Kada smo sa krovnih i sobnih antena prešli na kablovsku televiziju, mislili smo da je slika savršena. Dobro, možda ne baš kao Matrix sa upravo nabavljenog DVD-a, ali tu negde. Oni koji su to savršenstvo želeli da dopune "savršenim" televizorom, a pri tom nisu žalili pare, kupovali su Sony CRT dijagonale 72 centimetara sa osvežavanjem na 100 Hz, plus komodu koja može da izdrži teret od 65 kilograma; tako je nastajao kućni zabavni centar snova za kraj XX veka. Onda su došli LCD i plazma televizori, tanji, lakši i (znatno) skuplji, ali nekako ne baš dobro uklopljeni u ostatak sveta. Proporcije 16:9 nisu odgovarale većini filmova koje smo imali na kasetama i diskovima, a TV slika je bila grozna, sa puno snega i mutna. U međuvremenu su televizori napredovali, njihovi tvorci su menjali softver i obezbedili znatno bolju obradu analognog signala. Slika je, dakle, postala znatno bolja, ali je ostala grozna. Nema druge - uz digitalni televizor treba kupiti i digitalnu televiziju.
Vaš set-top box
Klasična televizija nas je naučila da je dovoljno dovesti kabl od bandere/antene do televizora. Šta ako u kući ima više televizora? U ugovoru sa kablovskim operaterom možda piše ponešto o tome, ali retko ko je obraćao pažnju - stavite razdelnik i odvedete kabl do svakog aparata, pa svaki ukućanin u isto vreme može da gleda program koji ga zanima. Čak i ako je televizor samo jedan, postoji suptilnija forma multitaskinga: antenski kabl ide u DVD rikorder, iz njega u video-rikorder, pa tek iz njega u televizor, tako da možete gledati jedan program dok snimate drugi (ili druge). Ta lepa vremena sada pripadaju istoriji - uz digitalnu televiziju birate šta vam je potrebno i na kraju meseca dobijate odgovarajući račun.
Kako sve to funkcioniše? Nakon zasnivanja pretplate dobijate uređaj koji se "po inerciji" zove set-top box pošto, kao, stoji na televizoru. Moderni televizori su toliko tanki da će na njima teško išta stajati, pa se set-bottom box stavlja zajedno sa ostalom video opremom, negde ispod televizora ili pored njega. "Antenski" kabl kroz koji signal dolazi ide do set-top box-a koji, na osnovu vaše kartice/PIN-a, dekoduje signal i, pod uslovom da ste platili pravo da gledate neki program, šalje sliku i zvuk do televizora kroz drugi kabl. Taj video signal bi se, uz umereni trud, mogao proslediti do drugih televizora, ali bi na svima njima bio prikazan isti program; da biste istovremeno gledali dva programa, potrebna su dva set-top box-a. Pošto je postojanje više televizora u istom stanu realnost za mnoge korisnike, čudno je što ni SBB ni Telekom ne nude mogućnost da, uz skromno povećanje cene, dobijete više dekodera - ta opcija nam je i kod jednih i kod drugih nezvanično najavljena za bližu budućnost, ali komercijalni uslovi još nisu poznati.
|
Postojanje set-top box-a znači da na televizoru nećete tražiti i raspoređivati kanale - samo ćete kao izvor slike izabrati eksterni port, a kanal birate pomoću daljinca koji stiže uz set-top box. Taj daljinac postaje najbitniji u kući, a jednostavnost rada je direktno uslovljena kvalitetom firmvera set-top box-a; nemate mnogo izbora, pošto taj uređaj dobijate od provajdera.
Jedna od osobina set-top box-ova koje dobijate, kako od Telekoma tako i od SBB-a, pomalo kvari čitavu priču o digitalnoj televiziji: signal do televizora putuje kroz video kabl sa SCART konektorima. Dakle, u dekoderu se obavljaju digitalne konverzije a onda, u zadnjem koraku, prelazite u analogni domen. Mnogo bi prirodnije bilo da set-top box-ovi imaju i HDMI port koji, uz čisto tehnološke prednosti, odgovara kupcima novih televizora, na kojima ima 4 ili 6 HDMI portova i samo jedan ili dva SCART-a, koji se začas popune. Šta je, tu je - nakon najavljenog prelaska na emitovanje pojedinih kanala u HD kvalitetu provajderi će morati da zamene set-top box-ove modernijim rešenjima.
Za analizu ponude kompanija SBB (D3 televizija) i Telekom Srbija (IPTV), poređenje servisa i naša iskustva u radu pogledajte PC #159.
|