|
Izlazak Google-a na berzu je vest koju su prenele sve agencije, uz razne ocene ovog složenog postupka – od relativnog neuspeha do zlatnog rudnika. Istina je verovatno negde na sredini: Google je uspeo onoliko koliko se moglo uspeti u ovako kriznom vremenu i na nestabilnoj berzi. Prave domete još ne mogu da sagledaju ni vrhunski berzanski analitičari, a kamoli siroti inženjeri koji se drže dalje od Vol Strita i koji se zbog toga nikada neće obogatiti. No, neki detalji zaslužuju pažnju...
IPO i pre njega
Initial Public Offering (IPO) je neka vrsta mature u poslovnom svetu. Firmu obično osniva mali broj ljudi koji imaju neku ideju i oni postaju vlasnici firme, u odnosu koji su odredili. U slučaju Google-a to su Larry Page i Sergey Brin sa Stanford univerziteta. Naravno, ljudi sa idejom obično nemaju novac da tu ideju ostvare, pa se obraćaju investitorima (banke i fondovi) od kojih dobijaju početni kapital, a zauzvrat im daju neki deo firme. Koliki kapital i koliki deo – zavisi od pregovora. U ovom slučaju, značajan broja akcija Google-a posedovao je Angel Investors fond, tako da su na čitavom poslu puno zaradile i neke poznate ličnosti koje su preko fonda plasirale kapital, recimo Henri Kisindžer, Arnold Švarceneger, sportisti Tiger Woods i Shaquille O’Neal... Ipak, reklo bi se da su Page i Brin dobro prošli sa investitorima tj. da su uspeli da stvore ogromnu firmu bez previše tuđeg novca ili sa „prijateljskim pozajmicama“ – recimo, David Cheriton, njihov kolega sa Stanforda, 1996. je prodao svoju malu firmu (kupac je bio Cisco) i od dobijenih 250 miliona dolara uložio 200,000 u Google; njegove akcije danas vrede oko 300 miliona dolara.
Kada firma počne da raste, potreban joj je kvalitetan menadžment, a to košta... i u novcu i u akcijama. Page i Brin su vrbovali jednog od direktora Novell-a (Eric Schmidt) a onda i Netscape-ovog bivšeg menadžera (Omid Kordestani); oni su dobili solidan deo akcija, pa danas Schmidt „vredi" 1.4 milijarde a Kordestani oko 400 miliona. Firmi su potrebni i poslovi, pa je tako Google prodao deo akcija svojoj „starijoj braći“ koja se zovu Yahoo i AOL i koji su zauzvrat učinili Google svojim zvaničnim „potpretraživačem“. Yahoo se kasnije pokajao zbog odluke, ali mu to nije smetalo da „stavi u džep“ akcije vredne blizu 700 miliona dolara, dok AOL poseduje sličnu sumu u akcijama, a pri tom i dalje poslovno sarađuje sa Google-om. Nešto akcija je tokom godina dodeljeno i zaposlenima u Google-u (dobijete manju platu, ali i akcije, pa ako firma uspe – bogati ste), mada oni te akcije za sada ne smeju da iznose na berzu. Stvar je u tome što sitni akcionari teže da akcije što pre prodaju kako bi kupili kuću, kola ili na neki drugi način potrošili novac, a to u danima IPO povećava ponudu i samim tim obara cenu; zato u ugovorima obično piše da zaposleni ne sme prodavati akcije u prva 2, 3, 6 ili 12 meseci nakon IPO.
Firma koja ima jednog ili više vlasnika, ali još nije izašla na berzu, zove se private company. Američki računovodstveni i poreski zakoni stimulišu privatne kompanije da, kad dostignu određenu veličinu, ponude svoje akcije na berzi, što se zove IPO. Priprema se opsežna dokumentacija, nabavljaju odobrenja od raznih birokrata i firma iznosi akcije na berzu, sama dajući neku početnu cenu. Time će svaki od vlasnika prodati deo akcija i uzeti novac, ali će zadržati značajan deo firme, pa samim tim i kontrole u njoj. Recimo, Larry Page i Sergey Brin su već prvog dana prodali svoje akcije u vrednosti po oko 40 miliona dolara, ali je svakome od njih ostalo akcija u vrednosti po oko 3.5 milijardi.
Posle inicijalne ponude na berzi, stvari se nastavljaju dobro utabanim tokovima, a cene akcije se (pojednostavljeno rečeno) određuju po zakonima ponude i potražnje. Google je tu „maturu“ položio i sada živi na NASDAQ berzi (na kojoj je i većina IT kompanija) pod imenom GOOG.
Prvi dan rasta
Google se opredelio za nastup na berzi po tzv. Dutch sistemu aukcije, od čega se digla kosa na glavi velikih investitora. Naime, u standardnom (book-building) sistemu investicioni bankari odrede neku početnu cenu, obično nešto veću od one koju je kompanija ponudila, i prve akcije se prodaju po toj ceni, pa ona dalje raste ili pada. Na taj način „ajkule sa Vol Strita“ (tzv. favoured cronies), ako veruju da će akcije firme rasti, u početnom trenutku obezbede sebi kupovinu akcija po niskim cenama i na tome zarade desetine miliona za jedan dan. Dutch sistem podrazumeva aukciju kod kupovine akcija, što znači da cene počinju da rastu (ili padaju) odmah, što prodavcima donosi više para, ali i veliku nesklonost velikih finansijera (zapravo, mislim da je Google prva iole veća firma koja se usudila na Dutch nastup na NASDAQ berzi).
Stvari su tekle dobro – Google je ponudio akcije u vrednosti od oko 1.7 milijardi dolara uz početnu cenu akcije $85, što bi značilo da je ukupna vrednost firme oko 23 milijarde. Akcije su već na prvoj aukciji dostigle $103, pa je za 90 minuta inkasirano 15 miliona dolara, što je najuspešniji početak u istoriji NASDAQ-a. Na kraju prvog dana akcija je vredela $103, a sutradan je nastavila da raste. Šta će dalje biti, čitaćemo sledećeg meseca.
Uspešan izlazak Google-a na berzu pokazao je koliko je pretraživanje važno i ohrabrio slične firme. Malo je ko čuo za Dipsie, Quigo ili Groxis, ali njihovi pretraživači možda predstavljaju budućnost. Sličnog je mišljenja i Microsoft, za koga se jedno vreme pričalo da će kupiti Google; do te transakcije nije došlo, ali u Redmondu smatraju da će pretraživanje biti osnovna novina koju donosi Longhorn. Nadajmo se da ćemo ubuduće lakše pronalaziti svoje i tuđe podatke rasute po diskovima i bazama podataka...
|
