GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #129 > Aktuelno
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Mit o cyber ponedeljku
Zoran Kehler
Ispostavilo se da najveći on-line šoping ipak ne nastupa u ponedeljak posle Dana zahvalnosti (Thanksgiving). Ipak, božićne rasprodaje se sve više oslanjaju na Internet...
- PC #129 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Mit o cyber ponedeljku

Master Card je ove godine angažovao firmu Ipsos Insight da preko Web-a intervjuiše Amerikance i potvrdi ili razbije famu o „Crnom ponedeljku“, danu kada navodno pola stanovnika SAD kupuje on-line. Samo 10% ispitanika izjavilo je da planira da obavi kupovine preko Interneta tog ponedeljka. Prošle godine je, po podacima Master Card-a, dan sa najviše kupoprodajnih on-line transakcija bio ponedeljak 5. decembar, dok je prema shop.org udruženju taj dan bio ponedeljak 12. decembar.

Čak i ako su bilo koji od ovih podataka tačni, to neće sprečiti firme sa Web prodavnicama da od tog jesenjeg ponedeljka prave veliki događaj. Razlog leži u činjenici da je za on-line prodavce sezona božićnih kupovina nešto kraća: kupljene stvari moraju biti poslate kupcima, poštom ili preko kurirskih službi. Da bi kupce namamili da božićne poklone kupe što ranije, prodavci su ove godine počeli rano da nude posebne popuste i besplatnu otpremu robe. „Besplatna otprema vezana za određenu minimalnu vrednost kupljene robe, ili čak za bilo kakvu kupovinu, najčešći je vid promocije koji ove godine koriste on-line prodavci“, kaže predstavnik shop.org. „Ove godine promocije su počele rano, ali se besplatna otprema nudi samo do određenog datuma.“ Gotovo tri četvrtine ispitanika u istraživanju Master Card-a tvrde da će poklone nabavljati i on-line, i da će na on-line kupovinu potrošiti u proseku $300 od ukupno $700 koje će odvojiti za poklone.

Da bi dobili predstavu o veličini božićne kupovine i o stampedu na prodavnice, vredi pogledati izveštaj američkog Ministarstva privrede koji kaže da će vrednost svih kupoprodajnih transakcija od novembra do januara, što on-line što u prodavnicama, biti celih 676 milijardi dolara. Osnovni razlog zbog koga moja supruga i ja doprinosimo ovoj abnormalnoj svoti je što ne podnosimo gužve po prodavnicama i nesnosnu božićnu muziku kojom se bombarduju kupci već od sredine novembra.

Ko, jel’ ja? Sa posla?

Dobar deo ove gomile novca potroše on-line kupci iz svojih kancelarija, u radno vreme. Većina njih su mlađi od 35 godina: na poslu on-line kupuje 75% zaposlenih mlađih of 25 godina, odnosno 66% između 25 i 35. Iskušenje da se kupuje preko Interneta na poslu je veliko, kao što je veliki i gubitak korisnog radnog vremena. Šta mogu da urade firme?

U ovo doba godine raznovrsna Jingle Bells muzika neraskidivo je vezana za zvuk naplatnih kasa u radnjama, ali sve veći deo kupovine obavlja se u tišini, preko računara. Vremenom je poslovanje gotovo svih firmi postalo neraskidivo vezano za Internet, pa tako i svakom zaposlenom treba obezbediti pristup Web-u. Zbog toga su firme prisiljene da pronađu suptilne ali efikasne načine za ograničavanje korišćenja Interneta u privatne svrhe.

U 2006. godini broj korisnika broadband priključaka prešao je milijardu, što je dodatno doprinelo porastu on-line kupovine, uz poboljšanu sigurnost on-line finansijskih transakcija. Koliko god to radovalo Internet trgovce toliko su veći problemi firmi, jer zaposleni sve teže uspevaju da odole tome da zanemare posao i okrenu se kupovini. Nimalo ne pomaže ni sve češća praksa da zaposleni rade od svojih kuća, povezani preko VPN i Internet veze na lokalne mreže svojih poslodavaca. Ispitujući tržište u 10 zemalja za svoje potrebe, proizvođač mrežne opreme Cisco je ustanovio da čitavih 39% korisnika redovno koristi „službene“ prenosnike za on-line kupovinu.

Zaposleni najčešće i nisu svesni koliko vreme provode kupujući on-line na poslu. Prošle godine firma Websense, specijalizovana za očuvanje bezbednosti podataka, utvrdila je da američki zaposleni u proseku provedu 3,4 sata nedeljno surfujući u lične svrhe, dok IT menadžeri smatraju da je brojka dvostruko veća. Retki su slučajevi da firme otpuste zaposlene zbog ovoga, izuzev u ekstremnim slučajevima ili kada zaposleni prenose nepodobne sadržaje.

Problem je i što prekid rada zbog Internet kupovine može da traje od 5 minuta (koliko prema nekim istraživanja u proseku treba iskusnom surferu da pronađe i kupi željeni artikal) pa do nekoliko sati, koje na cunjanje po Web-u i poređenje cena može da potroši jedan ovisnik on-line kupovine. Procene gubitaka oko Božića nanesenih na ovaj način idu i do 45 milijardi dolara. Firme se brinu zbog gubitaka u produktivnosti i žele da uvedu restriktivnije klauzule u svoje pravilnike za zaposlene. Većina kompanija odlučuje se za pragmatičan pristup – malo je firmi koje u potpunosti ukidaju pristup Internetu ili koriste drastično filtriranje Web sajtova kojima se može pristupati.

Stavovi o personalnom korišćenju pristupa Internetu na poslu variraju i od zemlje do zemlje. U Velikoj Britaniji i SAD kompanije će uglavnom imati dobro definisana pravila dozvoljenog korišćenja Interneta za on-line kupovinu, dok firme u Aziji najčešće manje brinu o kupovini a više o prenosu video i muzičkih zapisa, koji su veći izazov za njihove zaposlene. Većina firmi u SAD veruje da mora postojati sistem kontrole, nezavisno od toga koliko su fleksibilna njihova pravila za pristup Internetu. Što je veća kompanija to je veći i broj zaposlenih, pa tako raste i verovatnoća zloupotrebe pristupa Internetu, čak i u najbezazlenijoj formi kao što je beskrajno surfovanje. Zato firme pribegavaju korišćenju filtera za dozvoljene sajtove i softvera za stalno praćenje pristupa.

Kompanije kao što su Websense i SurfControl pružaju čitav niz usluga u ovoj oblasti. Za razliku od ranih rešenja, koja su se zasnivala na jednostavnom blokiranju porno sajtova, ove i slične firme omogućavaju IT odeljenjima kompanija da prate detalje pristupa Internetu svakog korisnika i upozore na posebne slučajeve ili trendove, kao što je predugo vreme provedeno u on-line prodavnicama. Ovakvo praćenje ima i legalne implikacije, doduše nešto veće u Evropi gde je ova oblast regulisana Data Protection Act-om i ostalim pravilima Evropske unije. U SAD je situacija jednostavnija: pošto su računar i mreža u vlasništvu poslodavca, on ima široka ovlašćenja da sam reguliše i sankcioniše kako zaposleni koriste mrežu, Internet i elektronsku poštu.

Firme koje su temeljite u svojoj analizi produktivnosti verovatno će otkriti da je jedan od čestih uzroka privatnog korišćenja Interneta u radno vreme činjenica da zaposleni rade sve duže i da u vreme pauze svoj ručak pojedu za radnim stolom. Koristeći Internet u lične svrhe oni sami sebi vraćaju prekovremene radne sate. Svedoci smo sve većih promena u načinu života i rada, sa sve manje prepoznatljivom granicom između radnog i slobodnog odnosno ličnog vremena. Kompanije moraju ovo da uoče i prilagode svoja IT pravila.

Tajni projekt Microsoft-a

Procurele su vesti o tajnom projektu Microsoft-a koji vodi Chief Software Architect Ray Ozzie: Microsoft Windows kao biblioteka Internet servisa. Krajem novembra Steve Berkowitz, Senior Vice President Microsoft-a nadležan za proizvod Windows Live, odgovorio je na nekoliko pitanja novinara i dao prve informacije o novom projektu o kojem se priča kao „OS u oblaku“: „Počeli smo da razmišljamo koji je najbolji način interakcije između Windows Live-a i samog Windows-a. Windows ne definišu u potpunosti samo funkcije operativnog sistema.“ U nastavku je objasnio kako će u budućnosti neke od tih funkcija iz Windows-a biti preseljene u Internet „oblak“, dok će ostale biti rezidentne u PC-ju, mobilnom telefonu, konzoli za igrice ili nekom drugom uređaju.

Windows Vista već sada nagoveštava u kom smeru će se razvijati Windows sistem. U Vista sistemu Microsoft daje korisnicima linkove preko kojih mogu na računar instalirati Live servise, uključujući Windows Live Messenger, Live Mail Desktop, Live Mail i Live OneCare. Neki stručnjaci veruju da će Microsoft relativno brzo iz operativnog sistema izdvojiti funkcije koje su danas u njemu integrisane i umesto toga ih staviti na raspolaganje korisnicima kao besplatne ili plaćene Windows Live ili MSN servise. Ovo će se svideti i zakonodavcima koji su Microsoft tokom poslednjih desetak godina sudski gonili jer je kompanija u Windows integrisala veliki broj servisa i time u velikoj meri zaštitila svoj proizvod od konkurencije.

Windows Live nije samo prvi korak u transformaciji Microsoft Windows-a u skup Internet servisa, već je i razvojna platforma koja se brzo menja. Platforma se, na nivou jezgra, sastoji od servisa za kontakte, identitet korisnika i smeštaj podataka. Na nivou zajedničkih servisa platforma sadrži servise za pretraživanje, najavu prisustva (Presence), mapiranje, prikaz oglasa i mobilne servise.

Cilj Microsoft-a je da Live oblak izgleda kao Windows platforma, a Windows platforma kao Live oblak. „Ako uspemo u tome, logički ćemo vas odvojiti od datog uređaja, pa ćete zadržati isti identitet bez obzira na to odakle koristite servise.“ U prevodu: ako postojim kao Zoran Kehler sa e-mail adresom zkehler@gmail.com, skupom on-line kontakata i ostalim podacima koji me definišu kao korisnika i ako se taj identitet nalazi u Live „oblaku“, ja mu mogu pristupiti sa bilo kojeg uređaja koji trenutno koristim – mobilnog telefona, prenosnog računara ili Web browser-a ugrađenog u ekran sedišta aviona Lufthansa-e, pri čemu nije neophodno da bilo koji od uređaja ima instaliran kompletan Windows ili repliku mog identiteta.

Microsoft trenutno radi na tome da odredi koji je osnovni skup podataka koji definišu identitet korisnika: e-mail adresar, kalendar, Favorites za browser, korisnička imena i lozinke. Berkowitz kaže: „To je, zapravo, jezgro Windows-a, sama platforma, kada odbacite sve džidža-bidža funkcije; Ray Ozzie veruje da ćemo moći piscima softvera da ponudimo pravu razvojnu platformu ako uspemo da definišemo to jezgro.“ Naravno, Microsoft ne bi bio to što jeste kada iza pomenute priče ne bi stajala namera da se pisci softvera ubede da će, razvijajući softver na Microsoft platformi, imati na raspolaganju najbolje alate, najbolju infrastrukturu za podršku i najveće potencijalno tržište, veće nego ako izaberu bilo koju drugu platformu. Koju drugu? Google, na primer.

Web softver ili OS?

Dve najvažnije računarske vesti za 2007. već znamo: Microsoft će 30. januara u prodaju pustiti novi Windows Vista i novi Office 2007. Ova dva proizvoda koštala su mnogo vremena, energije i para, a oba izlaze na tržište sa značajnim zakašnjenjem. Samo par meseci kasnije Apple će u prodaju pustiti novu Leopard verziju svojeg OS X operativnog sistema za Macintosh računare. Ovo su proizvodi impozantne kompleksnosti i o njima će se mnogo pisati tokom sledećih meseci, ali će na kraju krajeva njihov istorijski značaj biti mali.

Tokom proteklih 25 godina trend je uvek bio da se sve komplikovaniji softver izvršava na sve moćnijim računarima. Diplomski rad na RTI odseku beogradskog Elektrotehničkog fakulteta pisao sam na originalnom IBM XT računaru i na bezimenom klonu sa 80286 procesorom. Sada kod kuće imam Sony-jev računar sa Intel Dual Core procesorom. Tokom 2006. Web-bazirani programi koji ne zahtevaju procesore na nekoliko gigaherca i memoriju merenu u gigabajtima počeli su da se pojavljuju kao ozbiljna konkurencija velikim paketima kao što su Windows ili Office. Umesto Office-a značajan broj korisnika (u 2006. još uvek samo iz kategorije early adopters) je počeo da upotrebljava programe koje su ponudili Google, Zoho i druge firme, barem kod kuće ili u školama. Web programi još uvek imaju jednu Ahilovu petu: ne mogu da rade ako računar nije priključen na Internet.

U samoj osnovi ovih promena prirode softvera koji ćemo koristiti jeste činjenica da je Web softveru za rad potreban samo browser. Sa porastom popularnosti ovakvih rešenja Vista i Leopard će, i pored svih svojih naprednih osobina i miliona funkcija, ipak postajati sve manje važni: i za računar koji ima instaliran Vista OS i za onaj sa Leopard-om pristup Web programima biće omogućen sa bilo kojim Web browser-om. Čak je i Microsoft u svoj Office Live paket servisa uključio opsežnu podršku za pristup Web programima i preko njihovog Internet Explorer-a, ali i Firefox browser-a.

Šteta što se ovaj polet standardizacije nije proširio i na digitalnu zabavu. U septembru je Apple objavio da radi na proizvodu pod imenom iTV koji treba da premosti jaz između Interneta, koji korisnicima služi da bi nabavili digitalne filmove i video klipove, i TV aparata, na kojima će najzad ti sadržaji biti gledani. Mislim da se radi o delimičnom rešenju ovog problema, utoliko što će Apple najverovatnije rešiti da korisnicima omogući da gledaju samo sadržaje koji nisu zaštićeni od kopiranja nikakvim DRM sistemima, i sadržaje kupljene preko iTunes radnje. Ukratko rečeno, ili je sadržaj besplatan ali legalan, ili interesantan ali pripada Apple-u koji vam ga pozajmljuje na gledanje.

Apple, kao i sve druge firme u ovoj oblasti, i dalje želi da medijski sadržaj zadrži u okvirima svoje radnje, svog hardvera i svog softvera. Usled ovakvog pristupa se može desiti da za jedan isti sadržaj morate da platite tri puta: za gledanje na PC-ju, na televizoru i na inteligentnom telefonu ili PDA računaru. Neko će morati da „zagrize metak“ i ponudi sadržaj standardnog formata koji će se plaćati jednom i moći da se gleda ili sluša na velikom broju uređaja. Nažalost, to neće biti Apple i to se neće desiti u 2007. godini. iPhone?

Ne, ne „taj“ iPhone

Već mesecima to je jedan od najboljih tračeva godine: Apple se sprema da uđe na tržište mobilnih telefona. Svi su pretpostavljali da će se novi proizvod zvati iPhone. Apple je i sam podgrevao masovnu psihozu time što je održavao sajt iPhone.org sa kojeg su se posetioci usmeravali na glavni sajt firme.

Međutim, šta raditi kada je neka druga firma već odavno vlasnik najboljeg mogućeg imena i zaštićenog znaka za Apple muzički telefon? U ovom slučaju to je firma Cisco, koja je vlasnik imena od 2000. godine kada je kupila firmu Infogear, koja je u SAD zaštitila ime iPhone još 1996. godine. Time Apple-ovi problemi sa trademark-om i potencijalnim korišćenjem imena iPhone ne prestaju: kanadska firma Comwave ovo ime koristi u Kanadi i SAD već dve godine. Apple će teško moći da ospori Cisco-u pravo na korišćenje imena, iako su prošle godine podneli formalan zahtev američkom Uredu za patente i zaštićene znakove. Firma će umesto toga morati da izmisli novo ime za svoj proizvod.

Tokom poslednje dve nedelje na Internetu je osvanulo nekoliko informacija o novom Apple telefonu. Najvažnije su da će postojati dva modela, sa 4 gigabajta i 8 gigabajta memorije, za 249 i 449 američkih dolara respektivno. Telefon će podržavati GSM standard, što znači da će u SAD moći da se koristi na T-Mobile i Cingular mrežama. Dežurna Radio-Mileva kaže da će Apple prodavati telefon direktno, mimo operatora, „otključan“ i bez uobičajenih operaterskih dotacija. Ako se ovo zaista desi i Apple uspe u svojim planovima, uveliko će se promeniti tržište mobilne telefonije u SAD, gde su telefoni bili neracionalno jeftini jer ste za njih plaćali kroz potpisivanje jedno- ili dvogodišnjeg ugovora o pretplati.

SLEDEĆI TEKST U PC #129
nopreview
Naši prozori
Milan Bašić


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter