Magnetofon

Sve je počelo kada je u Redakciju na test stigao USB gramofon – jednostavan uređaj koji omogućava da brzo i lako prebacite svoju zalihu gramofonskih ploča u digitalnu formu. Čekajući na red da iskoristim tu pogodnost, setio sam se da sam tokom nedavne selidbe u nekom zaboravljenom ormanu kolokvijalno nazvanom „Groblje kućnih ljubimaca“ našao šest magnetofonskih traka koje su sadržale (za mene) mnogo vrednije informacije. Najzad, muziku sa ploča (naročito ako je to strana muzika) je lako naći na Internetu, ali moje blebetanje kada sam imao dve i po godine još nije postiglo svetsku popularnost. Trebalo je te trake nekako digitalizovati, i to odmah – nešto što je pre desetak godina bilo lako danas predstavlja ozbiljan problem, a kroz deset godina će biti gotovo nemoguće.

Kad magnetofon mjauče

Tehnički gledano, prebacivanje sadržaja magnetofonskih traka u WAV fajlove je trivijalno, čak i jednostavnije od digitalizacije muzike sa gramofonskih ploča – nije potrebna RIAA korekcija. Povežete Line Out magnetofona na Line In vaše zvučne kartice, pokrenete softver za snimanje, pritisnete taster za reprodukciju, sačekate sat ili dva, koliko već traka traje, i snimite fajl u WAV ili MP3 formatu. Prosto k`o pasulj. Pod uslovom da imate ispravan magnetofon.

Ispravan magnetofon nisam imao, ali mi njegovo pronalaženje nije ličilo na nemoguću misiju. Mislim, koliko teško može biti naći običan trakaš? Znam hiljadu ljudi koji se interesuju za tehniku, u vezi smo preko konferencija i mailing lista, mora biti da neko ima ovu jednostavnu napravu. Nažalost, potraga nije sjajno počela – vlasnik magnetofona se nije javljao, a ponuđena mi je samo „veza“ u jednoj velikoj instituciji gde imaju neko čudo od magnetofona, ali se oko toga treba dogovarati, čekati, pa su me onda naplašili pričom o brzini okretanja traka, strahom da će moje (nesumnjivo prljave) trake oštetiti preskupe magnetne glave...

Najzad je ostalo ono „u se i u svoje kljuse“. U ovom slučaju „kljuse“ je bio stari magnetofon Sharp RD‑505 koji se nalazio na istom groblju kućnih ljubimaca. Nisam se odmah uhvatio za njega jer sam se sećao da zadnji put kada sam ga probao, negde oko 1980. godine, nije radio. Reprodukcija je doduše funkcionisala, ali samo tridesetak sekundi, posle čega je traka usporavala a zvuk se pretvarao u „mjaukanje“. Veoma sam sumnjao da je trideset godina u ormanu izlečilo ovu bolest.

Popravke nekad...

Sharp RD‑505 je ponosno nosio ime „reporterski magnetofon“ jer je mogao da radi na baterije (6 velikih baterije od 1,5 V), a mogli ste ga i nositi u jednoj ruci – izgleda da su reporteri nekada bili snažniji nego danas. Kupljen je u Engleskoj 1968. godine i lepo je služio do 1980, kada je počeo da „mjauče“. Najpre samo ponekad, pa sve češće i češće, da bi najzad postao neupotrebljiv. Nisam se mnogo potresao, pošto su već stigli daleko praktičniji kasetofoni; Sharp RD‑505 je otišao na pet sematary.

Početkom devedesetih sam nabavio prvu zvučnu karticu za PC, digitalizovao ono što se zateklo na (u međuvremenu nataloženim) kasetama i setio se magnetofona – zašto ne bih digitalizovao i one stare trake? Povezao sam magnetofon i ustanovio da vreme i mirovanje nisu izlečili „mjaukitis“. Možda bih mogao da ga popravim, zamenim gumice? Za početak da makar vidim kako sve to izgleda iznutra? Magnetofon sa zadnje strane ima pet šrafova, koji su svi gadno zaribali. Četiri sam nekako odvrnuo, ali se peti nije dao – ma koliko veći čekić (u ovom slučaju šrafciger) uzimao, šraf je bio nepomičan; na kraju sam uspeo samo da mu žešće okrunim glavu.

Bilo mi je žao da lomim kutiju, pa odlučih da se obratim profesionalcima. Početkom devedesetih privatna inicijativa bila je u punom pogonu, pa su otvoreni brojni servisi. Izabrao sam jedan koji mi je delovao najsolidnije i odneo magnetofon. Pogledaće pa će mi javiti za sedam dana... ne, za 15 dana... i tako je magnetofon ostao u servisu preko tri meseca, da bi mi ga na kraju vratili sa dijagnozom da je crkao neki deo koji se više ne može nabaviti. Kad sam ga doneo kući i poželeo da barem pogledam kako sve to iznutra izgleda, ispostavilo se da je zaribali šraf i dalje na originalnom mestu i u originalnom stanju; u servisu se nisu potrudili ni da otvore uređaj, ali ih to nije sprečilo da mi naplate „pronalaženje kvara“.

Ne verujte da su današnji serviseri išta bolji – naš saradnik je, posle brojnih primedbi jednom od naših mobilnih operatera da HTC TyTN često „ispada iz mreže“, dobio poziv da odnese telefon u njihovu laboratoriju. Bilo je to početkom marta 2008; telefon je ostao u laboratoriji do juna i najzad je vraćen sa konstatacijom da je detaljno testiran, ali da se ništa ne može uraditi. Naš saradnik je seo u kola, uključio telefon i dobio poruku u stilu Windows Mobile has switched to daylight saving time, što znači da ga tokom tromesečnog „detaljnog testiranja“ nisu ni uključili. Tu čak nije bilo ni zaribalog šrafa kao izgovora.

Bilo kako bilo, prvi pokušaj opravke magnetofona nije uspeo, ali mi je i dalje bilo žao da ga bacim. Sharp je vraćen na groblje kućnih ljubimaca, da tamo sačeka neke srećnije dane. Dvadesetak godina kasnije ti srećniji dani su konačno stigli.

...i sad

U jednom od beskrajnih redakcijskih razgovora tokom noćnog čekanja na prelom nekog teksta, naš urednik Bojan Stanojević reče da on uspešno popravlja raznoraznu elektroniku. Posledica te neoprezne izjave bio je Sharp RD‑505 koji je sledećeg dana zatekao na svom stolu. Da li magnetofon uopšte funkcioniše? Nije to bilo trivijalno utvrditi, pošto je kabl za napajanje negde zaturen – zamenili smo ga kablom sa punjača nekog fotoaparata, žuta sijaličica je svetlela ali se ništa nije dešavalo; kao da napajanja nema. Pokazalo se da je rad na struju i baterije rešen mehaničkim preklopnikom – električni kabl pogura mikroprekidač i tako isključi baterije; improvizovani kabl je bio tanji, pa nije pritiskao mikroprekidač. Tako je najpre uz kabl naguran poveći šrafciger, a kasnije sam pronašao dečje plastične makazice koje su savršeno pasovale. Sve je bilo spremno za eksperimente.

Pošto smo se uverili da magnetofon radi ali da trake i dalje mjauču, magnetofon je konačno otvoren. Žrtva nije bio samo zaribali šraf – pokazalo se da šasiju drži i jedan šraf smešten sa gornje strane, ispod maske komandne table koja je zalepljena za kućište. Dakle, šasija se nije mogla skinuti bez nasilnog odlepljivanja aluminijumske table. Sharp je napravio uređaj koji se može propisno otvoriti samo u servisu koji ima rezervne kontrolne table – u protivnom će (naš slučaj) magnetofon posle sklapanja delovati kao da su ga žvakali (najblaže rečeno). No to je predstavljalo najmanji problem.

Bojan je najpre posumnjao na dve gumice – možda su se malo istegle pa zato točkovi „šlajfuju“. Gumice su na pogled izgledale dobro, ali... Onu manju je bilo lako zameniti gumicom za tegle, dok je veća predstavljala problem. Pokušao je sa raznim gumicama, ali su rezultati bili čak i lošiji nego sa originalnim – gumice za tegle su očito previše elastične za ovu primenu. Pre ozbiljnije potrage za gumicama, Bojan je rasklopio i važniju komponentu: motor. Ispostavilo se da on nije u dobrom stanju tj. da su se ležajevi pohabali. Čak i kada je radio na stolu, motor je menjao brzinu zavisno od položaja, reagujući na radijalno opterećenje; čulo se škripanje i osećale su se vibracije. Motor se do neke tačke mogao rasklopiti, ali nije izgledalo da unutra ima delova koji se mogu popraviti ili zameniti – trebalo je naći nov motor, što je svakako mnogo veći problem od pronalaženja novog magnetofona. Mjaukitis je, reklo bi se, neizlečiv.

I penicilin je otkriven slučajno...

I onda nastupa dramski preokret – posle sklapanja (nije bilo viška delova) magnetofon je volšebno proradio! Zovimo to slučaj, sreća, statistika... tek, okrugli motor se povezuje na šasiju i drže ga tri simetrično raspoređena šrafa, što znači da je postojala verovatnoća od 33% da pri sklapanju bude vraćen u poziciju u kojoj se prvobitno nalazio. Onih 67% je prevagnulo, što je Bojan i konstatovao kada je vraćao žice, ali ga je mrzelo da ponovo odvaja motor. No sada je radijalno opterećenje „gazilo“ drugu stranu statičnog dela ležaja koja je verovatno manje pohabana. Ergo – mjaukitis je zalečen. I dalje je bilo malih varijacija brzine, ali nešto od toga je dolazilo i od samih traka; pošto nisam ni nameravao da digitalizujem neki visokokvalitetni studijski materijal, moglo se smatrati da je magnetofon ispravan.

Ostao je lakši, digitalni deo posla. Magnetofon, nažalost, nema Line Out priključak već samo Ear, za slušalicu. Svejedno sam ga povezao na ulaz Sound Blaster kartice, pokrenuo Audacity (nisam impresioniran njegovim mogućnostima, ali cena sasvim odgovara ovakvom projektu – besplatan je), prebacio ručicu magnetofona na Play Forward i... naravno, nije radilo. Tu dolazimo do tugaljive teme koja me prati još od prve zvučne kartice – ne ide mi priključivanje mikrofona na PC. Svi kažu da je to lako, ali je još od Windows‑a 95 bilo problema – trebalo je stalno nešto podešavati, pa je zvuk bio prejak ili (uglavnom) pretih, pa neki programi nisu radili sa mikrofonom... Posle sam za rođendan od Redakcije dobio USB slušalice sa mikrofonom uz koje je podešavanje bilo jednostavnije, ali čim je nešto trebalo utaći u Line In, problemi su se vratili.

Srećna okolnost je bila u tome što sam bio u Redakciji, pa sam mogao da pozovem konzilijum onih koji mi govore da je povezivanje mikrofona na PC jednostavno, i da im kažem: „E pa, kad je jednostavno, povežite“. Potrajalo je sat i po, i na kraju je povezano na neki lud način, tako da mogu da snimam sa magnetofona, ali ne i da čujem to što se snima, a „normalan“ zvuk sa PC‑ja ne radi. Kad završim sa magnetofonom, treba nešto predžekovati i ponovo podesiti da bih mogao da čujem šta je urađeno. Kao, pošto sam ja paranoičan što se tiče zvuka, nisam koristio kodek sa ploče kao sav normalan svet, nego sam u računar stavio i Sound Blaster karticu (zapravo sam negde – mora biti u „PC“‑ju – pročitao da su Sound Blaster kartice sigurnije rešenje), pa se sad ne slaže ovo sa ploče sa onim na kartici, a onda još i Vista pametuje... Mora biti da postoji logično objašnjenje, ali meni čitava ta priča sa zvukom deluje kao Voodoo magija.

Prema hepiendu

Konverzija je potrajala desetak radnih sati. Najveći problem je bio u tome što su trake na par mesta nastavljane selotejpom koji se u međuvremenu osušio, pa je trebalo stalno sedeti pored magnetofona spreman za trenutak kada se traka prekine. Posle svega, na disku sam imao 5 gigabajta konvertovanih WAV fajlova solidnog kvaliteta – znatno je manje kada se snimi kao MP3, ali reko` da sačuvam što precizniju sliku tako vrednog materijala. Koristan sadržaj je manji – većina traka nije bila snimljena do kraja, ali pošto nisam čuo šta se snima, najjednostavnije je bilo vrteti celu traku, a brisanje ostaviti za digitalni svet.

Bilo je potrebno još puno sati da se materijal isecka na celine, da se porodični snimci datiraju, a muzika presluša i ustanovi šta mi se od toga i dalje sviđa, pa da se to nađe u MP3 formatu. Algoritam je sledeći: slušam reči, otkucam ih u Google, saznam koja je to grupa, pa onda tražim na Amazon.com‑u (prodaju MP3 fajlove samo u Americi, ali se to može zaobići) i drugim izvorima. Izazov je bila Sarah Brightman i pesma I Lost My Heart to a Starship Trooper („An evil Darth Vader has me banished to Mars“ – hm, zar Darth Vader ne živi u dalekoj galaksiji i u davno vreme?), ali najzad sam i to našao, a kao bonus sam saznao da je snimila i nastavak, pod imenom Adventures of the Love Crusader.

Sve u svemu, uspešno završen posao. Ili možda nije? Dok sam vraćao magnetofon na groblje kućnih ljubimaca, primetio sam tamo nekoliko Super8 filmova, a uz njih i stari projektor...