Orion telekom je upravo objavio uslove za pristup Internetu brzinama do 10 Gbps preko optičke mreže ovog provajdera. Teško je reći šta nas je prijatnije iznenadilo: performanse ili cena GIGANT paketa
Brzina pristupa Internetu još jednom se vinula u astronomske visine, prema „koti 10 gigabita u sekundi“. Pravo iznenađenje nije donelo saznanje da je takva brzina tehnički moguća – korisnici kojima je ona bila potrebna, pre svega Internet i hosting provajderi, povezani su sa svetom i znatno većim brzinama – nego činjenica da se do 10 Gbps dolazi po ceni koju smo do sada plaćali za 10 puta sporiji pristup... koji smo doduše takođe smatrali veoma brzim. Pre nego što opišemo komercijalne uslove, zapitajmo se koliko je zapravo tih 10 gigabita u sekundi i kako smo došli do te tačke.
Decenije meteorskog rasta
U vreme pre Interneta komunicirali smo sa BBS-ovima od kojih je najpoznatiji bio Sezam, osnovan 1989. godine (1995. je prerastao u SezamPro, da bi krajem 2009. godine postao deo Orion telekoma) a brzina prenosa podataka bila je 2400 bps (bita u sekundi). Na Sezamu je bilo dosta softvera u javnom vlasništvu, ali smo izbegavali fajlove veće od 300 kilobajta. Za prenos takvog „džina“ bilo je potrebno dvadesetak minuta, pa bi korisnik začas udario u vremensko ograničenje tekuće sesije ili potrošio dnevno vreme.
Sedam godina kasnije, oktobra 1996, SezamPro je ponudio pristup Internetu, a brzina komunikacije između korisnika i SezamaPro bila je 33600 bita u sekundi. Zvučalo je kao fantastična brzina – čak i fajlovi dugi megabajt ili dva bili su dostižni za prenos. U konferencijama su se pojavljivale muzičke numere u MP3 formatu, pa čak i poneki kratki video. Dve godine kasnije, sredinom 1998. godine, obezbeđeni su ISDN priključci a brzina pristupa raste na 128000 bita u sekundi, uz brže uspostavljanje veze i njenu veću stabilnost. Sećam se da sam bio zabezeknut činjenicom da novu verziju Internet Explorer-a, fajl od „čitavih 11 megabajta“, mogu da prenesem za svega petnaest minuta.
Godine 2005. došlo je vreme da naši računari budu stalno povezani na Internet – SezamPro je među prvima ponudio ADSL priključke (tada zvane „Analogno Digitalna SezamPro Linija“) a brzine su se ušestostručile. Download brzinom 768 Kbps značio je da se DivX film od 700 MB prenese za 2,5 sata. Nije lako čekati 2,5 sata, ali računar je stalno na Mreži, on prenosi dok vi radite nešto drugo, ili ga ostavite da radi preko noći... Muzika i filmovi su konačno postali dostižni, barem što se preuzimanja tiče. Uvedena je, naime, asimetrija: ranije je brzina upload-a bila slična ili jednaka brzini download-a, a sada ste uz 768 Kbps download dobijali upload od svega 192 Kbps. Slanje DivX-a prijatelju nije bilo baš jednostavno.
Tokom narednih godina brzine ADSL priključaka su rasle – za iste pare se dobijao duplo brži prenos podataka. Godine 2009. predstavljen je ADSL2, kod koga je brzina download-a išla do 16 Mbps, uz upload brzinom 768 Kbps. Sećam prvog prenosa fajla „svemirskom“ brzinom od 2 megabajta u sekundi, uz neminovnu asocijaciju da je čitava Jugoslavija samo deceniju ranije imala toliko brzu vezu sa svetom. Bakar je stigao do svog vrhunca 2014. godine kada je ponuđen VDSL brzine 100 / 5 Mbps, doduše samo ako imate sreću da ste udaljeni manje od 300 metara od telefonske centrale. Tada sam naivno smatrao da je brzina dovoljna za rad na daljinu, pošto je upload bio pristojan, dok je 100 Mbps delovalo mnogo brže nego što će čoveku ikad zatrebati – film od 10 gigabajta prenesete za 15-20 minuta. Doduše, ja sam zbog udaljenosti od centrale mogao da koristim samo 50 / 5 Mbps, što je i dalje delovalo „bogato“.
Optika kao kvantni skok
Godine 2015. Orion je ponudio rezidencijalnim korisnicima i firmama pristup Internetu preko optičkih vlakana, po ceni koja nije bila bitno veća od ranijih „bakarnih“ tehnologija, ali su performanse bile dramatično bolje. Bio sam jedan od prvih kućnih korisnika koji je prešao na Orion optiku, i utisci su bili spektakularni. Brzina je bila 100 / 20 Mbps – skok sa 50 na 100 Mbps download-a i nisam toliko primećivao, ali onih 20 Mbps upload-a je vredelo svih para. Ja sam i pre ovih COVID nevolja bio sklon radu od kuće, a 20 Mbps upload je taj rad konačno učinio udobnim... ili sam makar tada tako mislio. Osim toga, mala latencija i stabilna veza donele su pravo uživanje u radu – čim se naviknete na optiku, ne možete da podnesete neke xDSL i kablovske priključke; sve na njima deluje sporo i nesavršeno.
Samo dve godine kasnije, 2017. godine, Orion je ponudio veće brzine – pun gigabit za download i 100 Mbps za upload, za slične pare. U takvim situacijama nisam sklon razmišljanju na temu „treba li mi to“. Naravno da mi treba, a videću već za šta. I tako sam udesetostručio brzinu download-a, što je bilo zgodno, mada mi je upload mnogo više značio. U tim godinama smo polako prelazili na streaming video-sadržaja, gde brzina dobro dođe. Nije neophodan baš gigabit, recimo 4K film sa Netflix-a sasvim lepo gledamo i uz 250 Mbps download, ali sam taj gigabit uvek smatrao sigurnošću da ću, šta god zatreba, imati rezervu za to. U ovo COVID vreme, kad svi ukućani rade ili uče od kuće, svako je siguran da mu Interneta neće nedostajati, a sve to ne košta previše.
A sada – 10 Gbps. Deset gigabita u sekundi, mogućnost da sadržaj kompletnog Blu-ray diska od 25 gigabajta prenesete za pola minuta pa da onda taj fajl prosledite prijatelju za 2-3 minuta (brzina upload-a je 2 Gbps). Dobro, u realnosti vas ni jedan sajt neće pustiti da prenosite podatke sa njega brzinom 10 Gbps, velike brzine prenosa su moguće eventualno primenom torrent protokola, ako ima mnogo brzih seed-ova, ali će brzina biti tolika da o prenosu više ne razmišljate kao o nečemu što traje. I tako za svaki računar u vašoj firmi. Uz neizbežnu dilemu „treba li mi to uopšte“, ostaje i pitanje opreme potrebne da se povežete u 10 Gbps mrežu.
Oprema za 10 gigabita
Oprema zavisi pre svega od scenarija primene. Ako u firmi imate nekoliko zahtevnih korisnika, možda vam zapravo ne treba ništa novo – računar svakog od njih povezaćete klasičnim Ethernet kablom na 4-portni switch koji će vam instalirati Orion i to je to. Korisnik svakog od tih računara uživaće u prenosu brzinom od 1 Gbps, što će mu verovatno biti sasvim dovoljno. A u zbiru ćete trošiti četiri ili pet gigabita, što je taman brzina „srednjeg“ Orionovog GIGANT paketa.
Kako da ne volite nove tehnologije: Za trideset godina brzina prenosa je povećana 4.5 miliona puta
Ako želite da imate punu brzinu od 10 Gbps na jednom računaru, trebaće vam nova oprema. Pre svega, 10 Gbps mrežna kartica za desktop PC, dok će za laptop biti potreban odgovarajući Thunderbolt 3 adapter. Ja sam za desktop PC i server kupio Supermicro AOC STGN I1S kartice, po kriterijumu „mogu da se nađu u Srbiji“, a za laptop koristim QNAP QNA-T310G1S adapter. Podrazumeva se da se laptop vezuje u mrežu kablom, pošto je Wi-Fi čak i u novim verzijama daleko od ovih brzina. QNAP NAS već ima svoj 10 GbE port.
Zatim, kablovi. Možete da koristite optičke, ali je Fiber to the Desk (FTTD) i dalje prilično retko rešenje, pre svega zbog cene i nedovoljne standardizacije u ovoj oblasti. Za 10 Gbps brzine sasvim su dovoljni kvalitetni bakarni kablovi kategorije 6A sertifikovani po TIA/EIA 568 standardu. Važno je da kupite kablove odgovarajućih dužina (ne mogu se lako nastavljati) i da na njihovim krajevima budu SFP+ konektori.
Kablovi povezuju računare sa switch-em, koji potencijalno predstavlja ozbiljan izdatak, naročito ako na njemu ima puno 10 GbE portova. Srećom, možete proći i sa nekim manjim switch-em koji će imati, recimo, četiri brza porta i ostale portove za standardnu gigabitnu komunikaciju. Najzad, neće svi uređaji u kući brzo doći do 10 Gbps, niti im je takva brzina potrebna. Ja sam se opredelio za switch MikroTik CRS328 24P 4S+RM koji sasvim odgovara potrebama manje mreže.
Ostaje još ruter. Nakon prelaska na gigabitni Internet izabrao sam MikroTik CCR1009 7G 1C 1S+PC. Kada sam počeo da razmišljam o 10 Gbps, zaključio sam da bi ovaj ruter mogao da posluži, ali je problem u tome što on ima samo jedan 10-gigabitni port. Dakle, trebalo bi kabl koji dolazi od Oriona priključiti na switch i postaviti to da bude jedan VLAN, a sa ruterom povezati drugi port koji će biti trunk tipa i kroz koji će prolazi i taj VLAN i drugi VLAN za privatnu mrežu. Nisam probao, ali trebalo bi da radi. A ako troškovi nisu problem, kupićete recimo MikroTik CCR2004-1G-12S+2XS ruter, koji bi obavio sav posao bez mnogo problema sa podešavanjima.
Sve u svemu, prelazak na 10 Gbps zahteva reorganizaciju kućne ili firmine mreže, donosi troškove, podrazumeva „zemljane radove“ (provlačenje novih kablova) i zahteva planiranje i podešavanje, o kome se treba posavetovati sa Orionovim inženjerima. Oduvek je tako kada se pojavi neka nova tehnologija.
Orionovi paketi
Orion je za početak ponudio tri GIGANT paketa. Najmanji obezbeđuje brzinu 2,5 / 0,5 Gbps i košta 3.000 dinara mesečno, uz dvogodišnji ugovor. Srednji paket podrazumeva 5 / 1 Gbps za 6.000 dinara mesečno, a najveći paket obezbeđuje punih 10 / 2 Gbps za 12.000 dinara mesečno. Kada se uzmu u obzir ponuđene brzine, cene su sasvim prihvatljive, a za kućne korisnike interesantni su i paketi Internet + televizija + fiksna telefonija, o kojima se možete informisati na sajtu provajdera.
Ko su potencijalni korisnici GIGANT paketa? Pre svega veće firme kojima je potreban brz pristup Internetu na puno računara, a posebno share prostori gde treba brojnim zahtevnim korisnicima obezbediti udoban rad. Zainteresovaće se i developeri, naročito ako se bave razvojem igara, ali i oni koji te igre intenzivno koriste. Tu su, najzad, i early adopter-i koji, jednostavno, vole nove tehnologije i žele da ih primene čim one postanu dostupne.
Koji paket izabrati? Razum upućuje na srednji paket, jer je 5 Gbps ogromna brzina download-a, 1 Gbps obezbeđuje ekstremno brz upload i olakšava rad na daljinu, a cena nije mnogo veća nego za pakete znatno slabijih performansi dostupne kod raznih provajdera. A ako ste pristalica teze da brzine nikad nije dosta i želite za sebe ono što je najbolje, jasno je za koji ćete se paket opredeliti.
