|
Ako ste naš redovan čitalac a bavite se projektovanjem informacionih sistema, verovatno ste primetili dva članka u kojima smo predstavili inicijativu dinamičkih sistema (Dynamic Systems Initiative, DSI). Da podsetimo: reč je o inicijativi koju je pokrenuo Microsoft u saradnji sa svojim strateškim partnerima, u cilju olakšanja rada sa vrlo složenim informatičkim sistemima u svim fazama njihovog životnog ciklusa. U PC#98 (strana 138) objasnili smo suštinu DSI, pojam System Definition Model (SDM) i ukratko opisali nekoliko razvojnih projekata koji su već integrisani u tu priču. U PC#100 (strana 134) govorili smo o značenju ekstrapolacije metoda projektovanja i angažovanja tzv. dinamičkog centra podataka. Sada zaokružujemo priču o DSI inicijativi, ovog puta kratko pominjući šta možete odmah preduzeti da biste se blagovremeno upoznali sa tehnologijom koja je na pragu promocije u industrijski standard.
Sistemska arhitektura
 | | (kliknite za veću sliku) |
Dobro poznata karakteristika rastućih sistema je popuštanje strogosti u domenu strukture da bi se udovoljilo efikasnosti izvođenja nekih parcijalnih rešenja. Često se događa da informacioni sistemi zbog toga postaju teže kontrolisani, što nije prihvatljivo sa stanovišta sigurnosti i cene održavanja. Microsoft je odavno pokušao da stane na put takvoj entropiji: u vreme kada je Windows 2000 server bio nov, objavljena je inicijativa standardizacije u oblasti arhitekture informacionih rešenja za poslovne sisteme po imenu Microsoft Systems Architecture (MSA). U skladu sa novom generacijom serverskih platformi Windows 2003 i u svetlu DSI inicijative, ažuriran je i MSA. MSA je svojevrsni vodič za razvoj informacionih sistema u obliku besplatno dostupne dokumentacije (www.microsoft.com/technet/itsolutions/msa). To je skup konkretnih preporuka, planskih predložaka i smernica za podršku planiranju, gradnji, angažovanju i održavanju sistema.
MSA se najpre obraća velikim informacionim sistemima, ali bi uvažavanje tih preporuka moglo mnogo da znači i manjim firmama, jer se bavi osnovnim problemima informacione strukture, kao što su raspoloživost, bezbednost, skalabilnost i upravljivost sistema. Osim toga, iskustva su potvrdila valjanost: aktuelna verzija MSA 2.x je najvećim delom rezultat intenzivnog ispitivanja rezultata primene u praksi mnogih velikih korisnika.
Jedan od najvažnijih činilaca uspeha MSA je apstrakcija modela koji je opisan u dokumentaciji, pri čemu je sačuvana njegova relevantnost. Primenjen je široki kontekst tipičnog složenog preduzeća; u okviru njega, MSA nudi određeni skup scenarija koji definišu kako se razvijaju i koriste razne informacione usluge u različitim delovima poslovanja. Enterprise model definiše pet scenarija. Prvi od njih je korporativni centar podataka (Corporate Data Center, CDC) i opisuje najopštije usluge za zaposlene u sistemu – recimo, mehanizme za razmenu poruka, usluge skladištenja datoteka, štampanje, usluge centralnih direktorijuma itd.
CDC predstavlja prvo čvorište za implementaciju drugih strategija (npr. polise sigurnosti i mehanizme upravljanja sistemom), a može da podrazumeva i osnovno prisustvo na Internetu. Drugi scenario odnosi se na razne sektore poslovanja, adresirajući njihove konkretne IT potrebe (npr. komercijala, finansijska operativa, kadrovska i pravna služba itd.). Cilj ovog scenarija je da razluči logičke celine u preduzeću na način koji opisuje njihovu autonomiju i način upravljanja. Poseban scenario odnosi se na ogranke (branch office), a rešava pitanja organizovanja fizički dislociranih delova firme. Jedan od glavnih problema koji se rešava u ovom scenariju je celishodnost obezbeđenja lokalnih informacionih resursa; ako na udaljenoj lokaciji ne postoje lokalne usluge, to se naziva satelitski ogranak. Scenario o ekstranetu bavi se okruženjem u kome se omogućuju saradnja i razmena informacija između zaposlenih u firmi i poslovnih partnera, primenom dobro obezbeđenih resursa (aplikacije, baze podataka i dokumenti). Najzad, Internet Data Center je MSA scenario koji opisuje infrastrukturu namenjenu podršci nizu e-commerce i drugih aplikacija na Web-u, u cilju povezivanja firmi sa kupcima.
Svi ovi scenariji na jednoj strani predstavljaju fizičke i logičke entitete koji se razlikuju po lokaciji, stepenu izolovanosti i elementima međuzavisnosti; na drugoj strani, svaki scenario opisuje poslovne potrebe u tipičnim organizacionim strukturama poslovanja. Ova mešavina pogleda ne predstavlja ništa novo. Relativna novina koju MSA donosi je da se u ovom pristupu objedinjuju sve aktivnosti – recimo, odabir snage nekog budućeg servera, ali i način merenja njegovog opterećenja, koraci u kompenzaciji njegovog zastoja, i to do najsitnijih detalja. Pri tom su na raspolaganju preporuke i šabloni koji čine praktični standard u informacionom sistemu.
Virtuelno, a konkretno
 | | (kliknite za veću sliku) |
U pripremi je još jedan proizvod koji biste mogli primeniti već sad, bez potrebe da odvojite znatna sredstva samo da biste testirali složene okoline. Čarobna reč je virtuelizacija: verovatno su vam već poznate neke softverske tehnologije koje omogućuju konkurentni rad više operativnih sistema na jednom fizičkom računaru, pri čemu se svaki od njih ponaša kao posebna mašina. Prvi koraci na ovom planu učinjeni su još sedamdesetih godina dvadesetog veka. Ako imate iole jači računar na kome je instaliran Windows Server 2003, na njega možete postaviti Virtual Server 2005, koji je trenutno u beta fazi. Reč je o komponenti koja obezbeđuje isplativ put da pripremite platformu za testiranje složenih sistema u toku razvoja. Virtual Server 2005 obezbeđuje i migraciju aplikacija na specijalnim platformama, kao i praktično rešavanje problema konsolidacije produkcionih servera u slučaju zastoja.
U tehničkom smislu, svaka virtuelna mašina koja čini jedinicu može da ima doslovno sve osobine pravog računara: simulira se čak i BIOS matične ploče. Možete postaviti bilo koji serverski ili klijentski operativni sistem Microsoft-a, dodeliti mu segment RAM memorije i „virtuelni disk“. Ako je vaša serverska mašina višeprocesorska, možete dodeliti jedan ili više procesora samo toj virtuelnoj platformi. Na kraju ćete definisati čak i virtuelne mrežne adaptere i protokole, pa uspostaviti „mrežu računara" na jednoj jedinoj mašini. Svim ovim „računarima“ i „mrežom“ upravlja se iz jedinstvene upravljačke konzole, što platformu čini vrlo efikasnom.
Ne mora mnogo da se govori koliko takva platforma može da znači razvojnom timu: osim vremena da se pripreme i povežu hardverske komponente, razmišljajte i o razlici u ceni, a nije na odmet pomisliti i na klasične marfijevske zastoje u mrežama koje služe za testiranje, što se primenom Virtual Server-a 2005 izbegava. Najzad, heterogena virtuelna platforma na jednom računaru obezbeđuje veću fleksibilnost u toku testiranja nego kada biste bili prinuđeni da menjate parametre na pojedinim računarima.
Postoji i jedan ne baš naivan praktični problem u održavanju starijih produkcionih sistema. Naime, iako se iz dana u dan pojavljuju sve kvalitetnija rešenja, održavanje starih aplikacija na zastarelim platformama postaje kritično u času kada treba promeniti server. Ponekad je suviše rizično napustiti stari operativni sistem, jer namenska aplikacija možda ne radi na novijoj platformi. Bilo bi idealno kada nikad ne bismo morali da menjamo platformu, ali tako nešto je praktično nemoguće. Efikasna migracija je neophodna iz više razloga: recimo, mnogo servera još uvek koristi Windows NT 4.0, jer novi hardver ne može da radi optimalno sa njim; administracija starijih platformi je skuplja nego što je to slučaj sa novim operativnim sistemima; najzad, kako god da se radi, pisanje novih verzija ili nadogradnji na stare po pravilu predstavlja rizičan proces u dinamičnim okolinama, što je moguća stresna situacija za ceo poslovni sistem (šta ako nekadašnji isporučilac softvera više ne radi?). Zahvaljujući primeni virtuelizacije, migracija može da protekne glatko, iz ugla korisnika praktično neprimetno. Pri tom se obezbeđuje prelazak na jaču hardversku platformu koja će dati bolje performanse, a administrator će dobiti nove beneficije koje sadrži Microsoft Windows Server 2003. Bilo da je prelazno ili konačno rešenje, Virtual Server 2005 je možda najbolje rešenje u takvim slučajevima.
U uslovima rada sistema zasnovanom na više namenskih serverskih rešenja, postoji večiti problem konsolidacije hardvera u cilju optimizacije infrastrukture. Virtual Server 2005 preporučuje se kao metoda konsolidacije osnovnih usluga, sredstvo za izlaz iz kritičnih situacija i kao moguće jeftino rešenje za implementaciju serverskog jezgra u poslovnim sektorima ili udaljenim ograncima preduzeća. Ovaj pristup direktno utiče na cenu angažovanja informacionog sistema – kako sa stanovišta hardvera, tako i kada je reč o administraciji. U odnosu na klasičnu postavku „jedna usluga – jedan ili više servera", malom analizom opterećenja može se odrediti koliko manje mašina je dovoljno da zadovolji iste potrebe infrastrukture sistema.
Svaki ozbiljni informacioni sistem mora da raspolaže scenariom i resursima (a poželjno i probnim izvedbama) za oporavak sistema od bilo koje vrste zastoja. Neophodna je procena šta se to smatra dovoljnim obezbeđenjem: ponekad samo jedan sat zastoja servera može da se meri ogromnim gubicima u poslovanju. Virtual Server 2005 omogućuje zanimljiv i isplativ način da se reši ovaj problem. Naime, umesto da održavate redundantnost postavljanjem više skupih mašina koje rade u nekom od mirror režima, možete organizovati permanentnu translaciju kritičnih servera na virtuelnim mašinama. Tehnologije koje sadrži Virtual Server 2005, u kombinaciji sa nekim programiranim funkcijama, mogu da osiguraju sasvim sličan scenario kao i redundantni serveri.
Jezgro ove funkcionalnosti čini primena Virtual Server COM API interfejsa u poslovima periodičnog udvojavanja sadržaja fizičkih na virtuelne hard diskove. Raznim programskim tehnikama (uglavnom je dovoljan jednostavni VBScript), kritična operacija može automatski preći sa osnovnog servera na virtuelni, možda i pre nego što dođe do katastrofalnog pada. Osim toga, tehnologija je primerena i kao tzv. agent oporavka, jer se replike na virtuelnim mašinama mogu efikasno upotrebljavati za arhiviranje, migraciju ili preseljenje na druge fizičke servere.
Prihvatanje DSI
Kao ključni član inicijative dinamičkih sistema, Microsoft iz dana u dan uvećava intenzitet svojih aktivnosti na planu obezbeđenja tehnoloških rešenja koji pretvara taj zanimljivi koncept u realne resurse. Kroz ovu trodelnu priču pomenuli smo više novih termina, predložaka za tehnologije, ali i proizvoda koji su već na tržištu ili su u pripremi. Recimo, tokom kasnog proleća, Visual Studio „Whidbey" je već ušao u kasnu beta fazu (promovisano je ime Visual Studio 2005). Reč je o servisno orijentisanom dizajneru aplikacija koji koristi System Definition Model (SDM) za razvoj budućih DSI kompatibilnih sistema; ovaj razvojni sistem će pomoći u opisivanju infrastrukture i logičke topologije sistema, a u njemu se mogu opisivati sistemske smernice i ograničenja sistema.
Ako se blagovremeno uputite u metodologije kojima dokumentaciona platforma Microsoft Systems Architecture predstavlja standarde za projektovanje, razvoj, implementaciju i održavanje informacionih sistema, biće vam lakše da razumete mnoge novitete koje VS 2005 donosi. A kad najzad dosegnete poznavanje DSI inicijative do nivoa da ih sami implementirate, biće vam potrebna barem simulacija složenog sistema servera: Virtual Server 2005 pomoći će vam da imate realnu razvojnu platformu po ceni koja je za red veličine manja od one za koju ste se plašili da ćete morati da platite.
Biće još prilike da govorimo o tehnologijama i proizvodima kojima se već danas otelotvoruje DSI inicijativa. Kroz godinu ili dve verovatno ćemo konstatovati da je to postala dominantna metoda razvoja poslovnih informacionih sistema, a to će značiti da će se pojam DSI (ili neki koji će ga naslediti) uvući u mnoge teme vaše tekuće prakse. U međuvremenu, preporučićemo da posetite neku od navedenih adresa, da pročitate mnogo više od ovog što smo vam ovde ispričali i, možda, da se latite posla na novi način...
|
