GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #174 > Hardver
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Konzola sa živim igračima
Voja Antonić
Šta ako vaš protivnik u video-igri nije kompjuterski program, nego živo biće koje se zaista bori za život? Makar i jednoćelijsko...
- PC #174 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Konzola sa živim igračima

Paramecijum viđen elektronskim mikroskopom
(kliknite za veću sliku)

U antičkom Rimu gladijatori su zabavljali publiku tako što su se borili protiv životinja ili između sebe, a zalog u igri bio je njihov život. Savremene video‑igre su humanije – u njima se igrač bori protiv virtuelnog protivnika, algoritma upisanog u program. Na pomolu su promene: istraživači sa Stenfordskog univerziteta su demonstrirali „biotičke“ video‑igre, u kojima su učesnici žive ćelije paramecijuma i, kako se u saopštenju kaže, „drugih živih organizama“. Za sada su to samo replike klasičnih igara, kao što su Pacman ili Pong, ali je neizvesno gde će se istraživači zaustaviti.

Paramecijum, koji se kod nas zove još i papučica, je jednoćelijska životinja, u zavisnosti od vrste veličine 50 do 350 mikrometara (od dvadesetog dela do trećine milimetra). Živi u vodi, diše preko cele površine ćelijske membrane, hrani se bakterijama i algama i ima kompletan digestivni trakt, a može da se razmnožava i polno.

Koncept igre

Uvećan snimak bazena sa upaljenim LED om – jasno se uočavaju paramecijumi
(kliknite za veću sliku)

Igračka arena je minijaturni bazen veličine 8×8 mm, koji osvetljava jedna bela svetleća dioda i izbliza snima obična Web kamera. Pošto je kamera izoštrena na vrlo malu daljinu, detalji su krupni i na monitoru se lako vide paramecijumi koji se kreću kroz vodu u potrazi za hranom. Na stranicama bazena nalaze se elektrode na koje se pomoću džojstika dovodi napon. To je interfejs ka paramecijumima u bazenu, jer oni uvek beže od pozitivnog naelektrisanja ka negativnom, tim brže što je napon viši, pa igrač lako upravlja svojom „vojskom“. Brzina kretanja paramecijuma može da bude čak i nekoliko milimetara u sekundi, jer oni imaju na hiljade treplji kojima veoma vešto plivaju i brzo reaguju na stimulanse.

Softver u kompjuteru analizira sliku sa kamere i prepoznaje paramecijume, što nije veliki problem, pošto se njihova belina lako razlikuje od crne pozadine. Koncept je veoma jednostavan i sve je stvar algoritma igre, a to znači mašte njenog kreatora. Napravljena je verzija za Pacman, gde paramecijumi treba da za što kraće vreme „pojedu“ figure „smajlija“ i da se čuvaju od virtuelnog „jedača“, koji je napravljen u obliku ribe. U drugoj igri, paramecijumi igraju fudbal i cilj igrača je da postigne što više golova do kraja igre. Lopta je virtuelna pa je paramecijumi ne bi videli čak ni kada bi imali oči, ali softver simulira udarac „igrača“ i prilagođava brzinu i ugao kretanja fudbala.

PAC‑me­cium
(kliknite za veću sliku)

Postoji još nekoliko sličnih igara. U igri Microbash, igrač navodi paramecijume da udaraju loptu koja ruši blokove i čisti polje, a u igri Enlightenment cilj je da se što veći broj paramecijuma prevede preko svog polja, jer svaki od njih ostavlja trag u vidu obojenih tačkica, čime zarađuje poene za svog operatora.

Hemijski stimulansi

Umesto električnog maltretiranja nesrećnih paramecijuma, upravljanje ovim životinjicama je izvodljivo i hemijskim putem. Za tu svrhu se, umesto elektroda, u bazen uvode mikronski špricevi, kakvi se inače koriste u komorama za veštačku oplodnju. Igrač preko poluge za usporavanje pokreta (jer je potreban veoma mali pomak) kreće iglu, kroz koju u bazen po potrebi ušpricava hemijsku supstancu koju paramecijum ne voli i od koje pokušava da pobegne. Tako se on ponaša kao loptica u igri Pong, a i cilj je sličan – treba odbiti što više ovakvih „loptica“ a proputiti što manje. Postoji verzija za jednog (neka vrsta flipera) i za dva igrača.

Ci­li­aball
(kliknite za veću sliku)

Mada bi skeptici mogli da pomisle da ovo ne izgleda dovoljno ubedljivo kao igra, treba reći da je utisak prilično dobar, jer se paramecijumi uvek ponašaju kao složna vojska i dobro reaguju na komande, mada se kod svakoga zapaža i njegova ćud i tvrdoglavost, što je za igru dobro, jer unosi delimičnu randomizaciju. U igri Pong, recimo, oni panično beže od ubrizgane hemikalije po pravoj liniji a o zidove se odbijaju nepredvidivo, dok ugao njihovog bežanja u priličnoj meri zavisi od smera kojim su naleteli na hemijsku prepreku. Sve ovo ćete moći da vidite na DVD‑u u sledećem broju „PC“‑ ja, a ako ste nestrpljivi, posetite stranicu pubs.rsc.org/en/Content/ArticleLanding/2011/LC/C0LC00399A na kojoj su dostupni MP4 demo filmovi.

Istraživači su želeli da utvrde da li je uopšte moguće napraviti bioničku igru sa živim igračima kao učesnicima, pa je zbog toga prva serija stvorena po ugledu na stare kompjuterske igre. To verovatno znači da bismo u budućnosti mogli da vidimo znatno kompleksnije igre, možda i sa složenijim organizmima kao učesnicima.

Etička pitanja

Pond Pong
(kliknite za veću sliku)

Teško je gledati ove igre a ne zapitati se koliko je opravdano maltretirati živa bića samo radi igre, pa čak i koliko smo normalni ako nas nečije muke uveseljavaju. Autori ovih igara su svakako imali to na umu kada su, u svoju odbranu, izjavili da paramecijumi nemaju mozak, pa tako nisu ni sposobni da dožive emocije. Ovo je tačno samo ako tvrdimo da nemaju iste emocije kao mi, a istina je zapravo da mi ne znamo mnogo o njihovom doživljaju ove igre.

Šta ipak znamo? Sa priličnom sigurnošću možemo da tvrdimo da paramecijumi ne uživaju u fudbalu dok dobijaju elektrošokove, ali je realno pretpostaviti da neki doživljaj ipak imaju, jer dobro znaju kako da pobegnu od neugodnosti ili opasnosti dok panično trče levo‑desno. Možda će se neko pozvati na argument da su to jednoćelijski organizmi, kao što su i bakterije – a mi bakterije inače ubijamo nemilice, bez griže savesti. Samo jednim jutarnjim tuširanjem, recimo, pobijemo više bakterija nego što ima ljudi na celoj Zemlji. Mi to, naravno, radimo u samoodbrani, jer nam se ne bi dobro pisalo ako ne bismo održavali higijenu, ali u ovom slučaju paramecijume mučimo iz puke zabave.

Interfejs za igru: na zelenoj štampanoj pločici je kamera, a ispod nje bazen sa paramecijumima
(kliknite za veću sliku)

Naš kolektivni osećaj za pravdu nam kaže da je u redu ubijati živa bića u samoodbrani, ali ne i radi zadovoljenja niskih strasti. Tako čak i zakon strogo kažnjava organizovanje surovih borbi pasa ili petlova, a dozvoljava svakodnevno ubijanje na milione životinja radi ishrane, trovanje insekata i glodara radi održavanja povoljnih životnih uslova, sakaćenje i ubijanje primata zbog medicinskih eksperimenata, ili prosto satiranje celih životinjskih vrsta zbog naših ekonomskih interesa.

Koliko je onda opravdano uživati u ovakvoj igri? Gde povući granicu između etički dozvoljenog i nedozvoljenog u korišćenju životinja? Na ta pitanja će svako imati svoj odgovor. Korišćenje primitivnih organizama u ovakvim igrama može da se proglasi za etički ispravno, kao što je nekada bilo smatrano ispravnim zlostavljanje robova iz plemena koja su smatrana primitivnim. Osim toga, teško je verovati da će igrač, kada mu više ne bude do igre, otići do obližnje bare kako bi svoje suigrače, koji su mu doneli toliko zadovoljstva, pustio na slobodu. Verovatnije je da će zanemariti njihov minijaturni bazen, čime će ih jednostavno ubiti.

S druge strane, očekivano je da će ovakve igre kod određenog broja igrača pokrenuti interesovanje za nauku i prirodu, a naročito za biologiju i procese u živim organizmima. Možda će neko doći na ideju kako da započne naučne eksperimente pomoću ovih igara. Kako god bilo, mora se priznati da je ova grupa istraživača uspela prečicom da stigne do onoga što su drugi s mukom pokušavali – da stvore što životniju igru.



.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter