|
Krajem XX veka izgledalo je da će veštačka inteligencija sačekati neku daleku budućnost – raniji snovi o kompjuterskim programima koji imitiraju način na koji čovek razmišlja ili neuralnim mrežama koje ćemo pustiti da „same nauče da misle“ nisu doveli ni do čega. A onda su se pametni ljudi dosetili da rezonovanje zamene pretraživanjem – ispostavilo se da se svaka rečenica može pretvoriti u vektor realnih brojeva tako da su vektori rečenica koje se bave istom temom (makar i zvučale sasvim drugačije) zapravo slični. Ako ne verujete, pogledajte Google Universal Sentence Encoder – program je open source. A onda se ista logika prenela i na slike, zvuk... i stvari su počele da se dešavaju.
AI fotograf
Pre nekoliko dana trebalo mi je da fotografišem uređaj koji upravlja protokom gasa (za grejanje, kuvanje...) kroz kuću. Nalazi se u podrumu, na pomalo nepristupačnom mestu, i nije baš fotogeničan. Sive je boje kao i okolina, i ima dva displeja, od kojih jedan ima pozadinsko osvetljenje a drugi nema. Ali šta je to za mene, iskusnog fotografskog vuka...
Dobro, ne bih baš da se predstavljam kao iskusan fotograf, ali pre računara je moje opšte interesovanje za tehniku skretalo ka fotografiji. U đačkim i studentskim danima nije bilo para za skuplju opremu, ali sam iz svog „Smena“ foto-aparata znao da izvučem maksimum. Posle su došla srećnija vremena pa sam mogao da trošim više, tako da je u današnjem arsenalu Canon EOS 6D Mark II i puna torba raznih objektiva, filtera i dodataka. Ponosno sam otišao u podrum, pa se onda vraćao po zgodniji objektiv, pa je zbog potrebe da se produži ekspozicija morao da se postavlja i stativ...
Rezultati su me postideli – moja slavna fotografija izgleda primetno lošije od onoga što dobijete kad prema uređaju upravite Samsung Galaxy 10 Plus i kliknete. Vraćao sam se još nekoliko puta, najzad dobio koliko-toliko upotrebljivu sliku, ali moram teška srca da priznam da je AI fotograf „pametniji“ od mene.
Pamet u travi
Već sledećeg dana išao sam da dogovorim ugradnju sistema za automatsko zalivanje travnjaka iza kuće – pritisle godine, ne može se više tegliti kanta i razvlačiti crevo. Mada sam unapred sve lepo premerio, tehničar mi zatraži fotografiju travnjaka. Nataknem odmah naočare i počnem da „mažem“ po telefonu tražeći među stotinama fotografija neku na kojoj se vidi travnjak kad naslednica, koju sam srećom poveo, već pruža svoj iPhone sa slikom. „Pa kad je pre nađe“, pitam je, a ona slegne ramenima i kaže „Samo sam otkucala grass home“. Nisam ni znao da to može – veštačka inteligencija može da prepozna slike na kojima je trava, a pošto su slike odavno geo-tagovane i pošto telefon „zna“ gde mu je dom, lako je ta dva podatka ukrstiti. Posle sam probao, i zaista, kucajući razne reči lako pronalazimo fotografije na kojima su odgovarajuće imenovani objekti, a povremeno čak može da se pronađe i čovek prostim navođenjem imena. Privatnost je otišla dođavola, ali je opcija neobično korisna, a radi na Android-u (aplikacija Photos) kao i na iPhone-u.
No vratimo se travi – tehničar mi je pokazao sistem koji u određeno vreme zaliva travnjak zadatom količinom vode, zatim sistem koji se uz to povezuje i na Bluetooth tako da se ne mora komandovati sa kontrolnog panela nego može i sa telefona, a ja sam sasvim prirodno pitao šta se dešava kada padne staromodna kiša. E tu me je dočekao – osnovni sistem ima detektor koji stoji na ogradi i natapa se kišom, pa na osnovu toga zaključuje da li je travnjaku uopšte potrebno zalivanje. Zvuči dobro. „Ali imamo i napredni sistem, sa nekoliko detektora koje zakopamo u zemlju, i onda oni bežično komuniciraju sa centralom koja tačno ‘zna’ koji je deo travnjaka koliko vlažan, pa zaliva tamo gde je potrebno, koliko je potrebno. Ti senzori imaju baterije koje traju po 2-3 godine i posle vas aplikacija na telefonu upozori da je vreme da ih zamenite“. Šta mislite, koju sam varijantu izabrao?
Dva letnja meseca kasnije, mogu da kažem da sistem funkcioniše odlično i da su crevo i kante otišli u penziju. Jedini problem je bio kada je mačka, planirajući da obavi nekakav posao na travnjaku, iskopala jedan od senzora i trijumfalno nam ga donela u kuću, ne pre nego što je mobilna aplikacija počela da kuka da je jedan od senzora u kvaru. Kratak sukob veštačke i mačje inteligencije se završio potpunim trijumfom potonje.
Primećujem, ipak, da AI nije napredovala u smeru razmišljanja. A dobro bi to došlo, naročito kad jednom oni divni roboti kakve prave Boston Dynamics budu mogli da se kupe u radnji za smislene pare. Sve se okrenulo ka pretraživanju, poređenju, ali kako lepo reče Minsky, „Ni jedan kompjuter nije dizajniran tako da bude svestan onoga što radi“. Doduše, on je na to dodavao „Većinu vremena, ni čovek nije svestan onoga što radi“. Tako da... potraga se nastavlja.
|
