In Memoriam: Prof. Vladimir Ajdačić

Profesor dr Vladimir Ajdačić preminuo je u Beogradu 19. oktobra posle kraće bolesti. Bio je naučnik impresivne karijere, koju je započeo još na studijama Fizičke hemije sa atomistikom na beogradskom Prirodno matematičkom fakultetu. Zaposlio se u Institutu Vinča, gde je radio na velikom reaktoru koji je aktiviran 1959. godine. Videvši da se merenja obavljaju tako što se u centralni vertikalni kanal reaktora bacaju rendgen-dozimetri vezani kanapom, drže tamo neko vreme a onda izvlače da bi se očitala primljena doza zračenja, došao je na ideju da za merenje intenziteta neutronskog zračenja u reaktoru upotrebi poluprovodnički detektor. Znajući da je zračenje koje vlada u jezgru reaktora pogubno za poluprovodnike, metu uranijuma-235, kao izvor informacija, stavio je na donji kraj duge aluminijumske cevi, na čijem se drugom kraju, izvan reaktora, nalazio sam detektor. U cevi je napravljen vakuum pa su fisioni fragmenti, koji su nastajali nuklearnim reakcijama neutrona sa jezgrima uranijuma-235, doletali od mete do detektora. Tako je rođena nova, prva u svetu digitalna metoda za merenja snažnih neutronskih flukseva u reaktorima, koju je opisao u tadašnjem vodećem časopisu koji se bavio nuklearnom tehnikom Nucleonics. Rad je naišao na odličan prijem u stručnim krugovima i omogućio Vladimiru Ajdačiću da, kao postdiplomac, 1962. godine ode na Univerzitet u Torontu, Kanada, gde je odbranio doktorsku disertaciju.

Po povratku u Beograd nastavlja da radi u Institutu Vinča, gde je prošao kroz sva naučna zvanja i najzad izabran za naučnog savetnika. Istraživanja koja je sprovodio u Kanadi (radio je i na Univerzitetu McMaster u Hamiltonu, Ontario) i Srbiji dovela su do promene njegovog stava prema primeni nuklearne energije. Iako nuklearni fizičar, postao je veliki protivnik izgradnje fisionih elektrana, pre svega zbog njihovog uticaja na životnu sredinu i opasnosti od katastrofa. Nekom bizarnom koincidencijom, njegov tekst „Hazardne igre sa nuklearkama“ objavljen je 1986. u časopisu „Galaksija“, samo nekoliko dana pre katastrofe u Černobilju. Njegovi stavovi nisu odgovarali tadašnjem naučnom i političkom establišmentu, koji je ozbiljno koketirao sa idejom izgradnje fisionih elektrana u Srbiji, pa je profesor Ajdačić, kao i njegov kolega i kum dr Branko Lalović (1928-1988), iako u naponu naučne snage, prevremeno penzionisan po osnovi toga što „rad u Vinči donosi beneficirani staž“.

I u narednim decenijama profesor Ajdačić se bavio naukom, ali je široj javnosti poznat pre svega po njenoj popularizaciji. Napisao je veliki broj tekstova u časopisu „Galaksija“ u kojima je na pristupačan način objašnjavao mnoge prirodne procese i naučne principe, ali i vodio rubrike kao što je Pronalazačka radionica, gde je pružao čitaocima priliku da govore o svojim idejama i inovacijama. U januaru 1980. godine je objavio tekst „Šah mat, reče kompjuter“ u kome je prikazao rad ranog šahovskog računara Chess Challenger 7. Bio je to verovatno prvi prikaz nekog (makar i specijalizovanog) računara nastao na osnovu ličnih iskustava, a koji je objavljen u štampi tadašnje Jugoslavije namenjene širokoj publici. Članak je bio uvod u rubriku „Nauka i igre“, a kasnije i u angažovanje „Galaksije“ u popularizaciji džepnih i kućnih računara. Iz tog semena, puno godina kasnije, iznikli su „Računari u vašoj kući“, pa u neku ruku i PC Press.

Tokom čitavog života profesor Ajdačić je bio čovek posvećen nauci i čovek koji duboko veruje u nauku. Makar i najmanje koketiranje sa pseudo naukom, u vidu raznih astrologija, Denikena, Kirlijanovih kamera koje slikaju „auru“, „šestih čula“ i sličnih efekata uvek je izazivalo njegovu žestoku, ali snažno argumentovanu reakciju. Bio je očajan što se u XXI veku, za koji je očekivao da bude vek prosvećenosti, javljaju ogromne skupine ljudi koji veruju u razne magove, lečenje bioenergijom, ravnu Zemlju i druge gluposti. Zato je u starijim godinama pisao knjige za decu, pokušavajući da im približi lepote nauke i naučnog razmišljanja – iza njega ostaje trilogija „Nauka kao bajka“ (1990-2004), „Nebeska pozornica“ (1998), „Kosmička bajka“ (2001) i „Pikolino dete cirkusa“ (2002). Fasciniran memoarima Mihajla Pupina „Od pašnjaka do naučenjaka“, a sa druge strane razočaran odnosom našeg društva prema nauci i naučnicima, planirao je da napiše memoare pod naslovom „Od naučenjaka do buvljaka“. Na žalost, nije stigao da ih dovrši.

Profesor Ajdačić je, uz mnoge vrednije pronalaske, „pronašao“ i mene, pozvavši me da još u gimnazijskim danima objavim prve tekstove u „Galaksiji“ i tako nađem karijeru za čitav život. Ne nužno na njegovo zadovoljstvo, pošto mi je kasnijih godina zamerao što se bavim firmama i parama i glupostima, umesto da se posvetim nauci i da tako „dodirnem zvezde“. Nadam se da će njega, tamo gde je otišao, dočekati one „zvezde i svici na nebu nauke“, koje pominje u podnaslovu svoje najpoznatije knjige.