GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #265 > BIZ&IT
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
A jel' može...
Milan Bašić
Poslovni softver je važan, bez njega se ne može. Izabrati pravi i pripremiti se za njega nije nimalo lako, a nije ni jeftino. Cena je odmerena potrebama i mogućnostima raznih korisnika i zato se često, u raznim oblicima, javlja pitanje "A jel' može" iza koga obično sledi ideja koja ne vodi u dobrom pravcu
- PC #265 u prodaji po ceni od 110 din
broj

A jel' može...

Gledam televiziju svakodnevno. Otkako je distribucija sadržaja digitalizovana, postoji opcija da se gleda emisija koja je emitovana ranije i, priznajem, koristim je često. Zapravo uvek, osim za sportske događaje, jer kakva je čar gledati utakmicu ako već znaš rezultat? Ovo gledanje „u prošlost“ omogućava mi da preskačem reklame – dobra stvar ili barem dobra stvar za moj ukus koji baš ne trpi da mu se saopštava svakih pola sata kako s jednom kapljicom može da se opere... A ja, eto, svake dve nedelje kupim pakovanje od nekoliko hiljada kapljica. Ili kako glavobolja prolazi dok kažeš „Popokatepetl“ ili – „da ćemo vam rešiti male finansijske probleme za tili čas – može?“

Ta reč „može“ čini čuda u prodaji. Kupujete veš-mašinu i pitate: „A jel’ može da pere patike?“, a prodavac kaže čarobnu reč: „Može“ i vi kupite veš-mašinu. Ili ono čuveno: „A jel’ može malo jeftinije?“, prodavac će: „Može, imamo popust na ovaj model divne zelene boje s narandžastim sedištima“ i pošto „može popust“, vi kupite auto, na lizing bez kamate, samo zato što „može“ pristojan popust od toliko-i-toliko posto. Nema veze što je neki ludak u fabrici upario boje i kasnije je na placu stajao auto godinu dana, pa fabrika dala nenormalno velik popust, a prodavac rizikovao, uzeo ga i čekao mesecima da se neko upeca na popust pošto mu je najvažnije da nešto „može“. I tako prodavac zaradio pare i veće nego na onom modelu koji se vama sviđa.

Kada je reč o malim stvarima, ta „a jel’ može“ politika kupovine zna da bude dobra. Jer, baš ta opcija je nešto što vas ne košta puno, a stvarno ponekad zatreba. Priča sa automobilom malo je drugačija, jer auto ne košta malo i zarad popusta i „uklapanja u budžet“ ne treba ići preko mere – kupite drugi model koji se uklapa u vaš budžet, a ako nema takvog ili vam takav ne odgovara, onda vam je budžet nerealno mali. Isto vam je sa informacionim sistemom, bez obzira na to da li se radi o hardveru, sistemskom softveru, bezbednosti ili softveru koji prati vaše poslovanje. Svako pitanje „a jel’ može“ iza kojeg se krije traganje za uštedom (novca, vremena, znanja, ma čega god već ne!) putokaz je ka drumu koji ne vodi do mosta, nego do ćuprije.

A jel’ može – kod kuće

image

„A jel’ može“ – da administrator IT sistema bude naš projekt-menadžer? Ne može, jer IT stručnjaci se razumeju u IT, a ne u optimizaciju poslovnih procesa, zakonitosti branše u kojoj se posluje, upravljanje ljudskim resursima ili tehnologiju proizvodnje. Istina je da su IT-jevci bistri i da brzo kapiraju, ali da li je vaš momak u firmi obučen i iskusan u vođenju projekata? Da li je on/ona dovoljno autoritativan da kada nešto zahteva da se uradi, šefici računovodstva, direktoru prodaje i šefu proizvodnje počnu da klecaju kolena, sazivaju sastanke svojih službi i odmah preraspoređuju resurse da se posao završi?

„A jel’ može“ – da rukovodilac finansija bude projekt-menadžer? Može, ako je neko ko razmišlja mnogo šire od kontnog plana, tumačenja u tom-i-tom časopisu, ko je barem jednom u životu seo s direktorom prodaje ili proizvodnje da sasluša kako i zašto tako rade, ko ume na sastancima kolegijuma da daje konstruktivne predloge, da prima sugestije i da retko na tuđe inicijative kaže „ne može“, osim kada direktor/vlasnik traži da se ovaj trošak za, šta god to već bilo, proknjiži, a da ne bude baš uočljiv. Dakle, ako je vaš rukovodilac finansija takva osoba i ima tim koji će ga tokom projekta „osloboditi“ dela posla, a da pritom ne zabrlja, onda i te kako može. U suprotnom...

„A jel’ može“ – neki drugi rukovodilac? Može svaki koji ume da upravlja projektima, ima vremena za to i takvu reputaciju da ga drugi rukovodioci istog nivoa slede. Ko god se u firmi prihvati ovog posla, on sledećih meseci mora da mu bude prioritet. Redovan posao će nadgledati, a neposrednu realizaciju aktivnosti predaće iskusnim, znanjem naoružanim i agilnim saradnicima.

A šta ako takvog rukovodioca nemamo? Angažujte konsultanta koji zna kako se upravlja projektima i čije znanje, razumevanje problematike i iskustvo mogu da vas sprovedu kroz nemirne vode i tesnace implementacije ERP-a. To vam je slično pilotu koji se popne na palubu broda i komanduje dok se ne prođe kroz moreuz. Kapetan broda, takav je običaj, prima ga s javno pokazanim poštovanjem i za prolazak kroz tesnac prepušta mu punu kontrolu. Ne meša se u njegov delikatni posao i reaguje uvek kada neko pokuša da ga omete. Kapetan je tih nekoliko sati anđeo čuvar jer time čuva i brod i posadu i vredan teret koji prevozi.

„A jel’ može“ – da angažujemo konsultanta projekt-menadžera i da ga ne slušamo? Ne može!

„A jel’ može“ – da nađemo jeftinijeg konsultanta ili da nam on da popust? Postoji cena koja na prvi pogled izgleda visoka, ali freelance konsultanti ne naplaćuju samo sate koje provedu kod vas. Tu su svi troškovi koje svaki radnik stvara u firmi: kvadratni metri radnog prostora, troškovi administracije, akumulacija zarade za neradne dane, odnosno dane godišnjeg odmora, troškovi treninga (kotizacije, putovanja, dnevnice), troškovi takozvanog „mrtvog vremena“... Svaki radnik u firmi mora svojim radom i to da zaradi, samo što to baš i ne računa kada razmišlja koliko svoju firmu košta. Ako vam freelance konsultant da nižu cenu od neke koja obezbeđuje kvalitet uz sasvim običnu zaradu tokom godine, onda on štedi (ili se svesno odriče) na nečemu što je važno ili misli da nije bitno da, na primer, ulaže u svoje permanentno obrazovanje. Da li i sada želite takvog konsultanta i može li on bezbedno da vas provede kroz projekat?

A jel’ može – u radnji

„A jel’ može“ – bez blueprint-a? Vešt prodavac ERP-a možda će vam reći da može, da će u toku implementacije njegove kolege implementatori zabeležiti sve što vam je potrebno i parametrizovati sistem. To vam je kao da krenete da prepešačite planinu o kojoj ste čitali i gledali slike, pa čak i oko nje obišli. Krećete, a da mape niste ni pogledali. Štaviše, nemate kartu na kojoj su ucrtani useci, staze i bogaze. Pitaćete meštane usput, oni ionako sve bolje znaju. A ako meštane uopšte ne sretnete, što je prilično verovatno jer je meštana malo, a planina je velika? Pošto ne znate koliko će put trajati, uzdate se u priče da je iskusni planinari prepešače po dobrom vremenu za pola dana. I imate vode i hrane za pola dana... Da li vam sve to zvuči dobro? Vaši radnici su vaša deca. Da li biste decu poveli u takvu avanturu?

„A jel’ može“ – bez nekih funkcionalnosti, uzećemo ih kasnije, majke mi! To kasnije nikada ne dođe jer nije planom ni obuhvaćeno. Pritom, dobra je šansa da ćete u startu izostaviti nešto bitno jer vam se učinilo preskupo, a ne treba baš odmah. Ulica kojom ste krenuli zove se „Frustracija“ i na kraju nema izlaz, morate nazad – a to košta i vremena i para i međusobnog poverenja i snižavanja umesto povećanja kvaliteta! Želite li da to sami sebi učinite? Vešt menadžer prodaje podržaće vas u tome, dobar menadžer prodaje neće želeti da vas, a ni svoje implementatore dovede u situaciju u kojoj je neminovan težak i bolan raskid veze.

„A jel’ može“ – da sistem uvedemo sami. Verovatno najinteresantnije pitanje. Možda i pitanje svih pitanja! Naravno da – može! Jupiii, što bi deca rekla kada im posle odgledane izložbe u muzeju dozvolite da kupe sladoled. Moje najlepše uspomene na školske dane. Dragi moji, to je i te kako moguće ako ste među sobom izabrali projekt-menadžera kojeg ćete pratiti u stopu, ako ste svi, ali doslovno svi, koje nazivamo ključni korisnici, potpuno opredeljeni ne samo da učestvujete u projektu već i da savladate znanja koja donose „oni klinci implementatori koji nas tako skupo koštaju“, ukoliko ste potrošili dovoljno vremena da napravite regularan blueprint i u njega ugradili sopstvena i iskustva iz najbolje prakse. Pošto nemate programere, zaboravite na doradu softvera, vaš prostor je samo parametrizacija, a to znači da ste uzeli softer koji u najvećoj mogućoj meri može da se prilagodi vašim potrebama isključivo kroz parametrizaciju. Ili ćete se vi prilagoditi softveru odbacujući sve vaše kvalitetno sopstveno iskustvo ukoliko ono u softveru nije podržano. Svi ovi uslovi treba da budu ispunjeni i prihvaćeni, a onda je odgovor na pitanje s početka pasusa pozitivan. U suprotnom – verujem da već sami znate moj odgovor.

A jel’ može – kako smo do sada

Ukoliko ste odlučili da pročitate ovu priču, to znači da – ne može. Firma vam je kao čovek, u prvoj trećini života raste. Na početku obuća postaje tesna i pre nego što se iscepa, a kasnije se pocepa i pre nego što noga poraste. Potom, dugo vremena noga ne raste, obuća se ne cepa tako brzo, pa imamo cipele za posao, za večernje izlaske, za zimu, za leto... I to traje godinama, a mi smo elegantni u svakoj prilici. Osim ako i dalje ne pokušavamo da budemo u cipelama koje su se davno, davno raspale, ali mi ih volimo i ne želimo da kupimo druge jer u početku možda mogu da nas žuljaju. A cipele koštaju. Ja sam za ovih više od pola veka na obuću ostavio priličan novac, a pritom, nisam pomodar, već pristalica dobrog i udobnog, ali ne i jeftinog po svaku cenu.

E, tako vam je i s poslovnim softverom. Kako firma raste, tako se povećavaju i potrebe. Odgovarajte na njih mudro i u pravom trenutku, jer samo da pogledate izloge i vidite šta se u gradu nudi, traži vreme. A ako krenete da konsultujete časopise, pa planirate šta za leto a šta za zimu, prođe vreme, cipele omale ili se pocepaju, pa navrat-nanos u prvu prodavnicu i onda kupovina koja sigurno košta više nego što vredi. Ali, ni noga ni prodavac nisu krivi za to.

ERP, CRM, DMS, BI i koja god skraćenica još postojala, nisu jeftine stvari. Imajte na umu ono što ceo svet zna: implementacija nikada ne prestaje, baš kao što se firme, pa i svi mi, menjamo iz godine u godinu. Kada „štedite“, odričete se nečeg bitnog, kada kupujete „da bi drugi videli“, trošite nemilice, kada krenete u nepoznato bez vodiča – lutanje, umor, nezadovoljstvo i „nikad više“ iskustvo su zagarantovani. Ne činite to sebi, molim vas.

Na kraju, ako ste pročitali ovu priču, to je početak. Ukoliko niste osoba koja drži sve konce u svojim rukama, prvi korak je da naterate „kočijaša“ da pročita i razume koliko je važno da, kada poželi da upregne još jednog konja kako bi karuce bile brže i ponele više tereta, uzme dobro treniranog konja iz ruku dobrog uzgajivača. Ne mora da bude najlepši, važno je da ima ko o njemu da brine i da ne poremeti dobre konje u zaprezi.

„A jel’ može“ – ERP da nam donese dobroga. Može i doneće, ako bude sve spremno... u kući i u radnji.

SLEDEĆI TEKST U PC #265
preview
I studije i rad
Boris Stanojević


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter