GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #126 > Softver
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Linux na USB-u
Novica Milić
Na letovanje smo poneli tri Linux-a na jednom malom USB disku. Možda smo mogli i više, ali ova tri su trenutno najpoznatiji "živi" USB Linux sistemi...
- PC #126 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Linux na USB-u

Nije dolazilo u obzir da na letovanje ponesem PC, makar to bio i mali Toshiba Libretto, veličine jedne video-kasete; ideja letovanja podrazumeva odmor, u mom slučaju prvenstveno od kompjutera. Na jadranskom ostrvu na koje sam se uputio znam nekoliko ljudi koji imaju računare pa sam uvek mogao da se, za nedaj Bože, poslužim nekim od njihovih. Ipak, palo mi je na pamet da bi tokom dvadesetak dana mogao da mi zatreba neki e-mail, adresa ili dokument iz knjige na kojoj još uvek radim, a možda ću poželeti i da bolje pogledam fotografiju kćerkice snimljenu na plaži...

Dakle, nešto sam morao da ponesem. Prvo sam pomislio na neki od tzv. živih Linux-a, onih koji se pokreću sa CD-a. CD je dovoljan da se na njega spakuje skoro 2 GB programa, tj. sve što nekom treba za rad na Linux-u, ali se nažalost na njemu ne može i pisati, pa bi zato uz jedan live CD Linux morao ići i neki USB disk na koji bi stale sve stvari koje mi mogu biti potrebne, uz podešavanja samog tog pokretnog Linux-a. Zaključio sam da mi je CD ipak prevelik; dobra je to tehnologija, ali osetljiva – dovoljno je da donju emulziju medija uprljate prstima pa da postane nepotrebljiv.

Tako sam poneo samo USB štapić. Pogodilo se da imam jedan Kingston Data Traveller USB koji se kači na privezak za ključeve, lakši je od ključa za auto i dodatka za alarm, i ima u sebi 1 GB memorije. Novija Linux tehnologija omogućavala mi je da na taj USB disk instaliram čitav operativni sistem, tako da nisam morao da vučem ni CD, jer je sve moglo da stane na spravu manju od BIC upaljača. Ovaj uređaj ima, u mom slučaju značajnu, i tu prednost da mu je „oklop“ načinjen od plastike tako zatvorene da je vodootporna – dakle, ne mogu mu ništa ni plaža ni morska so. Ispostavilo se da je moja namera da na USB instaliram jedan Linux bila ne samo izvodljiva, već i mnogo više od toga: na USB štapić od 1 GB instalirao sam čak tri Linux-a.

Damn Small Linux

(kliknite za veću sliku)

Prvi izbor bio je Damn Small Linux (damsmallinux.org ), o kome sam pisao u PC #115. „Prokleto mali Linux“, ili skraćeno DSL, smanjena je derivacija Knoppix-a, zasnovana na Debian Linux-u. Sve derivacije koje su zasnovane na Debian-u imaju tu veliku prednost da, bez obzira šta nudi osnovna instalacija, uvek na raspolaganju imate još 15-20 hiljada programa, za sve potrebe i namene.

Sam DSL i jeste „prokleto mali“: John Andrews, njegov tvorac, zamislio je da to bude Linux od samo 50 MB koji će stati na mini-CD, tačnije na butabilnu CD karticu, proporcija vizit-karte ili kreditne kartice. Nema baš previše optičkih uređaja koji čitaju takve kartice (nije problem u laserskom zraku, već u mehanici u koju treba karticu uglaviti) pa mi se i ranije činilo kako je Andrews imao u vidu nešto drugo, a to je kako na što manjem prostoru spakovati minimalan a ipak do kraja funkcionalni sistem, dovoljan za obavljanje osnovnih zadataka. DSL je takođe zamišljen kao neka vrsta „švajcarskog noža“, to jest kao sistem koji biste uvek mogli da imate uz sebe, sa kojeg možete pokrenuti kompjuter i iskoristiti ga za spasavanje podataka ako je operativni sistem oštećen. Na početku ej, dakle, to bio jedan rescue Linux.

Kao takav nije bio prvi: postojali su slični Linux mini sistemi, kao što su LNX-BBS ili ByzantineOS, takođe veličine 50 MB. DSL je imao tu prednost da je u sebe upakovao čitav desktop. Andrews je, naime, za dekstop menadžer uzeo jedan od tzv. „laganih“ (lightweight) podsistema, pošto bi uobičajeni Linux-ov X menadžer bio preveliki za zadati kapacitet. Odlučio se za Flushbox (flushlinux.org.uk ), za koji postoje i razvijene aplikacije, a na kojem se mogu pokretati i neki od drugih, standardnih programa.

Šta je sve stalo u ovako veliki (zapravo, ovako mali) DSL? Pored kompletnog desktop-a, tu su i tzv. office aplikacije tj. program za tabele i unakrsna računanja, provera pravopisa (engleskog), jedan od skromnijih word procesora pod imenom Ted-GTK, kalkulator, adresar. Uključeni su i programi za pregled i osnovnu obradu slika, aplikacije za multimediju (reprodukciju muzike i video materijala), mrežne alatke za Web (Dillo pretraživač, Sylpheed e-mail program), osnovne mrežne i Internet protokole i podešavanja, podršku za hardverske periferije kao što su različiti memorijski nosači ili štampači. Impresivno i funkcionalno, uz ponovljenu napomenu da se ono što nedostaje uvek moglo dodati iz nekog od stotine skladišta Debian softvera na Mreži.

Ja sam tako i postupio. Kad sam jednom oblikovao live-CD, sa koga sam pokrenuo kompjuter, a onda preko jednostavne opcije (klikom na ikonu u jednom od menija) prebacio tj. instalirao DSL na USB disk, i proverio da li sve radi – a radilo je! – zamenio sam skromni Dillo browser Firefox-om, a umesto Sylpheed-a sam postavio takođe standardni Thunderbird. OpenOffice mi je bio preveliki, pa sam se odlučio za Kwrite kao program za obradu teksta. Uz još par sitnijih alatki koje bi mi mogle zatrebati, skinuo sam i snimio i jedan floppy image. Naime, problem sa ovakvim Linux sistemom na USB-u može iskrsnuti ukoliko je matična ploča kompjutera nešto starija, pa nema opciju podizanja mašine i sa USB-a; tada se pod Linux-om (komanda je iz konzole: dd if=bootfloppy.img of=/dev/fd0) napravi disketa sa koje se ne diže sistem, već ona preusmeri kompjuter da nastavi podizanje sa USB-a.

DSL na svom sajtu (www.damnsmalllinux.org ) nudi takvu disketu, koja u načelu može da posluži za podizanje sa USB-a bilo kog Linux-a ove vrste. A ja sam hteo da imam i takvu mogućnost na raspolaganju, jer uprkos velikom poštovanju koje imam prema DSL-u i njegovim tvorcima i uprkos tome što je DSL sjajno upakovan sistem, meni se njegova osnovna pretpostavka – „lagani“ Fluxbox menadžer za desktop – nije posebno dopadala. O ukusima ne vredi raspravljati, pa sam se zato odlučio za potražim još neke od live-USB Linux-a, i to one koji nude standardne desktop prikaze, KDE i Gnome.

Slax KillBill

(kliknite za veću sliku)

Prvi sledeći je bio Slax (www.slax.org ). Slax je derivacija zasnovana na Slackware Linux-u, o kojem sam takođe pisao u PC #115. Sam Slackware je jedna od najstarijih Linux distribucija uopšte, koja još opstaje zahvaljujući brojnim poštovaocima, mada je noviji Linux klinci smatraju dinosaurusom (da, Slackware je onaj Linux u kojem je s vremena na vreme potrebno zavući glavu u konzolu, što znači da se mora znati nešto od opšte Unix arhitektonike, što odavno nije slučaj sa drugim vodećim Linux distribucijama gde se sve svodi na point-and-click akcije). Slax je zato podvarijanta koja služi za eksperimente sa minijaturizacijom sistema, pa postoji recimo Slax Linux na par disketa od 1,44 MB. Ali glavni Slax je onaj koji služi za live-CD, i od pre nekog vremena nudi se u više varijanti, između 50 i 200 megabajta. Verovatno je najomiljenija varijanta Slax-a ona koja se zove KillBill, što nema veze sa Umom Turman iz istoimenog Tarantinovog filma, već sa nečim što će dovesti do toga da kroz dve godine isti taj Slax verovatno dobije ime KillOzzie.

Šalu na stranu, KillBill je moćna derivacija Slackware Linux-a. Ona u sebe uključuje KDE, jedan od dva najrasprostranjenija grafička desktop-a za ovaj operativni sistem. Da bih instalirao KillBill na USB disk morao sam da pribegnem particionisanju diska (već formatiranog na FAT 16 sistem); mogao sam to uraditi fdisk programom, ali sam se, pošto je tu već bio DSL, poslužio njegovom Gparted grafičkom aplikacijom (analogna programu Partition Magic u svetu Microsoft Windows-a). Napravio sam tri particije, a za KillBill-a sam odredio 300 MB, što je bilo dovoljno čak i za programe koje sam mogao kasnije dodati po želji. U isti mah sam iskoristio DSL da dodam grub na početak USB diska kako bih preko njega pristupao particijama, to jest operativnim sistemima, i preko kojeg ću moći da biram koja će se verziju Linux-a podići na kompjuteru.

Za razliku od DSL-a, Slax KillBill traži za instalaciju malo dodatnog truda. Prvi se jednostavno postavlja na USB disk, odmah nakon valjanog detektovanja, i dodeli mu se odgovarajuća mount oznaka, a KillBill prebacivanje sa „živog“ CD-a ide u nekoliko koraka. Najpre se iz foldera /slax prebaci sve na USB (cp -rav slax/× /mnt/usb), potom se sinhronizuju (sync) podaci, prekopiraju i vmlinuz i initrd.gz datoteke, u fajlu isolinux.cfg se ispravi putanja do njih pa se ovaj fajl preimenuje u syslinux.cfg, da bi se na kraju uradilo jedno syslinux -s /dev/sda1 i time završio čitav postupak.

Instalirani KillBill ima mnogo više programa od DSL-a, ima bogati KDE desktop, i uopšte ostavlja utisak pravog, „velikog“ Linux-a. On zapravo jeste pravi Linux, samo nešto manji (veličina kod Linux-a je, uostalom, vrlo relativna stvar).

Flash Linux

Zašto nisam ostao kod ovog Linux-a, nego sam na USB disk dodao i treći? Pre svega iz radoznalosti, ali i zbog uvažavanja koje gajim prema alternativnom desktop menadžeru za Linux koji se zove Gnome. Gnome je GNU proizvod, a to znači da je veoma cenjen među Linux puritancima koji više od svega, pa čak i od samog Linux-a, vole GNU koncepciju. Ali meni to nije bio motiv: Linux mi je drag, koristan je, pouzdan, uz to i zabavan, ali nisam gadljiv ni prema jednom sistemu ili programu koji mi zatreba za određeni posao. Ovoga puta su prevagnuli estetski razlozi. Naime, treći Linux koji se našao na letnjem USB štapiću jedan je od najlepših koji su uopšte sačinjeni, a zove se Flash Linux.

Flash Linux je zasnovan na hakerski poznatoj Gentoo distribuciji sa mnogim elementima Debian-a. Njegov iso fajl koji najpre treba, kao i prethodna dva, pohraniti na CD, podiže se, iz neobičnih razloga, iz tri dela na adresi sourceforge.net/project/showfiles.php?group_id=124770 . Delovi se naredbom cat spoje u jedan, preuzmete skript datoteku flash_key.sh za instalaciju, i pokrenete je kako biste Flash Linux preneli sa CD-a na USB disk. Dok DSL radi na 2.4 kernelu, što njegovih 50 MB čini brzim za pokretanje, a KillBill Slax na UnionFS fajl sistemu, usled čega je nekako lakši i gipkiji nego inače, Flash Linux je na JFFS2 fajl sistemu, što ga takođe dodatno ubrzava, iako mu je kernel 2.6 noviji i obimniji. Ali zato je ovaj poslednji po izgledu prava bombona, kakvi inače umeju da budu Gnome desktop Linux-i. On možda najviše i opravdava svoj zaštitni znak: pingvin sa krilima koji posmatra leptira i pokušava da dokuči tajnu letenja.

Flash Linux, sa svojih 380 MB, je najsporiji od sva tri – tu u trci vodi najmanji, a to je DSL – ali je zato najbogatiji po izboru programa. Kod njega je program za obradu teksta AbiWord, uz čitav sled office aplikacija, sasvim dovoljnih za rad ozbiljniji od onog usputnog na letovanju, a tu je i moćni GIMP za obradu slika; za Internet su zaduženi Firefox i Evolution, kao i niz sistemskih programa za razne namene.

Iako nijedan od ovih USB Linux-a sigurno nije ono što biste svakodnevno koristili, osim ako nemate kompjuter ni kod kuće ni na poslu nego ste prinuđeni da se služite tuđim mašinama, vrlo dobro vam dođe saznanje da na privesku za ključeve, gde god da se nađete, imate uz sebe ne jedan, već tri različita operativna sistema – ili, ako više volite, tri različita Linux-a – svaki sa svojim čarima, izgledom, mogućnostima i primenama. Naročito kad je sve to na USB štapiću od jedva 10 kubnih santimetara (ako me moja računica filologa ne vara), i mase od (po slobodnoj proceni) dvadesetak grama. Manje ne može. Za sada.

SLEDEĆI TEKST U PC #126
preview
Najbolji iz Zrenjanina
Mladen Mijatović


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter