 | | (kliknite za veću sliku) |
Elbrus je bio moja destinacija, zacrtana kao cilj još prošle godine, nakon osvojenog vrha Mauna Kea na Havajima visokog 4205 metara. Ideja je bila da lični rekord sa 4+ pomerim na 5+ hiljada metara. To što su oba vrha ugašeni vulkani je puka koincidencija...
Priprema
Uspon na Elbrus nije tehnički zahtevan jer se svodi na lako penjanje po snegu i ledu, ali je Elbrus jedna od najsmrtonosnijih planina na svetu, zbog ekstremne visine, prisustva lednika i pukotina, niskih temperatura, potencijalno jakog vetra i oblaka koji za tren smanji vidljivost. Tragični rekord drži 2004. godina u kojoj je na obroncima Elbrus‑a poginulo 48 planinara. Imajući sve to u vidu, temeljno sam se kondiciono pripremala za uspon, što uključuje teretanu, trčanje i penjanje po okolnim planinama. Testiranje pred polazak ka Kavkazu pokazalo je da sam u odličnoj kondiciji, te na put krećem spokojna. Svi mi žele sreću, kum mi kaže da pozdravim Jetija.
Na uspon na Elbrus pošla sam kao jedan od 42 člana ekspedicije planinara iz sedam zemalja. Na put smo krenuli autobusom, 26. juna uveče. Pevamo i šalimo se, iz velike kese delimo aroniju koju je neko preimenovao u „ironija“, takmičimo se ko može više „ironije“ da proguta bez da se zasladi brusnicom. Prošli smo Bugarsku i deo Turske, pokupivši usput planinare iz raznih zemalja, pa u Istanbul stigli 27. juna. Istanbul i ja smo stari znanci, ali orijentalna magija Kapali čaršije, Plave džamije i Bosfora deluje ponovo svojim čarima dok ispijam tradicionalni turski čaj u smiraj dana.
U petak smo nastavili putovanje ka Trabzonu, turskom gradu na obali Crnog mora. Turska je ogromna, čudna mešavina tradicionalnog i modernog, ponekad mi se čini da je to zemlja nepojmljive, neprepoznate tolerancije koja se veoma lako previdi. U Trabzon stižemo 29. juna i odlazimo na plažu. Uveče se nas nekoliko organizovalo da odemo do centra grada, i rešena da dam sebi oduška te večeri - jedem kebab, kadaif i sladoled. Turska hrana je fenomenalna, a ko zna šta me sve čeka na putu – uspon će biti naporan, treba na vreme uskladištiti koju kaloriju.
Pozor
 | | (kliknite za veću sliku) |
Poslednjeg dana juna krećemo ka Terskolu, ruskom gradu u podnožju Kavkaza. Ulazak u Gruziju nikako da se desi, procedura traje desetak sati. Dočekuje nas zemlja fascinantne prirode, živopisnih predela od kojih zastaje dah. Izlazak iz Gruzije nije bio ništa brži, pa u Terskol u Rusiji stižemo sa danom zakašnjenja u odnosu na plan puta. Ništa od aklimatizacionog uspona... Odlazimo na večeru (naravno, boršč), pa na spavanje. WiFi u hotelu je dostupan samo u restoranu i u lobiju, a slabiji signal do drugog sprata; naravno, moja soba je na trećem. Postavljaju mi dijagnozu zavisnosti od Interneta, jer još na stepenicama proveravam kada će moj HTC One uhvatiti signal.
Ujutro krećemo na vrh Čeget radi aklimatizacije, ali nas kiša i grmljavina ometaju. Neki se vraćaju do hotela, a ja ostajem u planinskom kafiću da popijem čaj i pojedem palačinku sa ruskim džemom. Razvedrava se i koristimo priliku da izađemo na vrh. Na vrhu nas je četvoro, fotografišemo se dok razmišljam kako sam dotle dospela uglavnom zahvaljujući svojoj ljubavi ka palačinkama.
Vraćamo se u hotel, na poslednje noćenje u civilizaciji. Čitam e‑mail‑ove, surfujem i ćaskam sa suprugom. Kad sam toliko daleko od kuće nije mi dovoljan običan chat, već koristim Hangouts i video call koji radi odlično, barem što se tiče slike i tona koji dolazi ka meni, i to nezavisno od toga da li je u Beogradu signal polazio optičkom konekcijom ili 3G prenosom, iz tržnog centra.
Sledećeg jutra odlazimo autobusom, pa zatim gondolom i žičarom do Garabaši planinarskog doma, napravljenog od cisterni za gorivo. Zvuči ludo, a tako i izgleda. Miševi u cisternama su redovna pojava, pa svako čuva svoj keks. U zajedničkoj kuhinji je veselo: na pitanje kako sam, počeh da pevam „Feno‑meno‑menalno osećam se“ i to je nekako ušlo svima u uši i uskoro su to pevušili, intenzivno me mrzeći zbog toga što više nisu uspevali da se otarase pesme, koja je na kraju postala himna ekspedicije. Neko je udarao ritam orasima u plastičnoj duguljastoj kutiji, pa kad se pesma završila pitao je čiji su orasi. Jedna devojka se javila da su njeni. „Eto, sad imaš mlevene!“, kažu joj.
Na cisternama vrata ne dihtuju, pa je temperatura unutra i spolja ista, mada smo unutra zaštićeni od vetra. Da bi se baterije kamera, mobilnih telefona i ostalih uređaja sačuvale, planinari ih drže uz telo. Odlazim na spavanje sa džepovima punim baterija, a tu je i čeona lampa, nezaobilazni partner u vreći za spavanje. Tokom noći je veselo kad se okrećem u vreći a baterije kreću za mnom, pa imam utisak centrifuge u veš mašini.
Četvrtog jula ustali smo rano i krenuli na aklimatizacioni uspon do Pastukhovih stena, na 4800 mnv. Na nekih 4300 mnv je počelo loše vreme, i vodiči odlučuju da se napravi pauza u gornjem planinarskom domu, a zatim da siđemo u Garabaši. Najveća visina do koje sam ranije došla bila je 4205 mnv – vrh Mauna Kee na Havajima – pa sam srećna jer sam „popravila lični rekord“. Petog jula ratrak prenosi naše stvari iz donjeg u gornji dom, mi se penjemo do doma umesto lake jutarnje gimastike, i taj dan je namenjen za odmor i pripremu za završni uspon koji počinje u ponoć. Gornji dom (ili Dizel sklonište) na 4100 mnv sastoji se od nekoliko stambenih kontejnera, donetih tu nakon što je 1999. neslavno izgoreo veliki planinarski dom Priut 11, i to tako što je neko pokušao da ugasi manji požar u kuhinji tečnošću za koju je mislio da je voda, a sipao je gorivo.
Atmosfera u Dizel kontejnerima je dobra, svi su raspoloženi i jako, jako odlučni da se popnu do vrha. Pripremam zastavu PC Press‑a za slikanje na vrhu; sa imenjakinjom u ekspediciji se dogovaram da se slikamo na vrhu sa čokoladicom KitKat, jer nas svi iz ekspedicije tako od samog polaska zovu. Sa Zemuncem iz ekspedicije koji je poneo zastavu Zemuna imam dogovor da se na vrhu slikamo zajedno. Pita me jesmo li mi to zemunski tim, ja mu kažem da nismo, jer se Zemunci ne organizuju u timove, nego u klanove.
Pokret
 | | (kliknite za veću sliku) |
Pod okriljem noći ekspedicija kreće ka vrhu. Mrak je i samo čeone lampe osvetljavaju sneg oko nas. Noć je ledena, strmo je i penjemo se polako, kao da su koraci snimljeni i pušteni u slow motion. Nešto iznad Pastukhovih stena prvi član ekspedicije odustaje od daljeg uspona i odlučuje da se vrati u dom. Grupa stoji nekoliko minuta a hladnoća nemilosrdno prožima sve slojeve odeće. Mislim samo na to kako da se zagrejem, jer su u trenucima dekoncentracije prsti počeli da se grče od hladnoće. Mrdam prstima i odjednom kreće oštar bol, kao da je neko prislonio žar. Znam da je to od priliva krvi i da, uprkos bolu, treba da nastavim sa fiskulturom za prstiće. Posle nekoliko paklenih večnosti (sekundi), stanje je regularno i moj organizam je u redu. Mogu dalje. Ponovo se koncentrišem na vrh.
Nakon Pastuhkovih stena nailazimo na uži deo staze, na kom treba pomno pratiti postavljene zastavice koje obeležavaju najsigurniji put do vrha. Mnogo puta sam u mislima prešla put koji vodi do cilja: staza se prvo penje padinom istočnog Elbrusa, zatim skreće levo, u traverzu, obilazeći taj vrh, nakon čega silazi u sedlo između dva vrha: zapadnog, višeg, i istočnog, nižeg Elbrusa. Iz sedla se staza strmo diže zapadnim Elbrusom nagore, zatim skreće malo desno, pa levo, i izlazi pravo do kamena na vrhu.
Polako se penjem, još smo na padini istočnog Elbrusa, a sa desne strane nebo počinje da dobija svetliju boji. Tešim se da će kada izađe Sunce sve biti lakše, dok moja imenjakinja staje i kaže da ima vrtoglavicu i da joj nije dobro. U njenim očima vidim strah. Uzima dve tablete dekstroze, ali kaže da neće da ide dalje, odlučuje da se vrati. Ne volim što propada naš KitKat plan, ali idem dalje, odbacujem negativne misli iz glave. Zora rudi i nakon nekog vremena pokušavam da isključim čeonu lampu rukom preko koje su tri sloja rukavica – podrukavica, rukavica i navlačna rukavica. Nakon nekoliko pokušaja uspevam da potrefim dugme, isključujem lampu i sada do vrha nema prepreka, ubeđujem sebe.
Izbacujući negativne misli iz glave, nekako sam uspela da izbacim sve misli. Nalazim se na traverzi, svanulo je. Vidim sedlo između istočnog i zapadnog Elbrusa i vidim kako je na istočnom senka, a na zapadnom sunčana padina. Cilj mi je da dođem do sunčanog mesta i tu planiram da napravim pauzu. Drug na traverzi sedi na kamenu, prilazim mu i sedam pored njega. Ćutimo i delimo poluzaleđeno suvo grožđe; žvaćem i idem dalje, do sunčanog sedla Elbrusa. Deo ekspedicije prolazi pored mene, gledaju kroz mene, vidim da nisu tu. Kladila bih se u dvesta palačinki (sa sve ruskim džemom) da ni ja nisam izgledala ništa bolje nekoliko minuta ranije. Na toj visini dobra hidratacija predstavlja ne samo razliku između uspešnog izlaska na vrh ili ne, nego i između biti i ne biti; dehidratacija je karta za visinsku bolest.
Sedlo je na 5300 mnv i na sunčanoj strani je gužva. Nalazim mesto i spuštam ranac u sneg, sedam na njega i stavljam glavu na kolena. Čudan je osećaj. Naizgled je sve u redu, ali čim zatvorim oči počinjem ne da spavam, nego da sanjam. Snovi su živahni i primamljivi, teško mi je da se odvojim od njih. Svaki treptaj oka donosi palme, more, pesak, sunce, hotele na obalama toplih mora, bazene, topao vazduh sa mora. Nateram sebe da izvadim iz ranca termos sa toplim napitkom koji sadrži šećer i elektrolite. Do mene dolaze drugari, vidim da su u sličnom stanju. Delim im čarobni napitak, ali od efekta iz Asteriksa i Obeliksa nema ništa. Uzimam energy bar, naravno, polusmrznut, a čim sam nakon jednog treptaja otvorila oči, vidim da je čokoladica ispala u sneg dok ja i dalje držim prste kao da je čokoladica u ruci.
Do sedla dolazi još jedan deo ekipe, neki pričaju kako im je dobro i kako se osećaju sasvim normalno. Nemam snage da razmišljam da li je to stvarno tako, ali shvatam da nema smisla dalje sedeti – krećem ka vrhu. Počinje neki vetar, a tu je negde i strmiji deo. Sa drugarom sa kojim sam podelila napitak iz termosa se navezujem i krećemo dalje spojeni narandžastom šlingom. Razveseljava me ta boja, osvežava mi korake i bez problema prelazimo najstrmije delove uspona. Usredsređujem se na korake, desna, leva, desna, leva, čini mi se da sam neko vreme to ponavljala poluglasno. Nije bitno, popeli smo se više od 300 metara visinske razlike i pred nama je blaga uzbrdica koja vodi do kamena koji obeležava vrh. Tada smo otkačili navezu, i ja skupljam snagu da pređem preostalih stotinak dužinskih metara do cilja.
Vrhstra, bratori!
 | | (kliknite za veću sliku) |
Nailazi jedna saputnica / sapatnica i pita me šta radim. „Spavam“, odgovaram joj iskreno. Kako tako suptilna žena može tako jako da stegne za rame i krene da drma, i to na preko 5600 mnv, meni ni sada nije jasno. Gledam je u neverici, potpuno razbuđena. Gura mi u usta otvor svoje sive Nalgene boce i ja ne stižem ni da se bunim da ne volim voćni čaj. „Idemo na vrh“, kažem da se odbranim od ispijanja tečnosti sa jakim mirisom i ukusom crvenog voća.
Na vrhu je kamen okićen šarenim zastavicama, kao na svim visokim vrhovima. Nemam snage da se pretereno radujem, ali vadimo zastave i fotkamo se. Osmesi se ne vide na usnama, jer smo pokriveni podkapama i maskama, a ne vidi se ni radost u očima, jer svi nosimo velike, tamne naočare. Ipak, svima nam je isto, grlimo se i čestitamo jedni drugima klimanjem glave. Dovoljno je. Razumemo se, razumemo sve. Vetar se pojačava, pa bez izgovorene reči krećemo nazad.
U ovakvim situacijama kvalitet fotografija nije preterano bitan, bitno je da se škljocne, obeleži trenutak i to je to. Iako je suprug priželjkivao kvalitetne fotografije i insistirao da ponesem njegovu DSLR kameru, masa koju treba izneti na 5.642 mnv je presudila u korist mog lakšeg Canon PowerShot SD 880 IS. Preeksponirana fotografija sa vrha umetičko je delo za koje je trebalo skinuti rukavicu na nekoliko trenutaka, a to je u onoj situaciji velika stvar. Pitali su me posle drugari geek‑ovi da li ima signala mobilne mreže na vrhu. Ma, kad vi odete tamo, svakako izvadite mobilni telefon koji je u unutrašnjem džepu unutrašnje jakne i napipajte sitne dugmiće!
Dome, slatki (planinarski) dome
Vetar pojačava i počinje da donosi sneg, delimično iz oblaka, a delimično podiže sneg koji je već pao. Opet se navezujemo. Do sedla smo sišli ekspeditivno i tu nas hvata magla. Prelazimo traverzu i krećemo padinom istočnog Elbrusa nadole. Na žalost, kreću i halucinacije, koje je moj organizam odlučio da mi priredi u tom trenutku. Sa strane vidim ulicu sa zgradama, pa neke kontejnere, pa trgove... Govorim sebi da sve što vidim, a lepo je, ne postoji; postoji samo sneg i put ka domu. Fizički sam ok mada jako umorna, skoro sasvim iscrpljena, ali psihički mi nije dobro. Telo mi radi, ali mozak tripuje, što me nervira, ali očito ne dovoljno da se iznervirana razbudim, nego je sve u nekom slatkom, lepljivom polusnu. Četvoro nas korača zajedno. Idemo ka domu, toplom planinarskom domu. Malo iznad doma nije više bilo magle i dan je bio divan, snežna idila. Svet je odjednom dobio boje. Iz sobe izlazi neko i pita me da li mi je planina dozvolila da se popnem na njen vrh. „Jeste“, odgovaram i osmeh u naznakama pojavljuje mi se na usnama. Sledi čestitanje, a ja nemam snage da se potpuno osmehnem.
Kasnije ću se raspitati i saznati da sam u dom došla oko 16 časova prethodnog dana. Probudila sam se kad je već svanulo, toliki je to zamor bio. Poslednji članovi ekspedicije su u dom došli u 23 časa, koliko je njihov uspon i povratak ukupno i trajao. Sledećeg dana, dok u nekom paralelnom, civilizovanom svetu neka ja slavi pet godina rada u firmi, u snežnim divljinama Kavkaza grupa planinara se polako budi, rekonstruiše događaje od juče, pakuje stvari koje će ratrak spustiti do početka žičare, fotografiše se i silazi žičarom, pa gondolom do parkinga na kome nas čeka autobus. Ispred autobusa dočekuje me moja imenjakinja, grli me, čestita mi i pruža mi KitKat čokoladicu. Trudim se da mi ne krenu suze. Pitam je da mi iskreno kaže, sada, kada je sve prošlo, zašto je odustala. Kaže da ju je uhvatila panika.
Beem me up, Scotty!
 | | (kliknite za veću sliku) |
U Terskolu nas čeka hotel sa strujom, vodom, Internetom (da, Internetom!) i večerom; blagodeti civilizacije. Posle večere je podela sertifikata o osvajanju vrha onima koji su se popeli do njega. Nadoknađujem sve dane bez Mreže, na opšte zgražavanje članova ekspedicije. Baterija mog mobilnog se prazni, a jedini slobodan šteker je u uglu restorana. Naravno, odnosim svoju stolicu u ćošak i priključujem se na izvor života baterije, dok ostali pevaju i igraju. Tu mi je dijagnoza potvrđena. Pričam im anegdotu sa putovanja po Italiji, kada smo imali malo vremena, a mnogo mesta na spisku za obilazak, pa se drug koji je išao sa nama žali kako smo sve videli, ali nikako da negde „sedne i jede kao čovek“. Igra slučaja je htela da godinu dana nakon te izjave ode ponovo u Rim, i u avionu se zatekne sa gospođom koja je turistički vodič i kaže mu da je slobodno pita sve što ga zanima u vezi Rima. Njegovo prvo i jedino pitanje je bilo gde je najbliže mesto na kom može da kupi 3G SIM karticu. Ona ga iznenađeno pogleda i kaže da je mislila da će da je pita za neki restoran, a moj drugar kaže: „Gospođo, bez hrane se može, ali bez Interneta ne!“
Ujutro krećemo ka Trabzonu, na gruzijskoj granici opet čekanje, ali ovog puta umesto plombiranja gepeka, kao što su to uradili u odlasku ka Rusiji (kroz Gruziju je samo tranzit), iz nekog razloga traže da izvadimo sve stvari i granicu prolazimo jedan po jedan. Opet je potrajalno desetak sati. Želim da se teleportujem. A možda bih i mogla? Ujutro sam najpre ugledala Trabzon International Airport, oko koga smo se vozali u pokušajima vodiča i vozača da nađu put do hotela. Ako u hotelu ima Interneta, mogla bih da tražim avio‑kartu za Beograd... počinjem da se smeškam. Sir, I have a cunning plan.
U hotelu super doručak i još bolja Internet konekcija. Nađem karte za taj dan u 15:30 Trabzon‑Istanbul, let traje oko 2 sata, u 18 časova je let Istanbul‑Beograd, i sletanje na beogradski aerodrom u 19:15. Fenomenalno! Vadim karticu da kupim kartu, ali su je u međuvremenu prodali. Tražim sledeću kartu, prvi let je nešto posle 22 časa, let iz Istanbula za Beograd u 7 ujutro sledećeg dana. Ne sviđa mi se to, proveravam još jednom onu bolju varijantu, i u međuvremenu je neko odustao od rezervacije. Plaćam je istog trenutka. Stiže mi prvi e‑mail, potvrđuju da je karta rezervisana ali ne i plaćena, jer imaju nekih problema sa payment sistemom, i piše da ne idem na aerodrom dok ne stigne drugi mail. Prolazi pola sata, sat, sat ipo... Mail ne stiže, ali stiže nervoza. Ne mogu da zovem customer support sa mobilnog i da im istovremeno dajem podatke koje će tražiti.
Desperate time, desperate measures: zovem supruga, budim ga, kažem mu da dođe online, jer sam u problemu. Bunovnom mu objašnjavam šta me je snašlo, on ih zove, kaže da su mu rekli da ne znaju šta da rade, sistem im ne radi kako treba. Kaže mi da mi je kupio drugu kartu. Da nije ona gde je let večeras iz Trabzona, a u Istanbulu promena aerodroma za let za Beograd? Smeje se i kaže da jeste – biće to trivijalno u odnosu na penjanje na Elbrus. Naslućujem to kao šlagvort za bilo šta od prepreka ubuduće – namrštila bih se, ali se čuvam da mi ne izađu bore. Dakle, sama u Istanbulu, noću, treba da menjam aerodrom? Ok, daj svim snagama da pritisnemo one prve, sada to mora da proradi. Posle nekoliko poziva, devojka u customer support‑u je ručno odradila ceo proces i stiže mi e‑mail. On otkazuje kartu koju je platio; biće sve u redu.
Nobody expects the Spanish inquisition!
Letovi su bili mirni, klopa u avionu zabavna... tuširam se u svom kupatilu, jedem omiljenu pizzu za večeru i život je divan! Odlučujem da se nikom ne javljam do petka, kada misle da ću da se vratim, da se odmorim od odmora. Sutradan počinjem da radim, tri dana ranije nego što su me očekivali. U petak, rano ujutro, autobus dolazi do hrama Svetog Save. Pozdravljam se sa svima, uzimam ranac i idem kući na nastavak spavanja. Popodne me čeka još jedan radni dan, već treći od kako sam se vratila prečicom sa ekspedicije. Zahuktava se mašinerija života, tek po neki e‑mail sa fotografijama koje mi šalju ostali članovi ekspedicije razbija svakodnevicu. „Novinarka PC Press‑a popela se do nebesa“, šale se na moj račun. Smeškam se. Istina je, iako na momente deluje kao odsanjani san.
|
