Rad od kuće

Ima raznih „usamljeničkih“ poslova u IT industriji. Programer uglavnom sam „ratuje“ sa zadatkom koji mu je poveren (što je možda i dobro, pošto zli jezici kažu da što jedan programer uradi za mesec dana, dva programera urade za dva meseca), dizajner sedi pred velikim ekranom i sklapa kockice, konsultant se dopisuje sa klijentima, službenik tehničke podrške, sa slušalicama na ušima, beskrajno odgovara na pitanja korisnika, pripadnik odeljenja marketinga je na stalnoj vezi sa kupcima... Ipak, timski rad je nezamenljiv i čitava ekipa se mora povremeno skupljati kako bi se sagledao opšti napredak projekta, uočili problemi i podelili zadaci. Ili i takvi sastanci mogu da se održavaju na daljinu? Kada to prestane da bude pitanje i postane moranje, ostaje vam samo da tražite načine za što efikasniju komunikaciju.

Radno okruženje

Kada vam je firma naložila da „radite od kuće“, pred vama je mnogo neočekivanih problema i dilema. Ako ste već ranije povremeno (ili često) radili od kuće, stvari su mnogo jednostavnije – svakako već imate svoj radni kutak sa pogodno raspoređenom i povezanom IT opremom. Ako se u srećna vremena rad od kuće svodio na to da pogledate nove poruke na smartfonu i eventualno odgovorite na poneku od njih, spremite se za „tektonske potrese“ u vašem domu.

Osnovnu komunikacionu infrastrukturu, srećom, već imate – kućni Internet je poslednjih godina značajno ubrzan, uglavnom bez dodatnih troškova po korisnika, pa verovatno raspolažete konekcijom brzine barem 150/30 ili 300/50 Mbps, što je sasvim dovoljno za većinu poslova. Zatim – računar. Firma vam je možda dala laptop, ali raditi dugo na malom ekranu i skromnoj tastaturi nije baš prečica za produktivnost. Kao minimum, treba povezati eksterni monitor, tastaturu pune veličine (bez klika, ako ne želite da vas izbace na terasu) i miša, a sve to treba negde fizički da stoji. U današnjim malim stanovima radna soba je za većinu samo san, ali nešto mora da se smisli – osposobite neki koliko-toliko fizički odvojen i dobro osvetljen kutak za rad i nabavite kvalitetnu kancelarijsku stolicu jer bez nje – teško vašim leđima. Monitor mora da bude na visini očiju, a sto takav da su ruke na njemu; duži rad uz sedenje na kauču je neudoban. Tamo gde ima uslova, desktop računar sa jednim ili dva velika monitora je daleko bolji izbor, pod uslovom da ga dopunite Web kamerom. Čak i ako ne biste kupovali nekoliko monitora, postoji mogućnost da upotrebite vaš notebook ili tablet kao sekundarni monitor; dijagonala nije velika, ali rezolucija je visoka pa će svaki dodatni prostor na desktop-u dobro doći.

Drugi neophodni dodatak su slušalice sa mikrofonom – potreban vam je način da se odvojite od okoline dok radite. Neko voli da sluša tihu muziku, drugi vole neki radio-program ili tišinu, a stalni prekidi pitanjima koja nemaju veze s poslom su najbolji recept da ništa ne uradite. Morate naći način da objasnite deci da dok radite ne treba da vas prekidaju; posle posla ćete provesti kvalitetnije vreme sa njima. Treba da izbegavate i često bavljenje stvarima koje nemaju veze s poslom – ako na svakih pet minuta proveravate koliko zaraženih ima u kojoj državi i koji je vaš prijatelj na Facebook-u ili Twitter-u kako komentarisao aktuelnu situaciju i (ne)najavljene mere, stalno ćete biti iznervirani i nećete moći da se koncentrišete na posao. Najbolje je da kad ustanete pročitate vesti, iznervirate se koliko je neophodno, onda neko vreme čitate knjigu ili gledate neku vedru TV seriju koliko da očistite mozak od COVID-19 virusa i tek onda sednete za kompjuter.

Najzad, treba da znate i kada da stanete – to što ceo dan morate da budete kod kuće ne znači da vam je radno vreme 0-24. Kada završite poslove zatvorite Word, Excel i Outlook, a da li ćete potom ustati od stola ili učitati neku igru, zavisi od vas. To je, u najmanju ruku, trenutak da se preselite na kauč.

Kako komunicirati

Čitav posao ne možete uraditi sami – potrebno je da komunicirate sa šefovima, kolegama, saradnicima... U većini slučajeva to je komunikacija jedan-na-jedan, pa je najprirodniji način stari dobri e-mail. Stiže odmah, a ipak se ne nameće primaocu, koji će ga pročitati i odgovoriti na njega kada mu bude zgodno, ne prekidajući tekući posao. Osim toga, e-mail-ovi ostaju sačuvani u arhivi i kasnije se možete pozvati na njih ako nešto nije dobro shvaćeno. Kada je stvar hitna, koristićete messenger. Zgodno je ako, kao kod WhatsApp-a, postoji desktop aplikacija, pošto onda možete da kucate poruke na pravoj tastaturi, bez nabadanja po telefonu i ispravljanja grešaka. Viber / WhatsApp / Telegram grupe, u zavisnosti od rešenja za koje se vaša firma opredelila, takođe predstavljaju zgodan medij za komunikaciju zaposlenih. Najzad, ukoliko se u firmi koristi kolaboraciona platforma kao što je Microsoft Teams, verovatno su zadata precizna pravila o diskusijama kroz platformu.

Precizniji dogovori se sklapaju video-pozivom, kada možete ne samo da gledate sagovornika, nego i neki materijal ili prezentaciju koju će vam on(a) tom prilikom prikazati. Za razgovore jedan-na-jedan mnogi koriste Skype, kao jednostavnu i besplatnu platformu koja podržava i tekstualni chat, prosleđivanje linkova i razne druge servise. Kada više ljudi treba da se sastane, Skype nije dovoljan – potreban je softver za video-konferencije. Mnogo je kandidata, a mi ćemo ovde predstaviti dva: Google Meet i Microsoft Teams, pošto smo prethodnih nedelja imali direktnog iskustva sa njima. Trebalo je, naime, organizovati cyber okupljanja Kluba programera, čija je rutina sastanaka sredom, koja traje već čitavih 35 godina, surovo prekinuta epidemijom COVID-19 virusa i zatvaranjem kafana. Radi se o 20-30 kolega, prilično iskusnih u IT stvarima i dobro opremljenih računarima i gadžetima, koji jedno veče treba da provedu zajedno... makar i na daljinu.

Najpre smo isprobali Zoom kao možda najpoznatiji program ove vrste, ali se odmah pokazalo da besplatna verzija podržava samo sastanke koji traju manje od 40 minuta, što je nedovoljno. Onda smo probali Google Meet koji se na testu dobro pokazao, pa najzad i Teams koji se pokazao još bolje. Istraživaćemo i dalje...

Google Meet

Najjači adut Google Meet-a je što ga je jako jednostavno koristiti. Potrebno je da organizator sastanka usmeri browser na meet.google.com, uloguje se svojim Google nalogom i onda klikne na Join or start a meeting. Posle toga daje sastanku proizvoljno ime i za trenutak će dobiti link nalik na https://meet.google.com/uiw-rjkp-bvy koji može da prosledi ostalim učesnicima, recimo e-mail-om ili slanjem u neku zajedničku grupu/listu. Ko god klikne na link biće (uz odobrenje administratora) priključen sastanku. Meet je dobro prilagođen sastancima kojima prisustvuje mnogo ljudi. On „sluša“ sagovornike i prepoznaje ko priča (ako više njih govori uglas, onda određuje ko je najglasniji), pa njegovu sliku prikaže na velikom delu ekrana, dok su slike ostalih prikazane u manjim kvadratima sa strane. Ako je ljudi mnogo a mesta na ekranu malo, postepeno će oni koji se dugo nisu oglašavali prestati da budu vidljivi, mada se naravno uvek mogu ponovo uključiti u priču. Sve to funkcioniše dobro, osim kad više učesnika počne da se smeje ili (daleko bilo) kašlje uglas, što ume da zbuni veštačku inteligenciju Meet-a.

Postoji i varijanta da neko drži prezentaciju, kada se svima na većem delu ekrana pojavljuje njegov desktop, na kome će pokrenuti PowerPoint ili neki drugi program. Ostali i dalje mogu da postavljaju pitanja, ili po potrebi prekinu prezentaciju da bi se o tim pitanjima prodiskutovalo pre nastavka predavanja.

Kvalitetom slike nismo zadovoljni. Svako danas ima full HD kameru, a Meet smanjuje rezoluciju na 360p ili, ako se svako potrudi da uđe u sekciju za setovanja, 720p. Osim toga, kada se pojavi nečija slika ona je obično prilično loša, da bi se u narednih nekoliko sekundi „izoštrila“. To je u redu kada govornik duže „drži katedru“, ali ako se slike stalno smenjuju zato što ljudi jedni drugima upadaju u reč, prikaz je mutniji no što biste želeli. Tada je bolje da, ako je audotorijum ograničen, promenite parametre tako da svako ima svoj deo ekrana.

Za kraj malo trivije. Meet ima potencijalno sjajnu mogućnost da, uz druge izveštaje, generiše transkript sesije odnosno da sačuva šta je ko rekao u tekstualnoj formi, koju ćete posle lako pretraživati. Zvuči fantastično, ali je za sada prilagođeno samo engleskom jeziku. Ako uključite tu opciju i govorite srpski, teško je i zamisliti na šta će rezultati ličiti; na slici smo prepisali par rečenica, pa ako pogodite šta je stvarno rečeno, svaka vam čast.

Microsoft Teams

Teems nije samo softver za video-konferisanje već šira platforma za kolaboraciju, ali su video-konferencije njegov važan segment. Sastanak na besplatnoj verziji Teams-a možete da započnete deljenjem linka, ali ako koristite punu verziju, koja ima niz dodatnih mogućnosti među kojima je i snimanje sastanka, treba da unapred formirate tim i uključite ljude u njega, kao članove (ako pripadaju vašoj organizaciji) ili goste. Onda možete da zakažete sastanak za neko konkretno vreme, ili da kliknete Meet Now i započnete priču. Sve to više odgovara periodičnim okupljanjima saradnika na nekom projektu nego ad hoc sastancima raznih grupa ljudi, ali takva je i osnovna svrha Microsoft-ove platforme.

Teams je rigidan pri postavljanju slika ljudi na ekran – prostor se deli na najviše četiri dela i svaki od njih pripada jednom od sagovornika. Ako je u razgovoru više ljudi, svoj deo ekrana će dobiti oni koji su nedavno govorili, a ostali su samo kružići sa imenima. Možete nekoga pin-ovati na čitav ekran ili mu prepustiti katedru da drži prezentaciju, a moguć je i zajednički rad gde svi učesnici paralelno „crtaju“ po listu elektronskog papira ili edituju zajednički fajl; više o tome u posebnom tekstu o Teams platformi. Slika i zvuk su generalno veoma dobri, a ovde ćemo pomenuti zanimljivu opciju Blur background. Veštačka inteligencija prepoznaje šta ste „vi“ a šta je „vaša soba“, pa je vaša slika oštra a slika sobe zamućena. To je prilično zgodno ako ne želite da sagovornici vide u kakvom (ne)redu živite ili da prebroje košulje koje se suše okačene o orman. Možda u sledećoj generaciji softver bude mogao da pižamu u kojoj sedite zameni frakom i leptir mašnom...

Zahtevna aplikacija

Video-konferisanje je hardverski zahtevna aktivnost koja ozbiljno opterećuje računar. Čak i notebook najnovije generacije se ubrzo „usija“, a baterija koja obezbeđuje 5 ili 6 sati rada u Office aplikacijama posle dva sata razgovora zahteva punjač. Nasuprot tome, desktop računari, čak i stariji, bili su potpuno cool, možda zbog boljeg hlađenja ili zbog toga što deo računanja mogu da prepuste diskretnoj grafičkoj kartici. Može se razgovarati i sa tableta ili telefona, slika i zvuk su solidni, ali tu pregrevanje još snažnije dolazi do izražaja.

I, za kraj, da li će ljudi želeti da se sastanci nastave na ovaj način i kad kriza prođe? Mislim da neće – nekima se sviđa što ne moraju da se spremaju, voze, parkiraju i vraćaju kući, ali je sastanak uživo lepši doživljaj, čak i ako ne uzimamo u obzir hranu i piće koji se „uzgred“ konzumiraju. Cyber sastanak je nužno centralizovan, dok kada se ljudi skupe uživo, često razgovaraju u manjim grupama, koje se dinamički rekombinuju. Programi koje smo isprobali nemaju podršku za takvo „separatisanje“, što je logično pošto su njihovi autori imali u vidu poslovne sastanke, gde se diskutuje o nekoj temi, a ne ćaskanje. Nadajmo se da kriza neće trajati toliko dugo da neko oseti potrebe da prijateljske sastanke trajno izmesti u oblak...