Najbolje digitalne slike

Tabla je postavljena, figure su u pokretu, konkurencija je oštra a prosečan kupac često zbunjen poplavom novih modela. Fotoaparate su počeli da kupuju i oni koji nisu "zagrejani" za tehniku, što do pre godinu-dve uglavnom nije bio slučaj. Zato su i koncepcije većine jeftinijih modela prilagođeni upravo neiskusnim korisnicima, što pred automatiku aparata postavlja sve ozbiljnije zadatke. Kvalitetniji aparati, naročito oni iz prosumer kategorije, moraju da imaju brojne mogućnosti podešavanja po kojima sve više podsećaju na profesionalne refleksne kamere koje koriste film. Ovo naravno ne znači da onaj deo automatike koji se odnosi na neke od osnovnih funkcija digitalnog procesiranja slike, kao što su balans bele boje, kompenzacija šuma i drugih nedostataka slike (npr. shading i vigneting) te adaptivnog izoštravnja, sme da bude zapostavljen - ove funkcije su u prosumer klasi sve savršenije i sve se manje tolerišu bilo kakvi nedostaci.

Kandidati u pet grupa

Fotoaparate koji su stigli na test podelili smo u pet grupa. U prvoj su se nalazili najjednostavniji modeli koji nemaju optički zum; takvih nema mnogo, ali njihovo tržište ipak postoji. Sledeću grupu čine mainstreem aparati sa 3x optičkim zumom i 3 ili 4 Mp senzorom. Ozbiljniji modeli, sa 5 ili 6 Mp senzorom i sličnim optičkim karakteristikama činili su treću grupi, i njih je bilo skoro isto koliko i mainstream modela, što jasno govori da je tržište u tranziciji sa 3 ka 5 Mp.

Sledeća jača grupa su prosumer modeli, koji imaju 6 i više megapiksela, zum jači od 3x i koji predstavljaju ozbiljne proizvode namenjene vrlo zahtevnim amaterima pa čak i profesionalcima, koji žele da imaju i jedan alternativni aparat kompaktnijih dimenzija. Tu su najzad i ultrazum modeli koji su prošle godine doživeli procvat, pa postavši pristupačniji prosečnom korisniku nego ikada - na tržištu paralelno egzistiraju modeli sa 3, 4, 5 i 6 Mp senzorima. Oni sa nižim rezolucijama su namenjeni amaterima koji su shvatili da uobičajeni 3x zum ne zadovoljava njihove potrebe, a oni sa najvišim rezolucijama i velikim zum-objektivima predstavljaju najjače non-SLR digitalne aparate u ponudi.

Kako smo testirali

Digitalne fotoaparate ocenjujemo po četiri uobičajena parametra. Najvažniji je, naravno, kvalitet snimaka, a odmah iza njega su brzina reagovanja i rada. Treći je lakoća rukovanja, a četvrti predstavljaju mogućnosti aparata (podešavanja, neuobičajene dodatne funkcije itd.). U skladu sa uređivačkom politikom našeg časopisa, na uporednim testovima se trudimo da svim karakteristikama uređaja damo numeričke oznake kako bismo aparate mogli precizno da klasifikujemo. Zato su sve ocene davane na ovom testu imale numeričke vrednosti od 5 do 10. Odlučili smo se da ne koristimo raspone od 1 do 5 ili od 1 do 10 zato što se na taj način uspostavljaju suviše velike razlike između proizvoda, a one su se u poslednjih nekoliko godina drastično smanjile. Usvojili smo praksu da po našoj oceni najbolji aparat u nekoj kategoriji dobije desetku, najslabiji peticu, a ostali se proporcionalno raspoređuju u pomenutom opsegu, uz precizniošću od dve decimale.

Kod kvaliteta fotografija testirali smo nivo šuma, oštrinu, kvalitet reprodukcije boja (u koji spada i balans belog) i pravilnost geometrije slike. Kako svaki od ovih parametara ima specifične osobine, i metod testiranja je različit.

Nivo šuma Kod digitalnih fotoaparata šum se manifestuje kroz neravnomernost u registrovanju obojenosti površina koje su u prirodi ravnomerne. Ovo je posledica nemogućnosti da se napravi fotoosetljivi senzor kod kojeg bi sve ćelije jednako reagovale na foto stimulans. Zato proizvođači šum sa CCD senzora "peglaju" u softveru, a kod skupljih modela se osim softverske eliminacije šuma koristi i snimanje karakteristika senzora u procesu proizvodnje i generiše se matrica u kojoj postoje podaci o nelinearnosti svake pojedine ćelije, koja se koristi kod snimanja svakog snimka.

Da bismo odredili koji je nivo šuma kod aparata, koristili smo standarndu kolornu kartu koja ima 24 kvadrata različitih boja (od kojih šest pokrivaju opseg sivih tonova, od bele do crne). Merenje šuma se postiže u Photoshop-u, tako što jednostavno selektujemo svaki od kvadrata i izmerimo širinu histograma za selektovani deo. Vrednost koju smo koristili kao referentnu je aritmetička sredina svih izmerenih širina - što je ona manja, to je ocena koju aparat dobija po osnovu nivoa šuma veća.

Oštrina Svaki prenosivi digitalni aparat koji koristi CCD tehnologiju ima samo jedan senzor i, shodno tome, nema po jednu crvenu, zelenu i plavu fotoosetljivu ćeliju za svaki piksel, već obično 50% ćelija detektuju zelenu boju a po četvrtina plavu i crvenu. Slika se generiše uz puno računanja, pa su algoritmi kojima se ovako mozaična slika pretvara u onakvu kakvu želimo skoro jednako važni kao i kvalitet senzora. Na sve ovo utiče i kvalitet optike, pa onda uopšte nije čudno što dva različita aparata koji pri tom imaju iste CCD senzore, daju drastično različite rezultate. Zato se za testiranje oštrine koriste specijalni dijagrami na kojima se nalaze linije različitih debljina i na različitim rastojanjima. Kod merenja se posmatra granična situacija, u kojoj još uvek na snimku mogu da se razaznaju crne i bele linije, i ta se vrednost koristi kao referentna.

Mi smo za testiranje oštrine koristili kombinaciju standardne USAF 1951 šeme, odštampane u nekoliko primeraka postavljenih na papir formata 135*2.025 milimetara, pod različitim uglovima. Na njemu se, osim ovi šema, nalazilo i nekoliko dodataka koje smo same uradili, kao i kolorna karta na dva mesta. Kod aparata sa zumom šemu smo snimali pri najvećoj, srednjoj i najmanjoj vrednosti zuma i uzimali srednju vrednost kao referentnu.

Kvalitet reprodukcije boja Nepreciznosti u reprodukciji boja su samo delimično posledica senzora, a najviše na nju utiče proces koji se naziva "demozaik", u kom se od zelenih, crvenih i plavih piksela formira slika. Za testiranje preciznosti reprodukcije boja koristili smo vrednosti dobijene snimanjem istih kolornih karata koje su se nalazile na tabli za testiranje oštrine. I ovde smo koristili Photoshop i selektovanjem kvadrata smo na histogramu odredili koliko je boja snimljenih kvadrata odudarala od spektrofotometrom izmerenih vrednosti, ali i kolika je širina histograma za svaki od kvadrata.

Pravilnost geometrije slike takođe smo testirali pomoću pomenute šeme. Po njenima ivicama je bila postavljena grupa od 10 koncentričnih pravougaonika na rastojanjima od 2 milimetra. Ako je kod snimanja prisutno izobličenje slike, doći će do "ispadanja" nekih od pravougaonika izvan okvira, pa je na taj način bilo jednostavno izračunati izobličenje u procentima. I kod ovog merenja koristili smo srednju vrednost sa sve tri fotografije snimljene pri tri različita položaja zuma.

Izmerene vrednosti sa svih merenja unete su u tablicu i kreirane su ocene za sve parametre u opsegu 5 do 10, što možete videti u tablici. Ove četiri ocene su potom množene težinskim faktorima i na taj način je formiran indeks kvaliteta.

Brzina snimanja Kod brzine snimanja bilo je bitno posmatrati koliko vremena je aparatu bilo portebno da od trenutka uključenja postane spreman za snimanje, kolika je zadrška od trenutka kada pritisnete okidač do snimanja (uključujući i automatsko izoštravanje), brzinu zumiranja i vreme od snimanja do trenutka kada je aparat ponovo spreman. Meriti sva ova vremena posebno je komplikovano a preciznost bi bila mala. Osim toga, mnogo je bitnije kako se aparat ponaša u realnim uslovima eksploatacije, pa smo formirali skup od četiri kadra, koje smo sve snimili u sekvenci, i to sa svakim aparatom na isti način. Najpre smo snimili klasičan portret, zatim udaljeni objekat sa maksimalnim zumom, zatim isti prizor u landscape formatu i na kraju široki plan koji je simulirao situaciju tipičnu za porodičnu (grupnu) fotografiju. Pri svakom od snimaka smo aparat prebacivali u odgovarajući mod (ako ga aparat ima), a poslednji snimak smo napravili uz korišćenje blica. Sekvencu smo počeli uključivanjem i završili isključivanjem aparata. Merili smo ukupno vreme potrebno da se snimi ova sekvenca, i ono je bilo jedino referentno za procenu brzine.

Lakoća korišćenja Ovu kategoriju je prilično teško egzaktno definisati, pošto se često radi o subjektivnoj oceni. Međutim, kako se podešavanja na digitalnim aparatima najčešće vrše kroz sistem menija, ustanovili smo metod za ocenjivanje u kojem brojimo broj pritisaka na taster kojima treba izvršiti najčešća podešavanja - što je više klikova, ocena je lošija. Posmatrali smo prelazak iz landscape u portrait mod, promenu rezolucije od najbolje do prve sledeće, promenu moda blica od isključenog do red eye reduction. Uzeli smo u obrzir da li se prilikom povezivanja na kompjuter aparat ili kartica u njemu automatski vidi kao izmenljivi hard disk te da li automatski prelazi u mod za snimanje iz moda za gledanje pritiskom na okidač, kao i da li je uopšte moguće preći iz jednog u drugi režim bez promene stanja nekog preklopnika. Sve ove ocene su pomnožene težinskim faktorima i sabrane, i na taj način je dobijen indeks lakoće korišćenja.

Mogućnosti aparata Proverili smo koji je od aparata Pictbridge kompatibilan, da li se uz njega isporučuju akumulatorske baterije sa punjačem, da li postoji mogućnost ručnog podešavanja ekspozicije i blende, da li je moguće ručno izoštravanje i zumiranje okretanjem prstena na objektivu, da li je moguće zumiranje u toku snimanja video-sekvenci, da li je moguće snimanje video-sekvenci u punoj VGA rezoluciji i pri 30 fps, da li aparat poseduje novu SuperJPEG kompresiju, da li može da pravi snimke u sa odnosom strana 2:3, te da li ima mogućnost snimanja u TIFF i RAW formatu. Ako aparat ima mogućnost dobija 10 poena, ako nema 1. Potom se poeni množe težinskim faktorima i sabiraju, i tako nastahe indeks mogućnosti.

Na kraju smo sva četiri indeksa pomnožili njihovim težinskim faktorima i sabrali, što je dalo konačnu ocenu aparata koja je ujedno bila i jedina merodavna za njihovo rangiranje. Naravno, u svakoj od pet kategorija proglasili smo i model koji ima najbolji odnos kvalitet/cena, pri čemu smo indeks cene takođe rasporedili u rasponu od 5 do 10 (5 za najjeftiniji a 10 za najskuplji model u grupi). Ovoga puta i čitaoci imaju mogućnost da najvažnije parametre provere, pošto smo na prateći CD, u sekciji PC Plus, smestili deo fotografija napravljen tokom testiranja svakog od modela.

Za detaljne opise, tabele i spisak nagrađenih modela pogledajte PC #112.