Osnivači i naslednici - rivali ili partneri

Daleko je on(a) od oca“, naveliko se šuška po porodičnim kompanijama. „Ovaj moj nije kao ja“, tiho izgovaraju osnivači najbližim prijateljima, vodeći računa da ih neko neznan ne čuje. „Da li ću ja zaista uspeti da budem uspešan kao on?“, pitaju se u sebi naslednici. Ima li razloga za poređenje generacije osnivača i generacije naslednika? Ima li razloga za rivalitet između osnivača i naslednika? Ima li smisla pitanje: „Ko je bolji?“. Zapravo... nema smisla.

Osnivač i naslednik

Nema razloga za rivalitet u porodičnim kompanijama. Nema potrebe za dokazivanjem ko je bolji, zato što iza pitanja ko je bolji mora da sledi nastavak – u čemu bolji? Osnivači i naslednici se, jednostavnim jezikom rečeno, takmiče u različitim sportovima. Da li je bolji Michael Phelps ili Usain Bolt? Phelps je bolji plivač a Bolt je bolji atletičar. Michael Phelps je bolji od Miće Jegulje, a Usain Bolt od Fiće Antilope.

Osnivači su preduzetnici, to jest osobe izražene kreativnosti i spremnosti da preuzmu rizik. To su ljudi koji pokušavaju da udahnu život i razviju ono što samo oni vide u svojim glavama. Statistika je šarolika, ali svodi se na to da samo nekoliko procenata ukupnog stanovništva ima dovoljno velik preduzetnički kapacitet da bude pokretač kompanija.

Pošto preduzetnici nisu amebe da se razmnožavaju prostom deobom, kloniranje ljudi dok pišem ovaj tekst nije aktuelno i preduzetnički gen se ne nasleđuje. Vas, dragi čitaoci, pitam: kad se tih nekoliko procenata ukupnog stanovništva razmnožava, koliki će procenat njihovih naslednika biti opet preduzetnici? Opet nekoliko procenata od nekoliko procenata... Zaključak je jasan, no biću grub i otvoren – najveći procenat naslednika nikada ne mogu biti preduzetnici kao što su im roditelji. Nagrada za preduzetnika godine ne može otići u ruke naslednika, već osnivača. Osnivači su bolji preduzetnici nego naslednici.

Kompanija se menja

Pogledajmo sada stvari s druge strane. Način na koji su osnivači, samonikli i samouki, uzdigli i uspešno vodili svoje kompanije je način na koji su ih samo oni mogli razviti i voditi. Njihovim kompanijama ne može operativno upravljati niko pa ni naslednici. Kada (ili tačnije ako) se te kompanije urede i profesionalizuju, onda mogu da ih vode naslednici, ako to žele, nauče i ako imaju snage za to. Ili, ajmo drugačije – poznajete li i jednog osnivača koji bi mogao da bude na čelu profesionalizovane kompanije, koji bi sa žarom učestvovao u izradi operativnih i dugoročnih planova, podnosio izveštaje Nadzornom odboru, prilježno koordinirao izvršenje zadataka... Opet grubo i otvoreno – osnivačima takvi zadaci nisu zanimljivi i ne samo da ih ne motivišu da dođu na opisane pozicije već retko kad osnivači mogu do kraja da sprovedu sam proces profesionalizacije sopstvenih kompanija.

Priznaću da postoje izuzeci. U zemljama u tranziciji, tokom ponovnog procesa prelaska u kapitalizam, pojavio se i jedan broj osnivača koji to nikada ne bi bili da nije došlo do sloma prethodnog uređenja. Oni su bili školovani, pismeni, visokopozicionirani direktori nekadašnjih društvenih preduzeća i nakon promena u 20. veku iskoristili su svoje znanje i kontakte i pokrenuli sopstvene kompanije. Ako ste čitali ili slušali njihova sećanja, mogli ste primetiti da koriste reči „budžet“, „plan“, „delegiranje“, „podsticanje i izgradnja saradnika“ koje nisu u vokabularu tipičnog osnivača.

Ne radi se, najzad, o tome da li osnivači mogu ili ne mogu da nauče menadžerski zanat. Naravno da mogu, ako hoće. Radi se o tome da li žele i da li su spremni da puste da njihove kompanije budu drugačije. Na primer, verujete li zaista da su oni spremni da prepuste da finansijama njihovih kompanija upravlja finansijski direktor?

Ravnoteža

Verujem da postoji neka ravnoteža u kosmosu i da onaj ko je osnivačima preduzetnički duh udahnuo, isto tako im je neke stvari i oduzeo. Jedna od stvari koju im je uzeo jeste i talenat za menadžerski zanat. Ako ćete pojednostavljeno – preduzetnik se rađa, a menadžer (ko voli nek čita „lider“) se stvara. Menadžment je zanat koji se uči i naslednici ga mogu naučiti. Otuda i smatram štetnim i opasnim za drugu generaciju knjige tipa „probudi diva u sebi“, ispovesti radoholičarskih manijaka koji danima ne idu kući jer stvaraju (takvi su im roditelji bili kad su pokretali firme) i slične motivacione štoseve. Aman-zaman, mladi ljudi, zagrejte stolicu i naučite zanat. Da, menadžerski zanat, kako se planira, budžetira, izveštava, podstiču kreativni saradnici, procenjuje rizik pri pokretanju novih poduhvata...

Ako naslednici žele da budu na čelu (naravno profesionalizovanih) kompanija koje su pokrenuli njihovi roditelji, oni to mogu. Mogu da budu na čelu kompanija koje neće zavisiti od preduzetničkog njuha osnivača i da vode odgovorne menadžere s kojima će kreirati budžete i godišnje planove, pratiti njihovo izvršenje, donositi strateške odluke o novim tržištima... Naslednici mogu da budu daleko bolji menadžeri nego osnivači.

Postoji redak izuzetak, toliko redak da sam namerno i napisao pleonazam „redak izuzetak“. Redak izuzetak nastaje kad se i kod naslednika javi unutrašnja preduzetnička pobuda da bude osnivač. To se može završiti na dva načina. Lepši, da naslednik pokrene svoj biznis i bude uspešan osnivač i da nakon nekoliko godina zaista poredimo ko je od njih dvojice uspešniji preduzetnik. Lošiji, da se priključi kompaniji na mnogostrana nezadovoljstva i tada stradaju i njih dvojica i porodica i zaposleni i kompanija. Osnivači dovode kompanije do šampionskih visina, a naslednici ih na tim visinama mogu održati. Ako znaju kako.