseudoslučajnih cifara i jednu kontrolnu cifru: 6078123319. Pojedinačne cifre nemaju posebno značenje, a zadnja cifra je kontrolna i služi za otkrivanje grešaka u ručnom unosu.
Firme će ove brojeve dobijati preko posebnog Web servisa za generisanje fiskalnih brojeva. Svaka firma korišćenjem ovog servisa dobija željenu količinu fiskalnih brojeva koji se tako trajno vezuju za tu firmu. Na primer, firma može zatražiti 10.000 brojeva, sistem ih generiše i isporučuje u formi izveštaja ili tekstualne datoteke. Korisnik zatim koristi brojeve iz ove datoteke tako što na svakom izdatom računu štampa prvi sledeći broj sa spiska.
Sledeći korak je formiranje jedinstvene baze podataka svih izdatih računa. Svaki račun u bazi može sadržati razne podatke, ali obavezno datum, broj računa, vrednost robe i usluga, kao i iznos PDV-a. Računi se upisuju na server preko posebnog servisa, a manje firme mogu da račune upisuju i ručno, preko Web portala. Svaka firma dužna je da upiše sve svoje izdate račune do kraja radnog dana. Tako bi umesto postojeće fiskalizacije, firme bile dužne da kupcima izdaju račune sa jedinstvenim fiskalnim brojem. Računi bi mogli da se štampaju na običnim štampačima, a uz manje modifikacije za to bi mogli da se koriste i postojeći fiskalni uređaji (koji su u suštini štampači). Male firme slobodne su da takve račune izdaju i ručno, popunjavanjem papirnih obrazaca. Jedini uslov je da svaki račun mora imati jedinstven fiskalni broj.
Pet posto za kupca
Ključna novina u sistemu jeste to što svaki kupac dobija procenat od iskazanog PDV-a sa svakog primljenog računa. Na primer, uzećemo da kupac dobija 5% od obračunatog PDV-a (to je 1% od osnovice za obračun PDV-a). Ako račun ima vrednost od 100 + 20 (PDV) = 120 dinara, kupcu pripada 1 dinar. Na taj način kupac je direktno motivisan da uzme račun, jer će na osnovu njega dobiti deo novca od PDV-a.
Sistem funkcioniše na sledeći način: prodavac za prodatu robu ili usluge izdaje prethodno opisane numerisane račune. Pošto svaki račun sada ima konkretnu vrednost za kupca, on ih traži od prodavca i skuplja. Prodavac je dužan da najkasnije do kraja dana na server PU pošalje spisak izdatih računa sa iznosima. Fizička lica sada mogu da dobiju svoj novac tako što preko posebnog Web portala unose brojeve i iznose dobijenih računa. Po unošenju, svi ti računi porede se s računima koji su prijavljeni kao izdati i svaka nepravilnost se prijavljuje. Dakle, prodavac mora da izda račun jer će mu kupac tražiti da to uradi, a izdat račun mora da prijavi PU, jer će kupac uneti račun kako bi ostvario povraćaj novca. Krug je zatvoren i tako se kontroliše ogromna većina izdatih računa, čime je praktično onemogućena zloupotreba.
Povraćaj para ostvaruje se tako što kupac unosi prikupljene račune preko posebnog servisa, pri čemu se svaki uneti račun proverava i poredi s računima koje su uneli prodavci. Unos može biti olakšan tako što će na svakom računu biti odštampan bar-kod (ili QR kod) s brojem i iznosom. Server PU proverava sve račune i na osnovu toga odobrava određeni iznos za povraćaj. Taj iznos uplaćuje se na tekući račun ili odbija od dažbina koje fizičko lice plaća.
Prednosti novog modela
Šta se ovim dobija? Pre svega, obezbeđuje se izdavanje računa jer trgovac sada neizdavanjem direktno oštećuje kupca. Izdate račune mora da prijavi, jer će s visokom verovatnoćom svaki biti proveren. Slično se obezbeđuje i ispravnost računa, jer kupac dobija procenat od iskazanog PDV-a, pa kontroliše da li je na računu ispravno iskazan PDV. Prodavac ne može da izdaje falsifikate ili da više puta koristi jedan fiskalni broj, jer će svaki račun biti proveren. Postoji teoretska mogućnost da neka druga firma plasira lažne račune sa brojevima od konkurentske firme, ali to znači da mora saznati rezervisane brojeve računa i da mora postojati fizičko lice koje je na određenom mestu primilo falsifikovani račun, čime se veoma lako locira izvor falsifikata. S druge strane, kupac koji uredno sakuplja račune može zaraditi značajan iznos i na taj način je motivisan za tu aktivnost. Ceo postupak obezbediće kontrolu daleko većeg procenta računa u odnosu na bilo koji drugi model fiskalizacije.
Ovaj model znatno je jeftiniji i jednostavniji za uvođenje i korišćenje od softverske fiskalizacije, jer ne zahteva online upite za vreme prodaje – računi se šalju tek na kraju radnog vremena. Korisnici nisu prinuđeni da kupuju i servisiraju skupe uređaje, čuvaju kontrolne trake (koje su sada glavni trošak) niti su u obavezi da imaju stalnu Internet konekciju na svakom prodajnom mestu. Malim firmama bitno je da se računi mogu izdavati i ručnim popunjavanjem papirnog obrasca, bez korišćenja računara. Prodavac će tada fiskalni broj upisati na izdati račun. Zbog toga se može proširiti spisak obveznika fiskalizacije, jer sada nema tehničkih prepreka za izdavanje računa. Za štampu računa, uz jednostavnu dogradnju, mogu da se koriste i postojeći fiskalni uređaji kako bi se dodatno smanjili troškovi uvođenja. Kupcima se vraća deo novca koji su utrošili, pa će to dodatno pospešiti i potrošnju.
Poreski bilans
Kako bi ovakav model uticao na poreske prihode, s obzirom na to da se sada jedan deo prihoda vraća kupcima? Ako sa p0 označimo iznos naplate PDV-a pre fiskalizacije, sa u procenat uvećanja naplate PDV-a posle fiskalizacije, v – procenat obračunatog PDV-a koji se vraća kupcima, a sa p1 naplatu PDV-a posle uvođenja fiskalizacije, biće p1 = p0 (1 + u/100) (1 – v/100). Na primer, ako je naplata PDV-a 175 miliona i ako se posle fiskalizacije ona uveća za 10 odsto, a kupcima se vraća 5 odsto od PDV-a, dobija se p1 = 182,88 što znači da bi se prihodi posle povraćaja uvećali za 7,88 miliona.
Postavlja se pitanje koliko treba da bude uvećanje naplate PDV-a da bi se sistem isplatio, odnosno da je p1 > p0. Odavde se dobija u > v/(1-v/100). Na primer, ako je v = 5%, dobija se da je u > 5,27 odsto, što znači da naplata PDV-a mora porasti više od toga da bi sistem bio isplativ. S obzirom na iskustva od prošle fiskalizacije i činjenicu da je u ovom modelu kontrola neuporedivo detaljnija, realno je očekivati povećanje znatno iznad ove procene. U praksi se pokazalo da određeni broj računa kupci ne prijave za povraćaj, pa bi prag isplativosti bio još niži. Model može veoma lako da se proširi s maloprodaja na sve firme, čime bi se dodatno smanjile mogućnosti zloupotrebe, jer više ne bi bilo moguće izdavanje „fiktivnih“ računa, pošto će svaki izdati račun biti uparen sa primljenim.
Najnovije matematičke analize pokazuju da uključivanje kupaca kao kontrolora može povećati prihode od poreza do 50% u odnosu na situaciju kad država jedina kontroliše promet. To je ogroman potencijal i zato će se sasvim sigurno u budućnosti sve više koristiti u nekoj formi. Brazil (Sao Paolo) je 2009. godine uveo sličan model (Nota Fiscal Paulista) u kome je kupcima vraćeno čak 30% vrednosti prikupljenog poreza. Rezultat je 1,5 milijarda dolara više poreskih prihoda. Zato bi trebalo ozbiljno razmotriti mogućnost da se i kod nas primeni ovakav model.
Tekst je realizovan u saradnji s www.neobilten.com
|
