|
Održivi razvoj je, po nekim mišljenjima, napredak koji ostavlja planetu u onom stanju kakva je bila kada smo se rodili. Živimo u svetu korporacija: velike kompanije u stanju su da naprave velike promene. Zato, pored onoga što svako od nas može da učini individualno, na industriji leži najveća odgovornost: konkursi koji se raspisuju za arhitektonska rešenja, kao i svi predlozi sa strane Evropske unije koji nam se stavljaju na raspolaganje za finansiranje imaju stavku održivosti.
Planine otpada
Tokom proteklih decenija proizvodnja elektronskih uređaja je drastično porasla, a sa njom i količina elektronskog otpada. Industrijsko i postindustrijsko društvo, prema procenama Ujedinjenih nacija, proizvodi između 10 i 50 miliona tona elektronskog otpada godišnje. Računajući da se svake godine količina otpada povećava za 3 do 5%, potreba za recikliranjem je sve veća.
Otuda je održivost ključna reč za narednu industrijsku revoluciju: u fokusu je upravljanje razvojem na način koji neće dovesti u pitanje ispunjenje osnovnih potreba generacija koje dolaze i to, prema Švajcarskom ustavu gde je 1987. godine ovaj termin prvi put uveden, narednih sedam generacija. Evropska unija lansirala je nekoliko direktiva koje postavljaju standarde za upravljanje elektronskim otpadom, recikliranjem onoga što može ponovo da se upotrebi i smanjenjem udela toksičnih supstanci i materijala. Najviše proizvoda koji su na kraju svog upotrebnog veka završavaju u zemljama u razvoju kao što su Indija i Kina.
 |
Ipak, u planinama elektronskog otpada krije se mnogo više od zlata. Kako tvrdi Rudiger Kur sa Univerziteta u Bonu, ekspert i sekretar UN incijative StEP (Solving the E-Waste Problem), tu su i dragoceni metali poput paladijuma, indijuma i srebra koje se sve više koristi u elektronici. Poslednjih nekoliko godina cena ovih metala je porasla jer su kapaciteti u rudnicima širom sveta ograničeni. To je još jedna prednot za industriju i recikliranje elektronskog otpada, naravno uz korišćenje bezbednih metoda.
Velike kompanije kao što su HP, Microsoft, Dell, Ericsson, Cisco i Philips pridružili su se StEP inicijativi čiji je cilj harmonizacija zakona i procedura kada je reč o recikliranju elektronskog otpada, kao i standardizacija procesa reciklaže. Ovo bi u budućnosti moglo da utiče i na dizajn pakovanja i opreme.
Što se Srbije tiče, prema procenama koje je potpredsednik Vlade Božidar Đelić izneo prilikom nedavnog otvaranja fabrike za recikliranje elektronskog otpada na Slanačkom putu kod Beograda, Srbija bi mogla od recikliranja ostvarivati prihod od 60 do 90 miliona evra godišnje. Pored komercijalnog, tu je i društveni značaj rastavljanja uređaja na delove, a set zakona kojim će se ovo regulisati je najavljen i čeka se usvajanje u Skupštini. Do tada, mnogi ne gube vreme čekajući jer Srbija ne manjka elektronskim otpadom.
Šta sa tonerom?
Kompanija „Perihard“, osnovana 1988. godine, još od 1991. bavi se industrijskim remontom toner-kaseta i servisiranjem laserskih štampača u Srbiji . Naziv potiče od izraza periferni hardver, što znači da se profit bazirao na potrošnom materijalu. Od onog za štampače do katodnih cevi. Nakon što je HP, čiji je „Perihard“ bio ovlašćeni diler, istupio sa tržišta tokom ekonomskih sankcija, ova kompanija je rešila da fokus pomeri na toner-kasete.
„Živimo u zemlji gde je kupovna moć slaba i ne dozvoljava da se štampači često menjaju. Proizvođači su u obavezi da pet godina nakon prestanka proizvodnje nekog modela laserskog štampača prave rezervne delove za njega. Naši zaposleni su bili na obuci u Singapuru i SAD, čak i kod Stivena Mičela koji je još 1991. godine shvatio da toner-kaseta može ponovo da se upotrebi. Tada smo počeli da se bavimo i servisiranjem laserskih štampača, a moto firme prerastao je u Najbolji prijatelj vašeg štampača jer nudimo kompletnu uslugu“, kaže Saša Aleksić, izvršni direktor „Periharda“.
Iako je upravaljanje sistemom kvaliteta ranih devedestih bilo nepojmljivo za jednu malu privatnu firmu, vizija nedavno preminulog direktora mr Danila Pešića vodila ih je ka standardizaciji u skladu sa ISO 9000 i ISO 14000. Strateški ciljevi „Periharda“ nastali su 1998. godine i jedan od njih je svakodnevno usaglašavanje sa relevantnim ekološkim i tehničkim standardima.
„Poslovanje u skladu sa zakonskom regulativom za ’Perihard’ je nešto sasvim prirodno. Nepoznavanje zakonske regulative vas ne oslobađa od odgovornosti, zato smo svoje poslovanje usaglasili sa propisima kroz izradu prethodne analize uticaja na životnu sredinu, a kasnije i detaljne analize uticaja našeg poslovanja na životnu sredinu. Za navedene analize smo dobili rešenja resornog ministarstva, a očekujemo da se usvajanjem novog zakona o upravljanju otpadom i usvajanjem podzakonskih akata ograniči bavljenje reciklažom po podrumima i garažama“, dodaje Aleksić.
Ulaz u „Perihardovu“ proizvodnju je prazna toner-kaseta koja je za korisnike neupotrebljiva i čini ekološki opasan otpad. Prednost je u tome što oni taj opasan otpad prikupljaju, ali i remontuju te vraćaju u upotrebu. Dodatak tome je da ono što „Perihard“ ne može da upotrebi predaje firmama koje su za to ovlašćene. Oni u svakom trenutku znaju odakle su prikupljene i gde su toner-kasete otišle. Kupac „Perihardove“ EKO toner-kasete ima obavezu da je vrati praznu. „Nama je to vredan sirovinski input, a time štitimo i životnu sredinu jer se taj otpad ne baca po deponijama“, objašnjava Aleksić.
U toner-kasetama najviše je „plastičnih“ delova, čelika, aluminijuma, gume, dakle onoga što se ne raspada jer nije organska tvorevina. Posebna opasnost je toner prah koji, ako se njime ne rukuje pažljivo, može da izazove disajne probleme poput onih koje pekari imaju sa brašnom. Toner prah su u stvari sitne čestice prašine i on ne može ponovo da se upotrebi u daljoj proizvodnji. Kako tvrdi Aleksić, rešenje je da se taj prah stopi sa nekim drugim materijalom i tu prestaje njegova opasnost.
Mesto za stari kompjuter
Istu crnu rupu na tržištu od juna 2006. godine popunjava i „BIS reciklažni centar“ iz Pančeva, koji posluje u sastavu kompanije „Božić i sinovi“ kao prvi sertifikovani reciklažni centar elektronske opreme u Srbiji. U centru svoj put završavaju računari, štampači, skeneri, telefoni... Maja Perović iz „BIS reciklažnog centra“ kaže da oni skladište oko 1.500 računarskih kompleta dnevno, te da dosadašnji kapacitet nije dovoljno iskorišćen, pa „BIS reciklažni centar“ ima mogućnosti da primi elektronski otpad i iz okolnih zemalja.
„Naši partneri su mahom predstavništva kompanija iz država u kojima je svest o neophodnosti recikliranja na visokom nivou. Domaće kompanije nisu još dovoljno upućene u mogućnosti pravilnog rashodovanja zastarele elektronske opreme pa je često čuvaju po magacinima ili šalju na skladištenje, što je skuplje jer zahteva finansijske i druge resurse. Obraćaju nam se i kompanije koje žele da dobiju dovoljno ’bodova’ za dobijanje ISO standarda iz grupe 14000 i zato žele da recikliraju svoju staru opremu“, kaže Maja Perović, marketing menadžer kompanije „Božič i sinovi“.
U „BIS reciklažnom centru“ se za sada recikliraju plastični delovi, od kojih se dobija oko dvanaest vrsta plastike, a u saradnji sa strateškim partnerima recikliraju se i metalni delovi i kablovi. Elementi koji se ne mogu reciklirati u Srbiji skladište se i izvoze. Kada je reč o pojedincima, čini se da je svest o recikliranju još nedovoljno razvijena; do početka ove godine je postojao centar za preuzimanje elektronskog otpada u Beogradu a onda je on, zbog slabog interesovanja građana, zatvoren, tako da onima koji žele da spasu planetu svoje zastarele opreme mogu da je rashoduju u centru za preuzimanje otpada u Pančevu.
„Ova industrijska grana defintivno ima budućnost. U Srbiji se godišnje reciklira oko 10% otpada, a u zemljama u okruženju je ta brojka za par procenata viša, što je i dalje jako malo. Japan reciklira oko 85% svog elektronskog otpada i samim tim zadržava strateški vredne sirovine u zemlji, smanjuje uvoz i spoljnotrgovinski deficit. I to je jedan od razloga bogatstva Japana. Ako želimo u EU, reciklaža i svest o njenoj neminovnosti se mora podržati i unaprediti“, kaže Perovićeva.
„Strana“ razmišljanja
Kada je reč stranim kompanijama, nije izostala pažnja prema životnoj sredini. Norveški mobilni operator Telenor je u akciji prikupljanja starih mobilnih telefona pokrenutoj u aprilu prošle godine sakupio više od 65 hiljada aparata, odnosno oko 6 tona! EU mobilne telefone svrstava u treću grupu kategorije B2C i precizira odgovornost za pravilno upravljanje od proizvođača do krajnjeg korisnika.
Budući da većina ljudi kupuje novi telefon svake dve godine, da se više od 90% materijala može obnoviti i da baterije mogu značajno naškoditi životnoj sredini, recikliranje mobilnih telefona je vrlo korisno. Pravilnim postupanjem moguće je količinu toksičnog materijala smanjiti na svega 1%.
„Očigledno da svest o recikliranju i čuvanju životne sredine raste. U nedelji u kojoj je Telenor pokrenuo recikliranje mobilnih telefona, prebrojali smo više od 50 priloga o toj temi u medijima. Verujem da ljudima prija to što zapravo sve u ovoj kampanji zavisi od njih samih. Lično učešće i doprinos su najbitniji, jer dajući Telenor-u stari telefon oni znaju da čine nešto sasvim opipljivo za očuvanje svoje životne sredine. Nadamo se da će se recikliranje u budućnosti naći na redovnom repertoaru svih kompanija koje svoje poslovanje zasnivaju na odgovornom odnosu prema sredini u kojoj rade“, kaže Ana Davičo, predstavnica za medije kompanije Telenor.
Kompanija Cisco, svetski lider u proizvodnji mrežnih rešenja, na globalnom nivou je potpisnica inicijative UN, a društveno odgovorno poslovanje stavlja u temelje svog rada. „Cisco ima poseban tim, EcoBoard, koji određuje strategiju kako nastupa kao green kompanija. Dakle kako vodi biznis koji je prijateljski okrenut prema okruženju. Tehnogija Telepresence je takođe jedan od savremenih alata koji u znatnoj meri smanjuje emisiju ugljen-dioksida i time predstavlja revoluciju kada je vođenje poslovnih sastanaka u pitanju. Naime, ova tehnologija omogućava da se sagovornici sretnu u istoj sobi, time što se vide na velikim ekranima i čuju glasove jasno, iako su možda na potpuno različitim krajevima sveta, smanjuje potrebu da se prevoznim sredstvima prelaze velike razdaljine. Proračunato je da se smanjenje emisije štetnih supstanci u vazduhu meri u hiljadama tona“, kaže Tijana Marjanović iz kompanije Cisco Srbija.
U društveno odgovorno poslovanje spada i odgovornost prema zaposlenima. Princip rodne ravnopravnosti jedan je od postulata koji zastupa ova kompanija. Tako je položaj žena i zaposlenih majki u ovoj kompaniji na zavidnom nivou.
Šta radi država
Što se Srbije tiče, nije baš da stvari stoje u mestu. Vlada je usvojila predloga Zakona o upravljanju otpadom, kao i Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a na proleće se očekuje da ove akte usvoji i Skupština. Kada se to dogodi, biće lakše i unosnije baviti se reciklažom.
„Postupanje sa električnim i elektronskim otpadom i sprovođenje te direktive je možda najteže od svih direktiva iz oblasti otpada. Čak i razvijene zemlje pokušavaju da se reše polovnih elektronskih i električnih uređaja tako što ih izvoze u druge zemlje čija zakonska regulativa ne zabranjuje uvoz takve opreme. Upravo kako Srbija ne bi postala skladište polovne elektronske opreme, zabranjen je uvoz polovne tehničke robe“, kaže dr Saša Dragin, ministar zaštite životne sredine.
Ukoliko se ne postupa po propisanim standardima, teški i otrovni metali poput kadmijuma i žive našli bi svoje puteve u zemljište na kome i od koga živimo. Zato odluku moramo doneti mi ili će to neko drugi učiniti za nas, ali i za naše potomke i planetu. „Moramo da planetu ostavimo budućim generacijama u boljem stanju nego što su je naši roditelji ostavili nama. Naša je obaveza da svim građanima Srbije obezbedimo život u zdravoj sredini, i to je proces. Jedini način da sašuvamo polanetu je da radimo zajedno“, dodaje Dragin.
| 
