GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #127 > Aktuelno
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
WiMAX ili 3G?
Zoran Kehler
Odluka Sprint Nextel-a, jedne od četiri najveće američke kompanije koje se bave mobilnom telefonijom, da svoju novu mrežu zasnuje na WiMAX tehnologiji i Google-ova kupovina firme YouTube.com, obeležili su IT oktobar u Americi...
- PC #127 u prodaji po ceni od 110 din
broj

WiMAX ili 3G?

Podatak nedelje: prema izvorima saveznog ureda za popis, Sjedinjene Države su 17. oktobra dobile 300-milionitog stanovnika. Vatrometa nije bilo, možda i zbog toga što je mišljenje većine stručnjaka i političara da je ovaj prag pređen još pre nekoliko meseci, zahvaljujući nezaustavljivom prilivu ilegalnih useljenika. Bilo kako bilo, mnogo ljudi kojima je potrebno da komuniciraju...

Quo Vadis, WiMAX?

Korisnici mobilnih telefona treće generacije (3G) – UMTS ili HSDPA, odnosno HSDPA i CDMA EV-DO u SAD – uglavnom nisu pošteno ni upoznali mogućnosti pristupa multimedijskoj zabavi ili Internetu, a industrija bežičnih telekomunikacija već je spremila novu (najbolju, najbržu... izaberite sami, hype mašina radi kao u doba dot com buma) tehnologiju, WiMAX. U proteklih mesec i po dana posetio sam dve konferencije vezane za WiMAX, jednu u Pragu, posvećenu iskustvima evropskih operatora, i drugu u Bostonu, okrenutu američkom tržištu.

Imam utisak da će svetsko tržište bežičnih telekomunikacija razviti WiMAX, naučiti kako da ga koristi, upotrebiti ga i rešiti njegovu sudbinu mnogo brže nego što se to dogodilo sa WiFi, UMTS ili EV-DO tehnologijama. Trenutak pojave WiMAX-a vrlo je dobar: operatori, investitori i proizvođači koristiće iskustva stečena tokom poslednjih deset godina, u okruženju u kojem su potrošači mnogo bolje obrazovani, znaju šta traže i – još bolje – voljni su da potroše više nego ranije. Ne bih prognozirao u kojem stepenu će se ostvariti vizija Sprint-a o WiMAX radiju ugrađenom u veliki broj elektronskih uređaja, kućnih aparata i automobila, ali mogu da zamislim kako ćemo uskoro imati pristup Internetu na brzinama većim i od američkog DSL-a i kablovskog pristupa, i biti bombardovani mobilnom televizijom, mobilnim oglašavanjem i drugim Location Based uslugama.

Zašto je WiMAX važan, i zašto ima dobre šanse da uspe? Prvo, reč je o globalnom standardu; firme iz celog sveta razvile su standard i već nude opremu za mreže, što nije bio slučaj sa GSM i CDMA – GSM je striktno evropski „proizvod“, a CDMA američki. Drugo, WiMAX menja dobar deo starih modela poslovanja u ovoj industriji jer je standard otvoren. Treće, WiMAX je veoma jasno definisan korak prema tehnologijama četvrte generacije. 4G radio-tehnologije koristiće OFDM ili OFDMA modulaciju, prijem i prenos će biti pojačani korišćenjem MIMO tehnike, i mreža će biti bazirana na IP protokolu i preko radio interfejsa i unutar same mreže. Četvrto, za razliku od svih dosadašnjih standarda i tehnologija za mobilne mreže, WiMAX tretira prenos govora kao i svaki drugi paketni prenos, osim što su prioritet i drugi parametri primereni prenosu govora, pa se umesto minuta naplaćuje fiksna pretplata. I na kraju, ogromna prednost WiMAX-a leži u činjenici da nijedna firma nema monopol na intelektualnu svojinu, kao što je slučaj sa Qualcomm-om koji i CDMA i UMTS proizvođačima mrežne opreme i mobilnih telefona debelo naplaćuje korišćenje svojih patenata. WiMAX patenti su u vlasništvu nekih 1400 firmi – Samsung je vlasnik najvećeg dela, oko trećine patenata, dok je Qualcomm druga firma po broju WiMAX patenata.

Objektivna teškoća u ovim ranim danima WiMAX-a jeste to što postoji oko trideset firmi koje proizvode čipsetove; neke od njih počele su upravo sa WiMAX-om, neke su se preorijentisale nakon što su šanse za pravljenje para na WiFi čipovima drastično smanjene, a nekima su WiMAX čipovi samo još jedna od poslovnih linija. Pošto je trenutno važeća procena da prosečna firma potroši između dvadeset i pedeset miliona dolara za razvoj jednog čipseta, to znači da će neminovno veliki deo postojećih proizvođača ili propasti ili biti prodat ispod cene većim, uspešnijim firmama.

Google, YouTube i dobar posao

Google-ova odluka da kupi firmu YouTube.com za neverovatnih 1,65 milijardi dolara iznenadila je mnoge u Silikonskoj dolini, iako se o tome šuškalo već neko vreme. Poučen lošim iskustvima iz vremena dot com buma, dobar deo analitičara i menadžmenta najvećih firmi smatra da je Google platio previše za jednu (u osnovi) startup firmu koja praktično ne ostvaruje prihode. Ostali su mišljenja da je potez dobar za Internet ekonomiju jer podiže vrednost drugih firmi, koja je oborena upravo zbog efekta reakcije na previsoke cene iz vremena procvata Interneta. Previsoke cene znače da će manje investitora imati dovoljno sredstava (ili volje) za ulaganje u Internet firme.

To bi možda bilo tačno da je ovo 1999. godina i da u skladu sa stanjem tehnologije i Interneta koje je tada vladalo Google gradi sopstveni Internet, nalik AOL sistemu iz tih dana. Zapravo se desilo da je YouTube u Google-u dobio najefikasniju i najmoćniju Internet platformu koja danas postoji i time se oslobodio briga o tom delu svog poslovanja. Google je pribavio još jednu grupu servisa koje može unovčiti bolje i brže nego bilo koja druga firma. Da je YouTube rešio da kroz IPO postane javna firma, bilo bi mu potrebno mnogo godina da postane biznis koji generiše promet, i još više da bude profitabilan. Gledajući šta Google može da zaradi prodajući YouTube servise, cena i ne izgleda tako visoka. Čak i ako bi postojala firma koja ima bolji engine za pretraživanje nego Google, ona ne bi mogla na osnovu tog pretraživača da napravi toliko para kao što može Google.

Potez Google-a treba čitati drugačije: ova kompanija se kladi da će u razvoju Interneta i srodnih biznisa veličina biti važna, da će firma koja može da okupi najveći broj korisnika, najveći broj servisa i najveći broj oglašivača uvek biti u prednosti, ako ne i pobediti. GoogleNet je Internet-na-Internetu, moderna mreža sagrađena korišćenjem najefikasnijih i najekonomičnijih sistema; rad Google-ovih inženjera utiče na razvoj arhitekture računara i mreža firmi kao što su Hewlett-Packard i Sun Microsystems. Firma troši nekoliko stotina miliona dolara svakog kvartala na razvoj svoje mreže, i na putu je da postane najveći kupac računarske opreme u SAD, izuzimajući američku vladu.

Širenje Google-a neminovno će smanjiti prostor za konkurente bilo koje veličine, osim za relativno male firme fokusirane na usko specijalizovana tržišta. Važan princip Google-ovog poslovanje je Do No Evil, što je za firmu ove veličine naročito važno. Uzmimo recimo probleme koje je YouTube imao sa zaštitom prava autora sadržaja koji su bili na raspolaganju na njihovom sajtu. Google će ovaj problem rešiti na način koji je već razradio na svom News sajtu: ako izdavač nije želeo da se njegov sadržaj pojavljuje na Google News trebalo je samo da to kaže i Google bi prestao da pretražuje vesti te firme, ali bi isto tako prestao da toj firmi preusmerava saobraćaj sa Google sajta. Realnost je da su sajtovi vesti nakon pojave Google News-a za gotovo 50% svog saobraćaja postali zavisni od korisnika koji su do njih stizali preko Google-a, i bez Google-a ne mogu da prežive. Isto će se desiti sa YouTube Powered by Google sajtom – postaće platforma za distribuciju Life on IP TV sadržaja. Na TV i kablovskoj mreži prenos svakog minuta programa košta $1; cena za YouTube je oko 5 centi za minut. Pogodite gde će oglašivači staviti oglase i odakle ćete moći da gledate ili download-ujete sve popularne TV serije?

Porezi u virtuelnom svetu

Korisnici virtuelnih on-line svetova kao što su Second Life i World of Warcraft u okviru svojih aktivnosti u alternativnoj realnosti mogu da obavljaju transakcije vredne miliona virtuelnih dolara, za virtuelna dobra i usluge. Ove virtuelne ekonomije počele su odnedavno da privlače pažnju poreskih organa iz realnog sveta. Kako kaže Dan Miller, ekonomista u Joint Economic komitetu američkog Kongresa, američke zakonodavne vlasti započele su preliminarnu analizu ovih „ekonomija“ i pitanja eventualnih neophodnih promena u zakonodavstvu vezanih za poreze, barter transakcije, privatnu svojinu i pitanja vlasništva.

Očigledno da zakon već zaostaje za stvarnim stanjem stvari, jer je moguće posedovati virtuelna sredstva za proizvodnju i virtuelnu zaradu, ali ne postoji mehanizam za oporezivanje. Rapidan rast i javni profil virtuelnih ekonomija, od kojih najveće imaju po nekoliko miliona „stanovnika“ i bruto nacionalne prihode ravne obrtima manje razvijenih zemalja, doprineli su tome da ih zakonodavci i regulativa ne mogu više ignorisati.

Jedan od najpopularnijih virtuelnih svetova, Second Life, kreirala je firma Linden Lab iz San Franciska radi istraživanja slobodne tržišne ekonomije. Valuta Second Life-a je Linden Dollar koji se može konvertovati u američke dolare na berzi valuta čiji kurs određuje „tržište“, što zapravo znači da Linden Dollar ima realnu vrednost. Unutar Second Life ekosistema korisnici mogu da kupuju i prodaju virtuelne objekte (od odeće do brodova i aviona), da grade virtuelne nekretnine i plate za korišćenje usluga (od uređenja enterijera do striptiz igračica). Izraženo u realnom novcu, vrednost dnevnih transakcija je $500.000, a ekonomija Second Life-a raste 10 do 15% mesečno, što je stopa rasta kojom nisu mogle da se pohvale ni Singapur ili Južna Koreja u doba njihovog procvata.

I sami kreatori Second Life-a kažu da se pitanja vlasništva nad objektima i nekretninama, kao i razni prihodi, moraju regulisati u stvarnom svetu jer je ogroman rast broja korisnika doveo do porasta mase virtuelnog novca u opticaju, odnosno u krajnjoj liniji realnog novca; Second Life se za potrebe misaonog eksperimenta može posmatrati kao berza. I pored svega toga kreatori ove on-line zabave najverovatnije ne bi voleli da američke poreske vlasti (IRS) počnu u dogledno vreme da ubiru porez u on-line svetu.

On-line ekonomija je svojim brzim razvojem pretekla poresko zakonodavstvo, ali postoje neka jasno definisana pravila koja se već koriste. Na primer, ako korisnik Second Life-a ili nekog drugog on-line sveta koji uključuje i virtuelnu ekonomiju, pretvori svoju on-line valutu u prave dolare, to se računa kao prihod i korisnik je obavezan da ga prijavi poreskim vlastima. Manje je jasno šta raditi sa prihodima i imovinom koji ostaju u virtuelnom svetu i koji bi u pravom svetu bili oporezovani. Na primer, ukoliko u virtuelnom svetu posedujete akcije kompanija, kreatori ove zabave još uvek nisu u svoj svet ubacili virtuelnu berzu akcija, pa se ne može odrediti promena vrednosti akcija u fiskalnoj godini, što je u SAD osnova za plaćanje poreza na eventualnu zaradu ostvarenu prodajom akcija.

Gospodin Miller iz Joint Economic komiteta kaže da će, barem u početku, jedan od izazova biti da se ostali članovi komiteta Kongresa i uopšte političari obrazuju o konceptu virtuelne ekonomije. Koliko je fenomen virtuelnih svetova postao važan deo Web 2.0 svakodnevnice pokazuje i činjenica da je agencija Rojters otvorila biro u virtuelnom svetu; šef biroa je Adam Reuters, zapravo virtuelna osoba, avatar stvarnog novinara Adam Pasick-a iz Reuters-a u Londonu. I bend Duran Duran nedavno je kreirao svoju virtuelnu prezentaciju u Second Life-u. Avatari benda promovisaće novi CD koji će biti objavljen početkom sledeće godine. Pošto je od vremena popularnosti benda prošlo više od dvadeset godina – vreme je učinilo svoje, pa je uživo teško sakriti stomačiće, podvaljke i proređenu kosu – u slučaju Duran Duran-a virtuelno prisustvo ima svog smisla.

SLEDEĆI TEKST U PC #127
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter