Windows: Novo lice "desetke"

Za početak ćemo pomenuti jednu i dalje prilično čestu zabludu. Oznaka 1903 jednostavno označava datum verzije (godina 2019. mesec 03 odnosno mart), kao što je to i kod prošlogodišnjih verzija 1803 i 1809. Tako da brojnu oznaku verzije ne treba poistovećivati s manjim ili većim napretkom aktuelnog build-a operativnog sistema.

Kozmetika i estetika

Novi set integracija će najmanje prijati konzervativnijim korisnicima koji još uvek vole i insistiraju da svi njihovi dokumenti budu kod njih i samo na njihovom računaru. Windows 10 verzija 1903 predstavlja još jedan korak u integraciji s cloud-om. Većini korisnika najvažnije su izmene u izgledu korisničkog interfejsa, ali i sam Microsoft često naglašava da se tako najlakše održava zadovoljstvo i fokus korisnika, pa se time povećava i njegova efikasnost. Očigledan primer je uvođenje Acrylic efekta kao dopune Fluent Design koncepta. Uočeno je da su privlačni, šareni početni ekrani koje Windows sam menja, ponekada dekoncentrisali korisnike baš u momentu kad treba da se prijave (uloguju), a s povećanjem broja raspoloživih načina za prijavljivanje (lozinka, PIN, biometrija), ta konfuzija je rasla. Čim korisnik pokaže nameru da se prijavi i počne s radom, ova pozadinska slika se sad značajno zamućuje otvarajući očigledniji fokus korisniku ka sistemu za prijavljivanje.

Fokus je postao jedna od ključnih reči pa je moguće podesiti sistem (a i sam se mnogo češće i bolje podešava) da pred korisnikom bude manje opcija (ikona, stavki u meniju ili predloženih akcija). Moramo da priznamo da se čitav sistem sve bolje snalazi i u moru novih opcija vrlo lepo prepoznaje da li vam je trenutno potrebna neka aplikacija, dokument, podešavanje ili nešto sasvim drugo kad počnete da šarate mišem, kucate u liniji za pretragu ili se obraćate Cortana-i ako je niste „zauvek ućutkali“.

Pomenimo i niz sitnica na kojima Microsoft uvek radi, poput zaokruživanja svetle (light) teme za one koji ipak ne vole moderni dark look, sitna usklađivanja interfejsa i ikona s aktuelnim cloud izgledima (dobar primer su nove ikone za File Explorer i očiglednija disconnected status ikonica), dodavanje još nekog broja retkih jezika i još ređih pisama.

Detaljne spiskove ovih izmena možete da nađete na Internetu i pre nego što instalirate verziju 19H1, a mi bismo vam skrenuli pažnju na dve krupnije stavke koje od ove verzije postaju deo Microsoft Windows-a i ukupnog ekosistema.

Rezervisani prostor

Počevši od ovog većeg ažuriranja, napravljeno je nekoliko izmena u načinu na koji Windows 10 upravlja prostorom na disku. Kroz rezervisano skladište, određeni prostor na disku biće odvojen da bi ga koristile ispravke, aplikacije, privremene datoteke i sistemski keš. Cilj je da se poboljša svakodnevno funkcionisanje računara obezbeđujući uvek pristup disku i slobodnu „kvotu“ kritičnim funkcijama operativnog sistema. Pokazalo se da bez ovog rezervisanog prostora, ako korisnik gotovo popuni sistemski disk, Windows i nekoliko važnih aplikativnih scenarija postaju nepouzdani.

Uz rezervisan prostor za ažuriranja, aplikacije, privremene datoteke i keširanje je manje verovatno da ćete oduzeti taj dragoceni slobodni prostor, pa će sistem i aplikacije nastaviti da rade kako se očekuje. Rezervisani storage biće uveden automatski na uređajima koji dolaze s unapred instaliranom verzijom 1903 ili onima gde je 1903 bila čista instalacija. Ne morate da podešavate ništa – ovaj proces će se automatski izvršiti u pozadini već pri prvom pokretanju operativnog sistema.

Kako to funkcioniše?

Veoma dobra strana ovog mehanizma je što će rasteretiti sistemski i korisnikov privremeni (temporary) prostor. Kada aplikacije i sistemski procesi kreiraju privremene datoteke, te datoteke će automatski biti stavljene u rezervisano skladište. Privremene datoteke neće zauzimati slobodan prostor korisnika, što je možda i manja šteta od one koju je spremanje tih datoteka činilo segmentiranjem diska, kao do sada. Ovako se te datoteke spremaju u rezervisani prostor koji je na najčešće na samom kraju diska. Iako se radi o najsporijem delu diska (ako nije u pitanju SSD), pošto je prostor odvojen baš za ovu svrhu, vaš uređaj će funkcionisati pouzdanije. Senzor za skladištenje će automatski ukloniti nepotrebne privremene datoteke, ali ako iz nekog razloga vaš prostor za rezervu popuni, Windows će nastaviti da radi kako je očekivano dok privremeno troši nešto prostora na disku izvan rezerve ako je ona privremeno puna.

U sekciji Settings > Apps > Apps & features > Manage optional features naći ćete pregršt opcija kojima možete da smanjite utrošak prostora na disku za opcije koje vam nisu potrebne i koje imate ali ih ne koristite ili čak niste ni znali da ih imate. Pregledajte ih pažljivo i možete da oslobodite mnogo dragocenog prostora, pogotovo ako radite na cloud oriented uređaju koji ima malo raspoloživog prostora na disku. Senzor za skladište (ako tako prevedemo Storage Sense) mnogo bolje brine o utrošku diska i njegovom rezervisanju za kritične procese. Čak ni kod najzagušenijih sistemskih diskova neće više dolaziti do kolapsa operativnog sistema zato što na disk više ne može da se upiše „ni bajt“ novog sadržaja.

Igre u pesku

Puno pažnje u medijima izazvala je najavljena opcija Sandbox, uglavnom zbog rasprostranjene želje korisnika da probaju potencijalno opasne aplikacije (ili instalacije). Ima li neko od nas ko nije poželeo da proba aplikacije koje nude „nešto neviđeno“, ali dolaze mahom iz sumnjivih izvora. Tu spadaju i aplikacije za koje najpre želimo da proverimo da li nam pružaju ono što očekujemo pre nego što se upustimo u kupovinu, nove verzije poznatih aplikacija i pregršt drugih slučajeva.

Za programere i QA testere su najzanimljivije nove i nedovršene aplikacije, uz poseban osvrt na to kako se instalacija ponaša na sveže instaliranom računaru ili na računaru na kome ranije nije instalirana. Ako malkice programirate, sigurno ste se sreli sa slučajevima da aplikacija nikako da proradi kod nekoga drugog, jer nedostaje neki DLL, neka biblioteka ili nešto slično što greškom niste uključili u instalaciju. Iako je sve ove zahteve relativno lako ostvariti koristeći virtuelne mašine, većina korisnika ih ne koristi iz raznoraznih razloga. Primera radi, za VM morate da imate srazmerno jaku mašinu, da bespovratno rezervišete deo resursa (na primer za virtuelni hard disk – VHD), pa i tada ipak morate da brinete o bezbednosti jer klasična virtuelna mašina može da se poveže s realnim hardverskim resursima – preko kojih ipak možete da ugrozite osnovnu instalaciju.

Sandbox, barem prema tvrdnjama Microsoft-a, sve čini jednostavnijim, bržim i sigurnijim. Radi se ipak o virtuelnoj mašini koja je predefinisana, ne mogu da se dodaju fizički resursi (na primer HDD, DVD ili USB), a kontaktira se putem procedura za udaljeni desktop (RDP).

Kako do Sandbox-a

Najpre pokrenite task manager iz komandne linije ili desnim klikom na taskbar i izborom odgovarajuće opcije. Zatim izaberite meni Performance i ispod desnog grafikona koji prati angažovanje resursa videćete obaveštenje o tome da li je na vašem računaru omogućena virtuelizacija. Ako nije, restartujte računar, pokrenite podešavanja u BIOS-u i omogućite virtuelizaciju. Ukoliko to nije moguće, najverovatnije se radi o starijoj platformi ili procesoru kod kojih hardverski nije moguća virtuelizacija. U tom slučaju preostaje vam samo kupovina savremenijeg računara.

Mnogi korisnici testiraju novu verziju Windows-a na virtuelnoj mašini, sve dok ne zaključe da je nova verzija „bezbedna“ za redovni hardver. To se posebno odnosi na verzije iz Windows Insider programa, posebno iz Fast Ring programa u kojima nije retkost da se pojave verzije sa prilično nedorađenim opcijama, pa i onima koje mogu biti (nenamerno) invazivne za sistem ili korisničke podatke. Ne tako davno, neprijatan je bio slučaj gubljenja dokumenata usled Microsoft-ove (dobre) namere da pravi bekap podataka u OneDrive oblaku. Gubitak dokumenata je rešen, ali čak i par nedelja pre zvaničnog izlaska 19H1 verzije ima problema s izglednom desktop-a na sinhronizovanim računarima, jer se pojavljuju i prečice do dokumenata ili aplikacija koji nisu na istom mestu na sva tri računara ili ih čak uopšte nema na nekom od računara. Pošto koristim tri sinhronizovana računara u Insider programu (Pro, Home i Enterprise), evidentno je da sinhronizacija još mora da se dorađuje ili da se korisniku dozvoli veća kastomizacija, ali je barem problem s gubitkom dokumenata rešen.

Ako je vaš izbor (ili rešenje) da zadovoljite radoznalost u razvoju i korišćenju baš najnovijih verzija Windows-a rad na virtuelnoj mašini, onda ćete se verovatno suočiti s time da na VM Sadbox neće želeti da radi. Problem je u tome što već koristite virtuelizaciju, pa morate da aktivirate ekstenziju za tu virtuelnu mašinu koja će dozvoliti „ugnježdenu“ (nested) virtuelizaciju. To ćete učiniti komandom u administrativnom režimu:
Set-VMProcessor -VMName -ExposeVirtualizationExtensions $true
I nakon toga moći ćete da koristite Sandbox i na 19H1 Windows-u koji radi na virtuelnoj mašini.

Sandbox instanci ne možete da dodajete ili mapirate realne hardverske resurse, što može da bude ograničavajući faktor pri testiranju nekih aplikacija, ali je zato Sandbox temeljnije izolovano okruženje u kome možete da proverite aplikacije kad je u pitanju sumnja u maliciozno ponašanje (ili zaraženost virusom), funkcionalnost neke nove verzije ili nove opcije koju ste kao developer dodali, te otkloniti sumnje u to da se aplikacija ponaša drugačije ili nepredvidivo zbog neke druge ili novoinstalirane aplikacije u sistemu.

Sandbox se u potpunosti ponaša kao nova, sveža instalacija Windows-a 10 i to one verzije na kojoj radi host mašina, pa ćete bilo kakve dodatne opcije koje su vam potrebne (jezičke, na primer), morati da dodajete ispočetka. Takođe, stanje Sandbox-a se ne može zapamtiti i njegovim gašenjem se bespovratno gubi sve što ste podešavali, a svaki Sandbox kreće od „nastanka sveta“. Dobra strana je što se i svi resursi oslobađaju momentalno, a sve što je moglo da bude zlonamerno ili destruktivno, takođe netragom nestaje bez ikakve opasnosti za vašu osnovnu instalaciju.

Kome treba novi Win?

Prvi utisak je da Microsoft i dalje razvija Windows, premda (kao i uvek) ima podosta korisnika koji sumnjičavo klimaju glavom i tvrde da Windows već ima dovoljno funkcionalnosti koje koristi srazmerno mali broj ljudi. Situacija zaista može da podseća na Microsoft Office koji je po mogućnostima odavno nadrastao potrebe većine korisnika, ali se Microsoft snašao i ponudio jeftinije verzije s manje opcija, a kao što vidimo – i besplatnu opciju, za korisnike s minimalnim zahtevima, koji najčešće žele samo da pogledaju dokument.

Dakle, zašto nam treba bolji Windows s više mogućnosti i opcija? Zato što donosi više funkcionalnosti i više mogućnosti za povezivanje, ne samo s oblakom i s drugim PC-jima, već i sa čitavom plejadom novih IoT uređaja koji nas tek čekaju kod kuće, na poslu, u saobraćaju...

Drugi i važniji razlog je što iz ovakvog, mnogo većeg skupa mogućnosti uvek možete da izaberete odgovarajući subset za neku specifičnu namenu, bio to gejming, multimedija, kancelarija, automobil, informativni paneli na aerodromu ili osnova za bankomat. Činjenica je da se za sve to, pa još i mnogo više, još uvek upotrebljava Windows – bez obzira na to što postoje mnoga besplatna open source rešenja koja su, navodno, i funkcionalnija i sigurnija.

Iako nam je čak i Satya Nadella lično nagovestio da se Microsoft polako sprema za svet bez Windows-a, ja ne verujem da je taj trenutak baš tako blizu. Da, već pola mog Windows-a je u oblaku, ali polovinu koja je ostala kod mene još uvek najradije koristim kao najpouzdaniji i najsvestraniji sistem koji mogu da nađem.

www.microsoft.com