Televizija će upropastiti svet

Nekoliko lica, zatvorenih u neki podrum u Njujorku, mogu videti nekog čoveka i ženu isto tako zatvorene u nekoj sobi u Londonu. Istina je, da je ta „televizija“ daleko od toga da je savršena, i da su se lica iz Londona pojavila pred očima onih iz Njujorka u nepreciznim i nejasnim linijama. Ali ipak ta dva lica u Londonu mogla su se tako dobro poznati, da je grupa lica u Njujorku izjavila, da će ovaj pronalazak, napraviti revoluciju u svetu.

Američka i evropska štampa posvetile su mnogobrojne članke u pohvalu Berda, pronalazača ovog neobičnog aparata. Ali uskoro ćutanje je pokrilo ovaj pronalazak i izvesni skepticizam zamenio je prvo oduševljenje. Izgleda da se svet ne oseća srećan ni zadovoljan mišlju, da će kroz 20 ili 30 godina svako moći nositi televizer i da ćemo moći ne samo razgovarati, već i gledati na daljini od više hiljada kilometara. Svet se skoro uplašio od tih rezultata i komplikacija, koje bi mogle nastati.

Ali to ne treba da nas čudi. Telefon, koji je pre pedeset godina proglašen za osmo čudo, nije li sada postao u našem običnom životu izvor dosade i nervoze? Devet desetina telefonskih komunikacija su danas bilo u privatnom, bilo u trgovačkom život. Masa frivolnih i izlišnih razgovora ne bi postojali, kada ne bi bilo tako lako deranžirati nekoga na daljinu, običnim pokretom dizanja slušalice.

Što se tiče telegrafa, kakve je tek on komplikacije uneo u naš život bez osetljive kompenzacije za naše blagostanje i našu sreću. Reklo se, da su telegraf i telefon, kao dva ultra rapidna komunikaciona sredstva najviše doprineli propagiranju kulture i obaveštavanju o svetskim događajima.

Dakle, ako je tačno da mi svakog dana sve bolje znamo šta se događa u Londonu, Parizu, Berlinu, Rimu ili Njujorku, što naši dedovi nisu mogli znati, onda po koju cenu smo mi dobili tu privilegiju? Ali ta vrsta naših znanja, ma kako brza bila, ipak je površna i statistička. Nikakav telefon, nikakav telegraf nikada neće moći biti u stanju da učini, da mi upoznamo dušu jednog seljaka, duh jednog naroda, mentalitet jedne individue, lepotu jednog umetničkog dela, kao što su to mogla učiniti nekadašnja duga, spora i opširna pisma, koja su stizala docnije no depeše, ali su bila mnogo potpunija, ozbiljnije i dublje pisana.

Telegraf i telefon su skoro ubili umetnost pisanja, kao što je film ubio, ili skoro ubio umetnost građenja jedne dobre drame.

Svet se danas žali na opštu oskudicu dobrih pisaca, a niko ne uviđa da je to posledica dvaju pronalazaka, koji su daleko potisli u pozadinu pero, kao sredstvo za saopštavanje čovečijih misli.

Devedeset dve godine kasnije
Tekst objavljujemo bez lektorskih ispravki – OCR-ovali smo ga (što je fini način da se kaže prekucali, pošto su antički ćirilični JPG-ovi i dalje nedostižan zalogaj za OCR softver) i u njemu ostavili sve neobično postavljene zapete, reč televizer, frazu „u buduće“, Berda (koji se zapravo zove John Logie Baird i pored koga bi trebalo pomenuti još par imena), englesku izreku koju je zapravo napisao Thomas Gray i sve ostale sitne nepreciznosti. Najzad, lepo je osetiti jezik iz prošlih vremena.

Ako se jezik promenio, neke stvari nisu – nepotpisani autor teksta ispoljava tako dobro nam znani običaj da se sve staro i prevaziđeno veliča, a novo nipodaštava. Zašto bi pismo pisano perom bilo vrednije od teksta poslatog telegrafom i zašto bi razgovori vođeni telefonom bili toliko frivolniji i izlišniji od razgovora koji se vode uživo? Ali kada se radi o glavnoj temi, televiziji, priznaćemo da su mnogi od najavljenih problema danas itekako aktuelni, ne samo zbog brige o „diskretnim poslovima“ koje treba sakriti od ljubomornih žena.

Posebno je zanimljivo napomenuti da bi kritički osvrt na ovaj tekst pre, recimo, trideset godina svakako konstatovao da je autor potpuno promašio temu, dok danas konstatujemo „pogodak u centar“. Do pre nekog vremena televizija je bila jednosmerni medij za distribuiranje sadržaja, a onda su smartfoni doneli sliku kao osnovni medij u komunikaciji pojedinaca. Dobro, ne držimo u džepu baš televizere, ali sve su to nekakvi ekrani, makar umesto (nepomenute) katodne cevi koristili tečne kristale. Da, u savremenom svetu svako nosi „televizer“ u džepu i svačija privatnost je nepovratno izgubljena. Šta će biti do 2028. i prave stogodišnjice ovog teksta ostaje samo da zamišljamo...

Ako televizer uspe da dobije opštu praktičnu primenu, to će doista napraviti revoluciju u svetu. Trebaće se snabdeti svim mogućim sredstvima, da se ima ona neocenjiva privilegija, koju danas imaju i najsiromašniji: sloboda i relativna nezavisnost. Čovek se više neće moći smatrati gospodarom u svojoj kući, niti slobodnim na tuđoj teritoriji. Čovek će biti užasno i nemilosrdno progonjen svuda, gde ima i gde nama žica, jer ti nevidljivi talasi dopisu svuda i svuda će vas moći pronaći. Oni će vas pronaći i otkriti onda kada se najmanje nadate i tako će iz velike daljine neki vaš neprijatelj ili vaša ljubomorna žena moći videti šta vi radite.

I ako se u tom trenutku, ne daj Bože, nađete na nekom diskretnom poslu, onda neka vam sam Bog bude u pomoći.

Dakle, kao što vidite svet se neće moći smatrati srećnim ako televizer dobije opštu upotrebu. Čovek često puta ima potrebu da ostane usamljen, zaklonjen od indiskretnih pogleda. Međutim to će mu u buduće biti nemoguće. Nikakvi zidovi vas neće moći zakloniti od prodirućih zrakova televizera. I kada spavate, i kada jedete, i kada držite neku tajnu konferenciju, neko indiskretno oko moćiće da vas vidi.

I zamislite sada strah i duševni nemir čoveka, koji želi da ga za neko vreme niko ne vidi, i zna da mu je to nemoguće. Prema svemu tome, televizija u mesto da usreći, potpuno će unesrećiti čovečanstvo.

Jedna engleska izreka kaže: Neznanje je sreća. Nikada ova izreka nije mogla biti tako dobro primenjena, kao u slučaju televizije.