GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #187 > Hardver
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Kućna multimedija
Dejan Ristanović
Pošto smo formirali kućnu mrežu, vreme je da je iskoristimo na najbolji način, skladišteći informacije i prosleđujući ih tamo gde su potrebne. Dopunimo našu novu mrežu sadržajima - kućnom multimedijom. Instaliraćemo server, zaštititi podatke na njemu a onda te podatke uputiti na ekran, oslanjajući se na media player, igračku konzolu, Blu-ray plejer ili specijalno konfigurisan PC.
- PC #187 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Kućna multimedija

Ključno pitanje na koje treba da odgovorite pre nego što počnete da planirate kućni multimedijalni centar glasi: odakle pretežno dolaze sadržaji koje želite da gledate i slušate? Čim vam to postane jasno, mnogi odgovori dolaze sami po sebi.

Odakle dolazi slika

Ubedljivo najlakše i najjeftinije ćete proći ako sadržaji stižu od vašeg kablovskog ili IPTV provajdera. Pre svega, tu je "beskonačan" spisak TV programa, uz odgovarajući nivo pretplate emisije možete da snimate na hard-disk set-top box-a i da ih gledate kad god vam to odgovara, uz zaustavljanje programa i ponovni pregled zanimljivih scena. Ako vam domaći i strani programi, filmski i sportski kanali nisu dovoljni, tu je virtuelni video-klub sa solidnom zalihom novih filmova - izaberete šta ćete gledati i uživate, plaćajući fiksnu pretplatu ili cenu "iznajmljenog" filma. Kvalitet slike i zvuka je visok (izaberite HD varijantu), filmovi su titlovani, ne treba vam posebna oprema, troškovi su umereni i sve je potpuno legalno.

Zašto bi ikome bilo potrebno nešto više? U domaćim virtuelnim video-klubovima svakim danom je sve više filmova, ali je čak i kompletna lista tek kap u moru globalne produkcije. Izbor iole starijih filmova je sasvim ograničen, baš kao i izbor sadržaja koji ne pripadaju mainstream-u; operatori kupuju ono što smatraju da će zanimati većinu, ali zašto biste vi voleli ono što većina voli? Teško je odoleti izazovu Interneta na kome možete da nađete sve: ne uvek legalno, ne uvek kompletno, ne uvek kvalitetno kodirano, ne uvek titlovano ali... sve. Osim toga, snimljeni TV programi i filmovi koje iznajmite iz virtuelnog video-kluba su "zarobljeni" u set-top box-u - ne možete da ih snimite na disk ili DVD, ni da se "igrate" sa njima. Svi smo mi pomalo kolekcionari i volimo da čuvamo zanimljive stvari u ličnoj kolekciji. A tu kolekciju negde treba smestiti.

Čak i ako niste previše zainteresovani za čuvanje holivudskih hitova, mnogo je podataka koji se u kući svakodnevno generišu i koje treba čuvati: fotografije, kućni video, muzika, elektronske knjige i časopisi, softver... Ukoliko ne želite da stalno nešto gubite i da se pitate zašto stalno pronalazite ono što vam je juče bilo potrebno umesto onoga što vam treba sada, vredi uložiti trud u formiranje kućnog skladišta podataka. A to je server ili network storage.

Kućno skladište

Polako prolaze vremena kada je svaki računar imao (po mogućnosti što veći) hard-disk - za brži rad, portabilnije uređaje i veću pouzdanost koriste se SSD (Solid State Drive) diskovi. Njihov kapacitet je i dalje bitno manji od kapaciteta hard-diskova približne (pa i znatno niže) cene, ali im je svejedno teško odoleti - samo pogledajte koliko se brzo podiže Windows računar sa SSD diskom i poželećete taj dodatak u svom PC-ju. Na SSD disku će biti dovoljno prostora za softver koji koristite i podatke sa kojima radite, ali velike kolekcije fotografija, muzike i filmova zahtevaju terabajte... a od njih su SSD-ovi još daleko. Korisnici se u prvo vreme snalaze sa eksternim diskovima, ali oni su samo dobar način da nikada ne znate gde vam je šta - koji je disk u kom računaru, kako je mapiran, da li je share-ovan i pod kojim imenom, da li je taj računar uopšte uključen... o povremenim gubicima podataka da i ne pričamo. Zato će posle nekog vremena svako poželeti neko efikasnije rešenje.

Reč server zvuči zabrinjavajuće skupo za kućne uslove, ali ne mora uopšte biti tako. Server koji čuva podatke može biti računar prethodne generacije ili se može sklepati od komponenti preostalih nakon upgrade-a. Savršeno će funkcionisati i procesor/ploča Pentium 4 generacije, grafički adapter može biti integrisan, monitor nije neophodan... jedina bitna komponenta su diskovi. Na njima ne treba štedeti, jer će se na tim diskovima čuvati vaši podaci, svakako dragoceniji od upotrebljenog hardvera. Napajanje bi takođe trebalo da bude kvalitetno, pošto će server raditi 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.

Pri dimenzionisanju diskova treba gledati u budućnost - koliko god prostora da obezbedite, multimedija će ga vremenom "pojesti", pa je dobro da to prepunjavanje makar odložite. Mora se, ipak, živeti u realnosti - trenutno su hard diskovi neprijatno skupi, a u toku je svojevrsna smena generacija, pa mnoge ploče direktno ne podržavaju diskove veće od 2 TB. To znači da je 2 TB disk logičan i optimalan izbor, a pri kupovini uporedite cene raznih serija diskova. Recimo, kod nas veoma popularni WD nudi crni (akcenat na performansama, uz veću buku i veću potrošnju energije), plavi (opšta primena, uz ravnotežu performansi, potrošnje i buke) i zeleni (manja potrošnja i buka, ali slabije performanse) Caviar; za servere se obično bira crni.

Server ili storage

Pod kojim će operativnim sistemom raditi vaše kućno skladište podataka? Najprirodnije je da to bude neki besplatni operativni sistem, a kandidat je FreeNAS, distribucija Linux-a prilagođena Network Storage sistemima. Treba se opredeliti za verziju 7 ili verziju 8 FreeNAS-a; mada nas godinama sticane navike usmeravaju prema novijoj verziji, u ovom slučaju je bolje rešenje FreeNAS 7; verzija 8 je zahtevnija i nije usmerena prema kućnim primenama.

FreeNAS (www.freenas.org ) se lako instalira, a posle instalacije se najčešće administrira kroz Web interfejs, tako da vam tastatura i monitor na serveru nisu ni potrebni. Dobro se uklapa u mrežno okruženje, pa se deljenim particijama može pristupati iz Windows-a, Mac OS-a, Linux-a, pa i sa portabl uređaja, u meri u kojoj oni uopšte dopuštaju rad sa fajlovima. Po potrebi se može uvesti kontrola pristupa, tako da neki virtuelni diskovi mogu biti van dečjeg domašaja.

Umesto da se sami bavite sklapanjem računara i instalacijom FreeNAS-a, možete kupiti gotov uređaj, sa ili bez hard diskova koje kasnije sami dodajete. Fabrički NAS uređaj lepo izgleda, kompaktniji je, manje je bučan i potpuno prilagođen svojoj nameni. Raspon cena je širok, pošto u kategoriji NAS uređaja ima vrlo jeftinih naprava za kuću, ali i moćnih, preskupih sistema prilagođenih korporativnom okruženju. Neobično je što cene naoko slično konfigurisanih NAS-ova mogu biti različite za red veličine. Stvar je u tome što slanje podatke po mreži solidnom brzinom zahteva snažan hardver.

To što se povezali vaš NAS na gigabitni switch i što je on prijavio gigabitnu konekciju ne znači da je realna brzina takva. Kada budete počeli da kopirate fajlove, i to samo sa jednog računara, videćete da brzina dostiže jedva 60-70 Mbps, a kad sličan test istovremeno pokrenete sa nekoliko umreženih računara, NAS će se verovatno sasvim zagušiti. Za veće brzine potreban je sistem sa brzim procesorom, dosta memorije, kvalitetnom mrežnom karticom a verovatno i namenskim RAID kontrolerom. A takav sistem košta.

Pošto u kućnom okruženju ne očekujete intenzivne zahteve za podacima sa više strana, naša preporuka ide u prilog jeftinijim NAS uređajima; pobrinite se samo da u njemu ima mesta za četiri (ili, u krajnjem slučaju dva) diska, i da je podržan mirroring (ili, još bolje, RAID 5) koji obavezno treba uključiti radi zaštite podataka. Ako su vam potrebne ozbiljnije performanse, jeftinije ćete proći ako sklopite dovoljno snažan računar i sami instalirate na njega NAS... ili nešto više.

Kako mrežni storage prerasta u server, zahtevi rastu. Server će biti skladište podataka (ako ima dve mrežne kartice, formirajte dve veze do switch-a; prenos podataka će biti brži), ali će preuzeti još neke funkcije, od kojih je posebno značajna mogućnost kreiranja virtuelnih mašina. Živimo u vremenu virtuelizacije, pa zašto je ne bismo primenili i kod kuće? Preuzimanje fajlova sa P2P mreža je dobro poveriti virtuelnoj mašini koja će biti stalno aktivna - virtuelna mašina je samo jedan fajl, pa ako stignu neki virusi ili drugi nepoželjni sadržaji, lako ćete oporaviti virtuelni računar vraćajući kopiju fajla iz zdravih dana. Druga virtuelna mašina može kontrolisati kamere za nadzor i snimati događaje na disk, treća mašina može biti zadužena za upravljanje backup-om ostalih kućnih PC-ja...

Sve te servise može da obezbedi Windows Server 2008 R2, ali je on previše moćan (tj. skup) za kućne uslove. Ako na poslu imate MSDN pretplatu pa prema tome i dovoljan broj Windows Server licenci, možete krenuti i u tu avanturu, ne zato što vam je aktivni direktorijum potreban, nego zato što želite da ga proučavate bez previše stresa da će neki eksperiment poremetiti funkcionisanje firme. Obezbedićete da se svi ukućani loguju preko domena koristeći isto ime i lozinku, podesiti prava, možda probati da dizajnirate Web strane i aktivne sadržaje... U startu jedno upozorenje: jedan server nije dovoljan da bi se korektno konfigurisao aktivni direktorijum, što znači da ćete morati da pravite i dodatne računare, po mogućnosti virtuelne, kako ne biste ostavu pretvorili u farmu servera.

Sa diska na ekran

Kako će film upisan na hard-disk vašeg servera stići na ekran televizora, monitora, tableta ili telefona? Na prvi pogled prirodna ideja, da fajl prekopiramo u memoriju računara koji će ga reprodukovati, zapravo nije mnogo atraktivna - 5 i 10 GB, koliko zauzima solidno kodiran HD film, obično predstavlja ozbiljan zalogaj za memoriju mobilnog uređaja. Što je još gore, kopiranje tih gigabajta, čak i preko dobro realizovane žičane mreže, trajaće nekoliko minuta, pa omiljena zanimacija "šetanja kroz kanale" (u ovom slučaju kroz biblioteku filmova) gubi na atraktivnosti. Zato je pravi način strimovanje filmova (streaming) - sadržaj paralelno kopiramo i gledamo, što znači da reprodukcija počinje odmah, a podaci se baferuju u memoriju uređaja sve dok gledamo film, tako da uvek postoji rezerva u slučaju da mrežni saobraćaj nakratko uspori; bitno je da podaci brže stižu nego što se "troše". Za približne proračune uzmite da film u HD-u zahteva između 20 i 30 megabita u sekundi, što se uz kvalitetno H.265 kodiranje može svesti na oko 8 Mbps.

Streaming sadržaja u kućnoj mreži obavlja se na dva načina, od kojih ćemo jedan takođe nazvati streaming (u užem smislu te reči) a drugi sharing. Počnimo od sharing-a, kao primerenijeg onome na šta smo navikli u PC svetu. Sadržaji se nalaze na disku servera koji je share-ovan. Multimedijalni klijent pristupa tom disku, prikazuje sadržaj u njegovim folderima, korisnik "šeta" kroz foldere i, kada pronađe željeni film ili muziku, klikne na njega. Media Player softver na klijentu prikazuje film kao što bi ga prikazivao da se sadržaj nalazi na lokalnom disku. Zvuči jednostavno, dobro funkcioniše i ne zahteva nikakav poseban softver na serveru, ili makar tako izgleda gledano spolja - odgovarajući softver zapravo postoji, kao deo operativnog sistema zadužen za sharing podataka. Posebno je zgodno što Media Player može po potrebi pristupati i drugim fajlovima sa servera - ako film ima titl u .SRT fajlu, Media Player će ga pročitati i prikazati.

Mana sharing-a je u tome što klijent mora podržavati protokole za pristup diskovima na računarima pod Windows-om, Mac OS-om, raznim Unix-ima... Osim toga, mora da se autorizuje na serveru, dakle mora postojati način da se upišu i zapamte (a onda po potrebi i promene, obrišu...) korisničko ime i lozinka, da se browse-uje po stablu direktorijuma i obave sitni administrativni poslovi. To zahteva dosta softvera i dosta testiranja, a podešavanje nije privlačno za manje iskusne korisnike - često se desi da u konkretnom okruženju sharing jednostavno ne funkcioniše, a korisnik ne zna šta bi preduzeo.

Streaming je dobra alternativa: na serveru je program koji je prilagođen operativnom sistemu na kome se izvršava i koji pristupa podacima na diskovima. Taj program prima zahteve od klijenata na drugim uređajima i šalje im sadržaj koji treba reprodukovati, bilo da se radi o filmu ili muzici. Klijentski softver je jednostavniji, ume da nađe svoj server bez posebnih podešavanja, a i rad je efikasniji.

A na minus strani? Pre svega, klijent ima pristupa samo onome što mu server šalje. Ako je to MKV fajl u kome su i titlovi, oni će biti raspoloživi; ako su titlovi u SRT fajlu, neće ih biti na ekranu ukoliko ih server ne podržava. Doskora ih server programi nisu podržavali, a sada se pojavljuju pokušaji, ali oni tek treba da preleže dečje bolesti: nema naših slova u titlovima, ime titla mora da bude jednako imenu filma, slova su premala, jedan prazan red se protumači kao kraj titla... Serverski programi, osim toga, obično zahtevaju da, nakon što dodate neki film ili pesmu, reindeksirate internu bazu, što traje i nervira; sednete ispred televizora spremni da gledate film, a filma nema u folderu, iako znate da ste ga tamo stavili. Uzdahnete, prošetate do servera, zatražite indeksiranje i čekate...

Čak i kada se, kroz nekoliko generacija softvera, nedostaci "ispeglaju", ostaće principijelna mana: potreban je softver koji se izvršava na serveru. Univerzalnih programa te vrste nema, pa ćete, ako vam je kućno okruženje heterogeno, možda koristiti Plex za streaming na iPad, Samsung PC Studio za streaming na Samsung televizore, neki treći softver za streaming na Android telefon... Svaki od tih programa angažuje procesor, zauzima memoriju, indeksira foldere, može da otkaže i ugrozi integritet servera... Zato će se iskusniji korisnik radije opredeliti za sharing.

Za opis konkretnog kućnog servera sa RAID podsistemom i konkretnih konfiguracija koje koriste media player, Blu-ray player, igračku konzolu ili posebno pripremljen multimedijalni računar pogledajte PC #187.

SLEDEĆI TEKST U PC #187
preview
I anđeli nose Pradu
Voja Gašić


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter