Skeptici kažu da reč cloud označava nečiji tuđi kompjuter. Ako to usvojimo kao činjenicu, možemo infrastrukturu kao servis (IaaS) da shvatimo kao osnovni nivo cloud-a
Kompjuter ili kompjuteri ili bilo koja druga ICT oprema koju koristite u poslovanju ne moraju da budu kod vas. Mogu da budu i u cloud-u. Najčešće ipak govorimo o servisima, poslovnim ili produkcionim, koji su nam važni za poslovanje, pa su mnogo češće prisutni PaaS (Platform as a Service) ili SaaS (Sofware as a Service). Ukoliko kompanija nema sopstveni IT sektor i za poslovanje joj je potrebno srazmerno malo ICT usluga koje se ne menjaju suviše često, ovo i jesu preporučljiviji načini korišćenja cloud-a.
Stvari se komplikuju ako se radi o dinamičnom ICT sistemu koji je često podložan promenama, onda i IaaS u cloud-u dobija svoj puni smisao, jer klijent (zakupac) može sam da rekonfiguriše svoj sistem.
Savremeni IaaS
Da li se sećate vremena kada su se data centri pravili mahom od „isluženih“ računara i servera na koje je dodavan Linux (kao manje zahtevna platforma) i koji su onda obavljali razne jednostavne zadatke kao što je skladištenje podataka. Takvi računari su se obično grupisali u klastere ako je bilo neophodno da se nekim zadacima bavi više računara ili da dele neke zadatke iz sigurnosnih razloga. Recimo, postojanje rezervnog servera za aktivni direktorijum ili servera za backup podataka iz osnovne mreže.
U međuvremenu su se data centri iskomplikovali, počeli da izvršavaju mnogo više zadataka, da bismo na kraju došli do modernih data centara na koje se u potpunosti oslanja celokupno poslovanje savremenih, digitalizovanih kompanija. Dakle, ne može više tako…
U IaaS modelu, cloud provajder hostuje infrastrukturne komponente koje su tradicionalno prisutne u lokalnom data centru, uključujući servere, hardver za skladištenje i umrežavanje, kao i sloj virtualizacije ili hipervizora.
Zvuči komplikovano? Pa i nije baš toliko. To samo znači da u data centru mora da postoji savremena infrastruktura – rekovi s procesorima i memorijom, masivan i siguran storidž sistem, te sistem za komunikaciju između ovih komponenti. Sloj virtuelizacije treba da omogući sopstveno raspoređivanje u niz resursa koji su nam potrebni, a to znači da korisnik sam može da rasporedi koliko će procesora, RAM-a i storage-a da ima njegov server, ako su mu potrebni da formira i dodatne servere, te radne stanice različite snage, po pitanju procesora, količine memorije ili raspoloživosti disk prostora. Virtuelna mreža obezbediće komunikaciju između ovih mašina, a hipervizor (ili Virtual Machine Manager – VMM) je zadužen da sve to napravi, izmeni i, kasnije, nadzire.
Teško je ograničiti se samo na servere, storage, umrežavanje i virtuelizaciju, pa IaaS provajder takođe snabdeva korisnike nizom usluga koje prate te infrastrukturne komponente. To uključuje detaljno fakturisanje, praćenje, pristup dnevnicima (journals), sigurnost, balansiranje opterećenja i klasterovanje (po potrebi), kao i sve što se tiče sigurnosti skladištenja, kao što je backup, replikacija i oporavak u slučaju greške.
Dosta posla za korisnika
IaaS klijenti pristupaju resursima i uslugama preko široke mreže (WAN), kao što je internet, i mogu da koriste usluge cloud provajdera da bi instalirali preostale elemente aplikacionog steka. Na primer, korisnik se može prijaviti na IaaS platformu da bi kreirao virtuelne mašine (VM), instalirao operativne sisteme u svakoj VM, implementirao middleware, kao što su baze podataka, kreirao storidž jedinice za radno opterećenje i rezervne kopije, i instalirao radno okruženje preduzeća u tu virtuelnu mašinu. Klijenti zatim mogu da koriste usluge provajdera da bi pratili troškove, performanse, uravnotežavali mrežni saobraćaj, rešavali probleme sa aplikacijama, upravljali oporavkom od katastrofe i još mnogo toga.
Svaki cloud computing model zahteva učešće provajdera. Provajder je često organizacija treće strane koja je specijalizirana za prodaju IaaS-a – tako da faktički ne iznajmljujete resurse od vlasnika infrastrukture, već od reseller-a koji vam nudi i dodatne usluge. Od toga šta sve nudi reseller, može da zavisi i vaša konačna odluka o tome od koga ćete iznajmiti infrastrukturu. Takođe, tokom analize potreba i sopstvenih mogućnosti, kompanija bi mogla da se odluči da primeni i neki od hibridnih modela
u kojima je deo infrastrukturnih resursa u oblaku, a deo u kompaniji (on premise).
Aktuelne opcije su i edge data centar ili privatni oblak, postajući sopstveni provajder infrastrukturnih usluga. Značajna prednost ovih modela je što su i podaci i njihova obrada bliže korisniku. Neke kritične operacije koje zahteva kompanijski biznis zaista mogu da budu osetljive na latenciju, pa je blizina resursa (dakle i podataka i rezultata njihove obrade) od mnogo većeg značaja nego što se to na prvi pogled može pretpostaviti. Laički gledano, mogli bismo to uporediti s hostovanjem web sajta „na domaćoj teritoriji“ (kod lokalnog ili obližnjeg provajdera) ili nege u Americi ili Kini. Prekomorski hosting će uvek imati sporiji odziv, što u slučaju jednostavnog sajta ne mora da bude toliko primetno, ali postaje veliki problem ako se radi o mrežnoj aplikaciji koja često i intenzivno razmenjuje podatke s korisnikom.
Za, protiv i između
Savremene organizacije biraju IaaS koncept jer je često lakše, brže i isplativije upravljati radnim opterećenjem bez potrebe za kupovinom, upravljanjem i podrškom za osnovnu infrastrukturu. Sa IaaS-om, preduzeće može jednostavno iznajmiti tu infrastrukturu od nekog drugog preduzeća.
IaaS je efikasan model za radna opterećenja koja su privremena, eksperimentalna ili se neočekivano menjaju. Na primer, ako preduzeće razvija novi softverski proizvod, može biti isplativije da hostuje i testira aplikaciju pomoću IaaS provajdera. Kada se završi testiranje i usavršavanje novog softvera, kompanija može da ga ukloniti iz IaaS okruženja u internu implementaciju. Korisno bi bilo i da kompanija u tom periodu ispita mogućnosti trajne implementacije i kasnijeg korišćenja u IaaS okruženju, gde dugoročni troškovi mogu biti manji.
Uopšteno, IaaS korisnici plaćaju po osnovi korišćenja, obično po satu, nedelji ili mesecu. Neki IaaS provajderi takođe naplaćuju korisnicima na osnovu količine virtuelnog prostora koji se koristi. Ipak, ovaj model pay-as-you-go eliminiše kapitalne troškove uvođenja sopstvenog hardvera (i softvera).
Uprkos fleksibilnom, pay-as-you-go modelu, IaaS fakturisanje može biti problem za neke firme. Obračunavanje u cloud-u je izuzetno granulirano i odražava vrlo precizno korišćenje usluga. Neke od usluga ili komponenti korisnici često nisu u stanju sami da prepoznaju i predvide. Tada korisnici doživljavaju šok od pregleda računa za svaki resurs i uslugu uključenu u implementaciju aplikacije. Troškove mogu da budu značajno veći od očekivanog – konsultacije s provajderom su dobrodošle. Naročito su neophodne kad korisnik nema jasnu sliku o tome šta će sve koristiti i šta bi još morao da koristi da bi ono što mu je neophodno radilo kako treba.
Moj, tvoj, njegov (oblak)
Uvid (insight) je još jedan od čestih problema za IaaS korisnike. Pošto IaaS provajderi poseduju infrastrukturu, detalji njihove infrastrukturne konfiguracije i performansi su retko transparentni za IaaS korisnike. Ovaj nedostatak transparentnosti nekada može otežati sistemima za upravljanje i praćenje infrastrukture za korisnike.
IaaS korisnici su zabrinuti i zbog stabilnost servisa. Dostupnost i performanse radnog opterećenja u velikoj meri zavise od provajdera. Ako IaaS provajder ima neka uska grla ili bilo koji oblik internog ili eksternog zastoja, to će uticati i na korisnika. Pored toga, pošto je IaaS arhitektura „sa više stanara“, problem sa „susednim šumom“ može negativno uticati na radno opterećenje drugog korisnika.
Ako već razmišljate o IaaS-u i arhitekturi u oblaku, unesite u računicu i privatni oblak ili kupovinu Edge data centra – ako ćete sami da se bavite hardverom, možda nije loše da sami budete i svoj IaaS provajder, uz dodatnu mogućnost da višak resursa iznajmljujete, kao IaaS provajder nekome drugom.