GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #144 > Softver
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
U čeljustima standarda
Dragan Grbić
Uvodeći svoje nove formate za dokumente u domen javnog standarda, Microsoft je pred završetkom velikog posla. Takvi pomaci retko prolaze bez ozbiljnih potresa...
- PC #144 u prodaji po ceni od 110 din
broj

U čeljustima standarda

Pre mesec dana je objavljena vest o donošenju standarda ISO 29500, koji se odnosi na definiciju otvorenog formata datoteka koje je Microsoft lansirao u sistemu Office 2007. Time je zaokružen ciklus priznavanja relativno novog formata koji teži da bude prihvaćen kao univerzalan. Pitanja standardizacije su uvek osetljiva, a proces prihvatanja značajan za onog ko ga promoviše, što ovu temu čini zanimljivom. U pokušaju da utvrdimo značaj upravo donetog standarda, rekonstruisali smo hronologiju zbivanja i otkrili neka zanimljiva dešavanja.

Da bismo bolje razumeli o čemu je reč, vratimo se nekoliko godina unazad. Na tržištu primenjenog računarstva vladala je stihija kada je reč o formatima dokumenata. Dominirali su tzv. proprietary formati, zatvorene definicije koje su bile pouzdano primenljive samo u matičnim programima proizvođača. Postojala je praksa razmene specifikacija formata koje bi razni programi sadržali kao predmet uvoza ili izvoza, ali to je često prolazilo sa problemima i gubicima sadržaja. Univerzalni formati su se pojavljivali, takođe radeći sa različitim rezultatima. Neki od najkvalitetnijih pokušaja trpeli su zbog složenosti; takav je, recimo, bio SGML, koji je razvijen još šezdesetih godina prošlog veka. Nešto je bolje prošlo sa danas poznatim derivatima tog jezika, ali tek kad je sazrelo vreme za to: HTML je uspeo zahvaljujući ekspanziji Web-a u praksi; DocBook je ostao relativno slabo zastupljen dok ga najzad nisu podržale neke jake izdavačke kuće. Najveća nada je uložena u razne primenjene oblike metajezika XML i to je današnji pravac kojim se kreće dalji razvoj interoperabilnosti.

Od rešenja do standarda

Bilo je problema i unutar samih namenskih formata. Microsoft je prepravljao svoje matične formate dokumenata u nekoliko navrata; poslednje „veliko spremanje“, koje po definiciji uvek podrazumeva i predviđanja budućih potreba, učinjeno je sad već daleke 1996. godine, u predvečerje izlaska paketa Microsoft Office 97. Sve do izlaska sistema Microsoft Office 2007, formati dokumenata za procesiranje teksta, unakrsnih tabela i slajd-prezentacija ostao je isti. Međutim, nove verzije programa Word, Excel i PowerPoint su prerasle kapacitet datoteka koje su se ponašale kao kontejneri: ne samo da je interoperabilnost postala znatno otežana, nego su i nove „unutrašnje potrebe“ zahtevale novi format.

Tehničko pitanje je samo jedan ugao gledanja na format dokumenata. Mnogo ozbiljniji problem je onaj koji se tiče univerzalnosti arhive: standardi u upravljanju elektronskim dokumentima nalažu da format njihovog zapisivanja bude nezavisan od programa u kome su pravljeni, univerzalno čitljiv u slobodno odabranom programu koji zadovoljava istu specifikaciju na osnovu javno dostupnog standarda. Odavno je postojao pritisak na Microsoft da obezbedi takav pristup i to je bila prilika da se zahtevu udovolji. Rezultat je urodio jednom od kapitalnih izmena u istoriji najpopularnijeg i najtiražnijeg paketa programa za poslovnu upotrebu: novi formati, pod zajedničkim imenom Office Open XML (OOXML), postali su stvarnost.

Sled dešavanja je bio prirodan: Microsoft je član asocijacije Ecma International, međunarodnog tela za koordinaciju standarda u oblasti informacionih i komunikacionih sistema. Jedno od poznatih nasleđa ove organizacije je uspostavljanje postupka fast tracking u procesima standardizacije: počev od 1986. godine, preko 75% standarda koji su doneti po ubrzanoj proceduri upravo su posledica angažovanja asocijacije Ecma. Dokument ECMA-376, koji je decembra 2006. godine podnet na standardizaciju ISO komitetu za račun Microsoft-a, odnosio se na OOXML. Ubrzana procedura znači aktivno učešće i glasanje nacionalnih komiteta za standardizaciju koji su članovi organizacije ISO. Nakon preliminarnog glasanja u septembru 2007, kad uobičajeno na red dolaze primedbe o stavkama koje treba revidirati, utvrđeno je da postoje neusaglašenosti, a podneto je čak oko 3500 komentara. Prema propozicijama ISO/IEC JTC 1, tada se glasanje u komitetu preinačuje u prebrojavanje na nivou predstavnika nacionalnih tela (ballot resolution meeting, BRM). To preglasavanje je održano krajem februara u Ženevi; nakon izbacivanja redundantnih primedbi, preostalo je oko 1000 stavki za preispitivanje. Utvrđeni su prioritetni detalji, dok su ostali dati na preispitivanje u roku od 30 dana.

Prihvatanje standarda u konačnom glasanju se organizuje na sledeći način: dve trećine nacionalnih komiteta mora da glasa pozitivno, pri čemu ne više od četvrtine svih pojedinačnih glasova unutar komiteta ne sme da bude negativno. Nakon konačnog prebrojavanja glasova, koji su morali da stignu 29. marta 2008. do ponoći, objavljeno je da su kriterijumi za usvajanje standarda dostignuti. Prema konačnom prebrojavanju, za standard je glasalo 75% članica sa ukupnim brojem od 14% negativnih glasova. Zvanično, to znači da je standard ISO/IEC DIS 29500 neposredno pred usvajanjem: ukoliko u roku od 60 dana od objavljivanja (2. april) ne bude žalbi čija težina može da zaustavi proces, dokument standarda ulazi u postupak objavljivanja. Drugim rečima, postoji visoka verovatnoća da će OOXML dokumenti koji se koriste u sistemu Microsoft Office uskoro postati globalni standard.

Skepsa kao začin

Proces su pratile brojne tenzije, koje se i dalje ne smiruju. Među najglasnijim su zagovornici koncepta otvorenog koda (koji su najbrojniji u Linux zajednici), a koji upozoravaju na to da Microsoft pokušava da nametne svoj uticaj u sferi globalnog poslovanja i faktičku prednost na tržištu u nameri da potisne već uspostavljene standarde. Kao argument za svoj stav, brojni komentatori su potegli tvrdnju da nije potreban još jedan standard: ODF formati dokumenata, koje koristi popularni multiplatformski paket OpenOffice.org, već su uvedeni u ISO standard. Uz sve poštovanje takve ideje, trebalo bi da se podsetimo da je malo koji standard u istoriji tehnologije ostao usamljen, a da postojanje drugog standarda u istoj oblasti neće potisnuti prethodni sam po sebi, niti to uopšte mora da se desi.

Postoje i oni koji upozoravaju na omaške u postupcima glasanja u raznim nacionalnim komitetima. Na raznim blogovima se mogu naći informacije da su zabeleženi takvi prekršaji u proceduri da bi te glasove, pa možda i celu proceduru, trebalo poništiti. Reč je o pričama u čiju verodostojnost možemo, ali ne moramo da verujemo. Kako god okrenemo, te informacije su nezvanične, ali mogle bi biti predmetom istrage ukoliko postoje realne osnove. U vreme kad budete čitali ove redove, isteći će već pola perioda za žalbe: bude li među njima i dokaza za greške u proceduri, tek tada ćemo moći da prihvatimo ono što zasad smemo da nazovemo tek glasinama.

Indikativno je emotivno ponašanje većine učesnika u kampanji protiv OOXML formata, što nije nikakva novost u ophođenju prema aktivnostima Microsoft-a. Neki su išli čak dotle da su organizovali masovne peticije protiv uspostavljanja novog ISO standarda. U međuvremenu, teško je razlučiti koje tehničke informacije (među zaista malobrojnim raspoloživim) realno odslikavaju stvarno stanje, kao što je teško proceniti kakav problem one zaista izazivaju. Među racionalnim argumentima zatičemo primedbu da Microsoft često zamagljuje terminologiju (npr. da „interoperabilnost“ ima značenje samo unutar palete platformi matične kuće) i da ne postoji garancija da neće ubrzo menjati detalje u specifikaciji formata datoteka. Izvesno, ove izjave su posledica nekih ranijih iskustava, kada je zbilja bilo tehničkih problema u uspostavljanju saradnje sa Microsoft-ovim platformama. Ali, koliko god bilo vredna pomena, takva zebnja zasad nije dokaz budućih problema.

Izgleda da u svim napadima na Microsoft postoji samo jedan zajednički imenitelj: nedostatak poverenja da će velika kuća poštovati datu reč jednom kad standard bude donesen. Međutim, ranije nije postojala ovakva prilika da novom standardu bude izložen tako širok front korisnika, pa nema sličnog presedana čak ni za Microsoft. Preostaje samo da pratimo kako će se stvari dalje odvijati.

Šta dalje?

Kada standard ISO/IEC DIS 29500 postane stvarnost, biće to značajan momenat za softversku industriju. Ali, misli li iko na korisnike? Sve to što se dešava na burnoj pozornici večite konkurencije jeste stvarnost, ali korisnik ne sme da bude žrtva u tom nadigravanju. Krajnji korisnik i ne mora da bude upoznat sa tim dešavanjima, što ne umanjuje njegovo pravo da svakom promenom radi još lakše.

Microsoft je propustio da umetne funkcije za učitavanje novih OOXML formata u Office 2003 SP3. Iako je dodavanje funkcionalnosti u servisne ispravke načelno nepoželjna stvar, ovo je bila prilika da se unutrašnja kompatibilnost sa novim formatima reši bezbolno. Umesto toga, potrebno je instalirati Office 2007 Compatibility Pack, podsistem koji unekoliko dozvoljava da se novi sadržaji učitaju i makar kopiranjem prenesu u stari format (delimični gubici su mogući). Problem je u tome što nisu svi korisnici obavešteni o postojanju tog paketa, niti je angažovanje jednostavno u uslovima postojanja većeg broja računara.

Postojanje različitih standarda je dobro samo onoliko koliko je njihova zastupljenost raširena, a korisnik nije pogođen šarenilom na sceni. Reklo bi se da je Microsoft predugo ignorisao činjenicu da su neki drugi formati vrlo popularni, a već uspostavljeni kao standard. Nedostatak kompatibilnosti sa ODF formatima u sistemu Microsoft Office je iritantan, a na adresu najveće softverske kuće dolaze brojne primedbe zbog toga. Postoji najava da će biti objavljen podsistem za Office 2007 koji će dozvoliti čitanje ODF kompatibilnih dokumenata. Navodno, alatke za tu namenu su već u fazi beta testiranja, ali pitanje je kada će biti objavljene. Moguće je da Microsoft očijuka sa pravom na reciprocitet, jer možda čeka da se završi standardizacija OOXML-a.

Ako postoji barem jedno neizbežno pravo korisnika, ono se tiče sadržaja koje kreira i čuva. Otvoreni standard zapisivanja sadržaja znači da korisnik ostaje potpuni vlasnik datoteke i da nije zavisan od proizvođača ukoliko odluči da promeni sistem u kome radi sa dokumentima. Zato je neophodan pošten odnos autora softvera: neka predmet tržišne utakmice bude oličen u funkcionalnostima programa, a ne u uticaju na pristup sadržajima.

SLEDEĆI TEKST U PC #144
preview
Zvučni zid za spam
Kristijan Lazić


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter