|
Biti autor u časopisu kakav je "PC" zna da bude pravo zadovoljstvo, naročito ako imate dovoljno upornosti i istraživačkog duha - treba otkriti novu temu, zatim je proučiti, pronaći one koji znaju prave stvari i na kraju sve to pretočiti u zanimljivu i korisnu priču, koju će čitaoci sa zadovoljstvom čitati. Ovako na papiru, sve zvuči kao idila - posao kakav bi svako poželeo. U stvarnom životu sve se ipak odvija malo drugačije...
Često se neka tema učini interesantnom, sa puno entuzijazma počnete da radite i tek onda utvrdite da materija nije dovoljno istražena ili da ju je nemoguće prezentirati na raspoloživom prostoru. Pojave se i priče koje su sjajne za svet, ali neprimenljive kod nas. Ili nema stručnjaka koji bi se tom temom bavili, literature, Web sajtova... Vreme prolazi, rok za predaju rukopisa se bliži i na kraju iz teme cedite tekst kao vodu iz suve drenovine ili se u poslednjem trenutku latite "rezervne teme" koju možete da obradite za nekoliko dana. Ne bi valjalo da se u časopisu umesto vašeg teksta pojave bele stranice.
Za ovogodišnje praznike pripremili smo priče, sasvim lične, sa željom da opišemo ono čime smo se bavili ali o čemu nismo pisali, bilo zato što je to izlazilo izvan koncepcije "PC"-ja, zato što je nešto drugo bilo preče ili naprosto nismo stigli... A opet, sve te teme su na naše autore ostavile snažan utisak po kome će pamtiti 2003. godinu. Nadamo se da će vam priče biti zanimljive, a možda će jedna od njih probuditi i neko lepo sećanje...
Specijalni dodatak sadrži priče:
Aleksandar Petrović: "Early adopter"
Bojan Stojanović: "10 KB teksta, molim!"
Dragan Grbić: "Clipboard + stevka = ostava"
Aleksandar Veljković: "Da li je sve u brzini?"
Milan Bašić: "Mobilni svet"
Pavle Peković: "Ovo je život..."
Jelica Protić: "Šampioni iz MG"
Tamara Skrozza: "Trojka u okolnostima"
Dejan Ristanović: "Godina u e-knjižari"
Nenad Batoćanin: "Srbija 2094"
Za elektronsko izdanje izabrali smo prvu priču...
Early adopter
Aleksandar Petrović
Ovaj iz naslova, to sam ja. Priznajem, moj porok su stvari sa mikroprocesorom u sebi. U računarskim časopisima uvek prvo okrenem stranice sa opisima novog hardvera, a među mojim poznanicima kruži priča da je meni moguće prodati i cepanicu, samo ako je opremljena baterijom i LED-om. U toj priči ima dosta istine - s vremena na vreme trošim sume novca nesrazmerne budžetu kojim raspolažem za neku novu tehnološku džidža-bidžu. Kad već pominjem kupovinu, primećujem i da prijatelji izbegavaju da pričaju sa mnom o hardveru - kažu da sam sugestivan i da im isterujem pare iz džepa.
Pošto stvari stoje kako stoje, shvatate da su za PDA moja ljubav na prvi pogled, prilika za logičan nastavak dugog niza raznih programbilnih kalkulatora i japanskih džepnih bejzik računara koji su protutnjali kroz moje džepove u (srednjo)školskim danima. Prvo studentski standard a kasnije prilike u zemlji diktirali su da se u čitavu priču uključim relativno kasno, ali negde u vreme oktobarskih promena pre tri godine skupio sam novac i naručeni PDA je stigao - Palm m100, plastični računarčić sa 2 MB memorije i ekranom osetljivim na dodir. m100 je bio pokušaj Palm-a da proširi tržište pravljenjem jeftinih modela, i to se kod m100 baš videlo: nije bio samo pravljen da bude jeftin, već je i izgledao jeftino, sa plastičnim kućištem i plastičnom olovčicom kojom se pisalo po plastičnom ekranu sa zelenim pozadinskim osvetljenjem (na Internetu se moglo naći upozorenje da osvetljenje ne treba mnogo paliti, "da se ne bi potrošilo") rezolucije 160×160 piksela. Ali, sve to nije bilo bitno - m100 je bio punokrvni Palm, i sa Interneta sam mogao da prenesem program za praktično svaku namenu primerenu PDA-u.
Primarna namena Palm-a je da se koristi kao kalendar i adresar, i on tu ulogu ispunjava odlično. Ali, za adrese i pištanje u određeno vreme je dovoljno imati i neki od jeftinih organajzera - šteta je ne iskoristiti mogućnosti Palm-a do kraja. Uz program za čitanje dokumenata i hack koji je omogućavao operativnom sistemu da prikazuje naša slova, m100 je odlično služio za čitanje knjiga (volim SF, a "Polarisova" biblioteka na CD-u je kao stvorena za PDA uređaje); uz par igara (m100 je po rezoluciji i brzini blizak starim osmobitnim računarima), PDA je bio prava stvar u situacijama kada sam nešto morao da čekam.
Iako je m100 imao dosta dobrih strana, neke njegove osobine su vremenom počele da mi smetaju. Pre svega, Palm OS štedljivo troši memoriju, ali 2 MB je 2 MB, što znači da sam morao da žongliram sa veličinom knjige koju trenutno čitam, veličinom imenika i programa unutra. Mali, plastični monohromatski ekran nije uvek najčitljiviji, a izgleda da za moj način upotrebe Palm-a njegov softver nije uvek bio najsrećnije odabran. Posle dva uzastopna krahiranja sistema i delimičnog oporavka podataka, počeo sam da razmišljam o zameni - m100 i ja smo se uskoro rastali.
PocketPC uređaji su mi i pre nabavke m100 izgledali privlačnije od Palm-ova - veća rezolucija, kolor ekran, brži procesor... ali i malo previsoka cena za nešto što se nosi po džepovima. A onda je Dell ušao na PocketPC tržište, ponudio odličan uređaj po ceni koja ni u ovdašnjim okvirima nije previsoka. Razmenio sam nekoliko mail-ova sa prijateljem koji je privremeno u SAD, pa je početkom juna Dell Axim X5 bio u mojim rukama. Ako ga niste videli, reći ću da uživo izgleda lepše nego na slikama, ali da se dizajnom ne može meriti sa iPaq računarima. Osim izgleda, sve je na mestu - Axim je robustna sprava koja ne krcka u ruci, ima bateriju koja dugo traje i lako se menja (što produžava autonomiju ako imate rezervnu bateriju), dobar TFT ekran, 64 MB RAM-a, 48 MB Flash ROM-a od kojih se dvadesetak megabajta mogu koristiti za korisničke programe i backup, pa onda zvučnik, priključak za slušalice i mikrofon te, što je najvažnije, slotove u koje se mogu ubaciti Secure Digital i Compact Flash kartice.
Tehnički podaci su jedno, a korišćenje PocketPC-ja sasvim druga stvar, veoma individualna. Kada ga izvadite iz kutije, PocketPC je sposoban za više-manje slične stvari kao i Palm, plus što na PocketPC-ju možete da igrate pasijans i puštate muziku. Meni kolor ekran i adresar bitno raskošniji od Palm-ovog nisu bili dovoljni, pa sam se prvo okrenuo Internetu za programe (i za PocketPC ima programa za praktično sve, samo što je veći procenat komercijalnih), a drugi korak je bila šetnja kroz Beograd u potrazi za Secure Digital karticom - 64 MB je u principu dosta memorije za PDA potrebe, ali posle sputavajućih 2 MB u m100, želeo sam da u PDA najzad stavim sve što mi padne na pamet, bez kalkulacija. I tako je moj Axim dobio malo plavo parče plastike sa natpisom "128 MB".
Sledeći korak je bilo punjenje te memorije: za početak, PocketPC dolazi sa Microsoft Reader-om, ja imam CD pun knjiga (pomenuti "Polaris" CD) koje nije loše imati stalno sa sobom, da ne moram pred odmor da razmišljam šta da ponesem na čitanje, Word zna da učita .html fajlove a uz plug-in zna i da ih izveze u Reader formatu; na prvi pogled, posao bez muke. Ali, ispostavilo se da PocketPC Reader baš i ne predstavlja vrhunac ergonomije - konverzija je laka i naša slova se vide bez problema, ali su margine ogromne (oko četvrtine površine ekrana je belo), boje teksta i pozadine je nemoguće promeniti, a sve zajedno radi pomalo sporo. Na sreću, postoji alternativa, besplatni program ruskog autora koji zna da prikazuje tekstualne fajlove i knjige u posebnom, dobro dokumentovanom XML formatu, i koji ima sve što Reader-u fali; srećna okolnost je i javno dostupan source programa, pa je uz par sitnih prepravki program počeo da prepoznaje dokumente pisane kodnom stranom 1250. Šteta je bilo ne iskoristiti prednosti XML formata, pa je uz par skriptova čitav HTML sadržaj "Polaris" CD-a prepakovan u novi format, kompresovan u zip-arhive i prebačen na SD karticu.
Pošto ne mogu da zamislim bolju "sporednu" upotrebu za PDA od rečnika, korak broj dva je bilo prebacivanje nečeg sličnog za SD karticu. Englesko-engleski rečnik je lako naći, ali ja sam hteo nešto lokalnije. Plan je bio jednostavan: ako na stonom računaru već imam srpsko - engleski rečnik, valjda ne može biti suviše teško na neki način prebaciti taj sadržaj u PDA, u format koji očekuje aplikacija u Axim-u, zar ne? Naravno da ne. O pravljenju en-sh rečnika za Axim mogao bi se napisati poseban tekst sa elementima horor-priče, ali za sada recimo samo da je u celom postupku učestvovao makro-rikorder, Microsoft Word, .NET biblioteka za rad sa Microsoft Office programima i par skriptova, a da sam u tih dve nedelje definitivno naučio da to što dva slova izgledaju isto ne znači da su to stvarno ista slova, Bog da blagoslovi Unicode i neznanog junaka koji je unosio tekst za desktop verziju rečnika.
Naravno, namena PocketPC-ja ne staje kod čitanja knjiga i rečnika. Ako je m100 bio po brzini i rezoluciji blizak osmobitnim računarima, onda je Axim sa svojim ekranom i procesorom na 400 MHz parnjak desktop računarima iz vremena 486 i Pentium procesora. Kad pogledate šta sve mali PocketPC može da radi, skoro da možete reći da je šteta što takva zverčica provodi 95% svog vremena čekajući da dođe vreme za sledeće sviranje alarma. A može zaista mnogo: na Axim-u sam pokretao RTS strateške igre i 3D svemirske pucačine koje rade iznenađujuće dobro, Mame i NES emulatore starih igračkih konzola (čudno je kako su stare igre za stare konzole u stvari savršena stvar za ubijanje vremena sa PocketPC-jem u raznim čekaonicama), a uz malo strpljenja čak i DivX filmovi se mogu rekompresovati za gledanje na PocketPC-u, što redovno fascinira posmatrače. PocketPC je i primer kako Microsoft-ov monopol ponekad može da radi i za korisnike: veza između Outlook-a i Axim-a funkcioniše savršeno, svaka promena se automatski ažurira na obe strane, tako da i na desktop računaru i na Axim-u uvek imam korektne adrese, kalendar i notes, pa mi Axim služi kao produžetak Outlook-a - preko dana nešto zapišem u Outlook, i par sati kasnije Axim pišti i podseća me na belešku.
Veza sa Internetom radi savršeno: ActiveSync preko koga se PocketPC povezuje sa PC-jem obezbeđuje i vezu ka Internetu, mada je prava stvar nastupila dolaskom GPRS-a - ako zahtevi nisu preterani, ugrađeni Pocket Internet Explorer i mail klijent su sasvim dovoljni za neku baznu komunikaciju kad sam van kuće. Mada, bilo bi lepo imati neki od PocketPC modela sa Bluetooth mogućnostima, ili barem Bluetooth CompactFlash karticu.
Možda neko iz cele ove priče može da zaključi kako mislim da je PocketPC prava stvar za svakoga. Nije tako. Ako vam treba računar na terenu, kupite notebook. Ako ne volite previše elektronske spravice, verovatno je bolje da nabavite neki noviji mobilni telefon sa solidnim kalendarom koji će vas podsećati na obaveze. PDA je to što mu ime kaže - Personalni Digitalni Asistent. Tako ga i koristim - pored pomenutih adresa, telefona i provere e-mail-a, u Axim-a zapisujem sve što mi padne na pamet, kad mi padne na pamet, čuvam PIN-ove i brojeve kartica (u šifrovanom obliku, naravno), preko dana prebacujem HTML stranice koje ne stižem da pročitam da bi ih pogledao pred spavanje (dobro, samo one jednostavnije, Pocket Internet Explorer nije svemoguć) i pride Axim-a koristim i za brzi pregled slika iz digitalnog fotoaparata, ako sam van kuće. Pored rečnika, knjiga, HTML stranica i ROM-ova igara za emulatore konzola na kartici se našlo i mesta za par mp3 pesama, u slučaju saobraćajne gužve... Može li čovek da traži više od tako male naprave?
|
