|
Sezam i njegov naslednik SezamPro možda ne bi bili toliko značajni kada bismo ih svodili na tehnologiju - bio bi to "još jedan" Internet provajder, koji se bori za svoj deo tržišnog kolača. Kod Sezama je, međutim, tehnologija samo deo priče koji je, s obzirom na popularnost "Mreže svih mreža", najpoznatiji javnosti. Želeli smo da ovim tekstom odškrinemo vrata i pogledamo onu drugu stranu on-line sistema - ljude. Ljude koji su uz Sezam proveli mnogo prijatnih trenutaka, doživevši uspehe i neuspehe, nadu i razočarenje, ljubav i tugu, zabavljajući se i ozbiljno radeći. Čini vam se poznatim? Naravno, jer sve to nije virtuelna stvarnost, nego život - silicijumskim čipovima je kroz on-line sistem podarena duša.
Na sledećim stranicama pročitaćete šta se dešavalo i dešava na Sezamu i oko Sezama. Priče su lične, jer smo takav zadatak postavili pred njihove autore. Nadamo se da će vam te priče, kao i svake godine, pomoći da u prazničnim danima ostavite ozbiljne računarske teme po strani i da se razonodite. Ako vas pri tom budemo podstakli da surfovanje Web-om zamenite "ćaskanjem" u nekoj od konferencija ili u chat-u, naša misija biće ispunjena. Jer, "na onoj strani" modema tada neće biti računar, već drugi čovek...
Objavljujemo priče:
Vlada Krstonošić : Uticaj Sezama na moj životni put
Pavle Peković : Olimpijski dani u Novom Sadu
Darko Staničić : Pričaonica za noćobdije
Marija i Nebojša Nikolaidis : Kako smo se upoznali
Bojan Stojanović : Vatreni diskovi
Dejan Ristanović : mailto:SezamPro.yu
Milan Bašić : Društvo iz SezamCafe-a
Jakša Sćekić : Tajni saradnici Sky televizije
Voja Antonić : Virtuelna telepatija
Bojan Stojanović : Slučaj gospodina M
Nenad Veljković : Košmar zvani sajt i
Dejan Ristanović : Sezamovci van Sezama
Za ovu Web verziju odabrali smo prvu priču...
Uticaj Sezama na moj životni put
Vlada Krstonošić
Mnogo mi se dopada što sve diskusije o iskustvu u oblasti računarskih komunikacija mogu da "poklopim" sa: "Kad sam se ja učlanio u Sezam i primio prvu elektronsku poštu, Sezam je radio od 4 popodne do 8 ujutru na jednoj jedinoj liniji, a Internet nije ni postojao."
Računarima sam se zarazio početkom osamdesetih, kada sam dobio ZX-81 sa čitavih 16 KB memorije i, posle nekoliko dana, napisao prvi program. Dalji razvoj je bio logičan (da se ne naljute Spektrumovci, Amstradovci i ostali navijači Partizana) - Commodore 64, 128, pa XT. Već u srednjoj školi sam počeo da prodajem prve programe i pišem za "Računare", gde sam upoznao ljude koji će kasnije napraviti Sezam. Usledila je vojska, pa fakultet... gotovo da sam prestao da se bavim kompjuterima.
Kada je stigla vest da "Računari" pokreću Sezam, to nije moglo da se zaobiđe. Iskoristio sam prvu priliku i sa računara na poslu pozvao novi sistem. Zoran Životić je bio u Redakciji, pa sam u istoj turi "obavio" učlanjenje i prvi on-line razgovor (chat). U to vreme, chat je bio moguć samo ako se neko nalazio pored računara na kom je radio Sezam. Već posle nekoliko dana bio sam neopozivo zaražen Sezamom; od te bolesti "patim" i danas.
Sledeće godine prosto su proletele. Na Sezamu se povećavao broj linija i broj korisnika, a Sezam je postao sastavni deo mog života. Kupio sam novi PC, telefonski računi su rasli, upoznavao sam ljude i, što je još važnije, počeo opet da se ozbiljno bavim računarima. Postao sam čak i moderator jedne od konferencija na Sezamu. Jeste da se ta konferencija zvala "Vicevi" i da su mene zvali "Vic od moderatora", ali nema veze, funkcija je funkcija...
Sezamov konferencijski sistem je postao glavni izvor informacija, stručnih, političkih i ostalih, sve dok nije došlo do toga da više niko nije mogao da mi ispriča novi vic, a da ga već nisam pročitao na Sezamu. Ljudi zainteresovani za politiku (početak burnih vremena) redovno su pitali "šta kaže onaj tvoj Sezam?".
Chat je bio priča za sebe (imalo bi tu materijala i za poveću knjigu), jer je do izražaja došla jedna velika prednost računarskih komunikacija - svi smo jednaki, predstavljeni smo samo onime što kažemo odnosno napišemo. Kako biste u realnom svetu mogli da učestvujete u razgovoru u kojem se sagovornici kreću od desetogodišnjeg klinca, preko pubertetlija, do profesora univerziteta?
Kada sam 1992. spakovao računar i ostale stvari i otišao na Kipar, najviše su mi nedostajali beogradski jogurt (pravi - kravica sa cvetom, nema veze sa jednim od administratora Sezama i njegovim jogurt egzibicijama, o tome će drugi) i Sezam. Pokušavao sam da ostanem u kontaktu sa Sezamom (sa jogurtom nisam mogao), ali je to bilo vrlo teško.
Kada se pojavio Internet, za nas Sezamovce je odmah sve bilo jasno - logična nadgradnja onoga što smo već imali. Izgledao je malo lepše od Sezama, mada mu automatizacija rada baš nije bila na Sezamovom nivou, ali šta da se radi. Jedna od stvari koje je Internet doneo bila je i ponovna veza sa Sezamom - za 3-4 godine mog odsustva došlo je mnogo ljudi, javile su se nove teme i nove diskusija, ali je to i dalje bio stari, dobri Sezam.
Negde na samom početku Sezama, Dejan Balinda (jedan od najzanimljivijih ljudi koje sam upoznao) rekao je nešto čega ću se mnogo kasnije setiti: prava vrednost Sezama pokazaće se u budućnosti, kada na raznim krajevima sveta počnemo da srećemo Sezamovce. U mom slučaju, bio je to pun pogodak.
Na Sezamu sam upoznao neke od svojih najboljih prijatelja. Neki od njih su uz moju pomoć došli na Kipar, neki su mi slali programe iz Amerike, sa mnogima sam u kontaktu mada se nismo videli desetak godina, prebacivali smo pare rodbini u Jugoslaviji, radili i poslovali. Ostao sam u računarskom poslu i ne žalim se. Radim sa čovekom koga sam upoznao na Sezamu (krajem osamdesetih je stalno nosio odelu i kravatu i pitao da li neko ume da instalira dva hard diska u jedan računar - to se zove pravi prvi utisak), a sa nama radi još nekoliko Sezamovaca. Sve su to ljudi koje verovatno ne bih ni upoznao da nije bilo Sezama. Jedan Sezamovac mi je svojevremeno pomogao da dobijem prvi posao na Kipru - čuo je da se spominje moje ime i rekao da me zna i da sam dobar programer kom treba dati šansu. Iskreno, mislim da se pre toga nismo nikada ni videli - znali smo se samo sa Sezama.
| 
