GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #214 > Iz prakse
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Sobna slovolivnica
Zoran Životić
Iz bogate arhive tekstova koje je Zoran Životić tokom prethodnih decenija objavio u časopisu PC izabrali smo priču iz PC #20 o izradi prvih profesionalnih fontova srpske ćirilice prilagođenih Ventura DTP okruženju. Kao i mnogi proizvodi u ranim danima razvoja računarstva, i ovi fontovi su 1988. godine nastali u kućnim uslovima, uz gomilu dobrih ideja i improvizacija
- PC #214 (Oktobar 2014)
- U prodaji po ceni od 110 din

broj

Sobna slovolivnica

image

Moje interesovanje za pripremu štampe počelo je 1987. godine kada sam s kolegom Živojinom Stevanovićem pokušavao da matrični štampač nateram da, iz velikog broja prolaza, iscrta slovo koje bi se moglo upotrebiti kao osnova za pripremu onih najjeftinijih izdanja. Na tu ideju smo došli nakon što se pojavilo nekoliko knjiga u privatnom izdanju, štampanih običnim matričnim štampačem u nekom sumnjivom NLQ modu (seća li se neko danas gradacije koja je onda bila stvar prestiža – DRAFT, NLQ, pa onda LQ?). Tek, crtali smo slova u ogromnim matricama u tekst modu, pravili programe koji prelamaju tekst i crtaju ga na matričnom štampaču, a rezultat i nije bio tako loš kako bi se danas moglo pomisliti.

Laser i Ventura

Onda je stigla Ventura Publisher, u tom trenutku jedan od najprofesionalnije napravljenih programa za PC, a za njom, negde u junu 1988, prvi laserski štampač - Hewlett-Packard LaserJet II. Moram priznati da se i danas sećam slike velikog stola koji sam potpuno oslobodio i postavio štampač na sredinu, kao i uzbuđenja koje sam osetio kada je prvi list papira izašao iz njega. Viđali smo, naravno, laserske štampače i njihove otiske i pre toga, ali je ipak nešto drugo kada vaš tekst izađe na takvoj strani. Čak i na naše pokušaje da namučimo štampač izborom pisma od 6, pa i 5 pt, odgovarao je tako da je naše uzbuđenje samo još više raslo: neverovatan otisak, pa ovo je skoro kao foto-slog!

Celo dugo leto je bilo pred nama, a oduševljenje je vremenom zamenjeno nizom „kreativnih aktivnosti“ na korišćenju potencijala koji se odjednom pojavio. Najpre sam intervenisao na fontovima da bismo dobili YU slova, sledio je editor za unos teksta koji se priprema za prelom u programu Xerox Ventura Publisher uz hifenaciju koja odgovara našem jeziku, zatim neki manji uslužni programčići kao što je program za generisanje slike šahovskih pozicija, negde kasnije i program za takozvanu „kontra šihtu“...

Usput smo „probili led“ i, zahvaljujući Slobodanu Mašiću, poznatom samostalnom izdavaču koji je pokazivao interesovanje za ovu tehnologiju, pripremili za štampu na laseru izuzetno luksuzno izdanje kataloga za jednu izložbu „Muzeja savremene umetnosti“, što je u to doba bilo ravno skandalu. Najcrnji trenutak mog „DTP programerskog staža“ ipak nije trebalo dugo čekati: krajem godine se pojavio zahtev za ćiriličnim fontovima.

Put do fonta

Verujem da svaki programer, već u trenutku kada dobija neki zadatak, ima u glavi varijante rešenja koje počinje da razmatra. Kada se radi o poslovima koji liče na nešto prethodno to je čak i nesvesni proces, a nekada je to i niz skica koje treba proveriti, jer ne postoji prethodno iskustvo. Nikada, ni pre ni posle toga, nije mi se desilo ono što mi je doneo ovaj zadatak: nisam imao nikakvu ideju čak ni odakle da krenem.

Tada su fontovi bili isključivo u bitmapiranom formatu, dakle za svaku kombinaciju pisma, veličine i težine trebalo je napraviti posebnu datoteku, što je značilo po 20-30 datoteka za jedno pismo i neophodan opseg veličina (od 6 do 24 pt). U to vreme jedini dostupan program za editovanje fontova je bio FontGen, ali su se njegove mogućnosti iscrpljivale dodavanjem kvačica na naša slova. Crtati bit po bit svakog slova delovalo je kao samoubistvo, bez ikakve šanse na uspeh a pokušaje tipa „uzmi latinicu pa prepravi u ćirilicu“ smo, kao tada već iskusni DTP-ovci, sa indignacijom odbacili, jer je bilo tužno gledati neke slične pokušaje u kojima u sred teksta umesto slova z piše broj 3.

Od samog početka mi je bilo jasno da pravljenje fonta mora biti bazirano na nekom uzorku, jer smo smatrali da posao dizajniranja slova daleko prevazilazi naše mogućnosti. Uspeli smo da iz „Politike“ dobijemo otiske na foto-papiru svih slova u veličini od 72 pt, i to Times i Helvetiku. Kasnije sam strašno žalio što smo koristili baš te uzorke, jer je i za njihov tadašnji foto-slog ćirilica očigledno bila pravljena bez naročitog poštovanja tipografije našeg pisma, oslanjanjem na latinične fontove.

Skener, Metafont...

Skener koji smo u međuvremenu nabavili (Hewlett-Packard ScanJet) je doneo i mali problem – priloženi softver je bio dobar za povremeno igranje, ali skeniranje većeg uzorka i vađenje manjih sličica iz njega je bilo sporo i teško se moglo precizno obaviti. Tehničke dokumenacije iz koje bi se videlo kako upravljati skenerom nije bilo, pa sam morao da disasembliram drajver za skener da bih potom u njega dodao svoj kod koji je „špijunirao“ komunikaciju i zapisivao je u neki slobodni segment memorije. Po skeniranju, pregledom memorije otkrivao sam šta treba poslati skeneru i šta se od njega dobija. Tako je nastao program za skeniranje koji je omogućavao ne samo brži rad, već i snimanje datoteka u formatu koji je meni odgovarao.

Usledio je prvi pokušaj – editor bitmapiranog fonta koji je kao podlogu imao skenirani uzorak. Automatski bi popunio nesporne delove slova (tamo gde je zacrnjenje potpuno), a ostalo bi „samo“ da se ručno formiraju tačke na konturi slova. Program je omogućavao da se lako precrta font – uz njegovu pomoć smo napravili nekoliko fontova, ali je brzo postalo jasno da bi tim tempom izrada svih fontova koje smo planirali potrajala barem nekoliko meseci. Programeri rado pristaju na „ma neka to urade ručno“ rešenja, ali samo kada su korisnici u pitanju!

Rešenje svih muka, barem kako je u tom trenutku izgledalo, zvalo se Metafont. Taj projekat slavnog Donalda Knuta omogućavao je da se slovo opiše nizom krivih, odnosno da se predstavi vektorskim oblikom iz koga se onda može potpuno automatski generisati lik u bilo kom formatu, pa i u obliku bit-mape, u svim potrebnim veličinama. Projekat je imao i svoju konkretnu realizaciju u obliku programa za PC ali je, kao i slični specijalizovani programi, i ovaj kod nas bio toliko rasprostranjen da nam je trebalo dosta vremena da nabavimo neku nekompletnu verziju sa fotokopiranim uputstvom. U paketu nije bilo modula koji bi generisao finalni font fajl za laser, ali je postojao neki oblik ispisa u tekstualnom režimu (matrice od po dvestotinak redova sa isto toliko znakova tačka ili X, za font od 24 pt). Konverter iz tog formata je lako napravljen, ostalo je još samo da opišemo slova.

...i ručni rad

Opet je trebalo smisliti nešto što bi nas spaslo crtanja mreže preko slova i ručnog kodiranja, što bi takođe potrajalo. Ostavivši kao podlogu skenirano slovo, napravio sam funkcije kojima se crtaju Bezijerove krive kojima bismo onda „gađali“ preko uzorka tako da što preciznije opisuju njegovu konturu. Izlaz iz ovog programa je bio metafont „program“ koji se, uz nešto ručnih intervencija, mogao propustiti kroz sam Metafont i tako poslužiti kao osnova za generisanje slova raznih veličina. Knuth ovakvu metodologiju nije baš predvideo, pa i naš metafont program nije bio striktno po propisima koji omogućavaju da se u bilo kojoj rezoluciji dobije bilo koja veličina, ali sam smatrao da će i ovo biti dovoljno za početak. Konačno, ne gine nam i „malo“ ručnih intervencija.

Posle početnih zastajkivanja, pa i rezultata koji bi se povremeno najbolje mogli opisati kao „slova čija je kontura mestimično doživela masakr“, uhvatili smo ritam i generisali osnovu svih fontova. Onda je došlo vreme za onaj ručni deo, koji se uglavnom odnosio na fontove manjih veličina, ali se znatno ozbiljniji problem pojavio kada smo shvatili da izlaz koji je davao Metafont ne sadrži informacije o baznoj liniji slova i njegovim dimenzijama, odnosno pomaku koji treba napraviti do sledećeg znaka. Opet je bilo vreme za novi program koji će prikazati slova i omogućiti podešavanje ovih parametara u grafičkom režimu, sa kontrolnim ispisima slova u okruženju drugih karakterističnih slova (poput O i V). I opet je potrajalo.

Nakon oko dva meseca danonoćnog rada imali smo nekoliko 360 KB disketa sa napakovanim fontovima čiji je izgled, za ono vreme, bio profesionalan. Posao se, kako to kod nas biva, isplatio taman toliko da nas ostavi u nadi da će neki sledeći možda biti isplativiji, ali daleko veća satisfakcija, koju sam doživljavao i više godina posle toga, su bili trenuci kada mi do ruku dođe knjiga štampana mojim fontom – iako mnoge od DTP-ovaca koji su ih koristili nikada nisam upoznao, fontove i danas sa sigurnošću prepoznam. Nažalost, ti meseci noćnih mora su ostavili i fizički trag: potrošio sam rezerve „nespavanja uz ogromne količine kafe“ koje su trebale da potraju čitav život...



NIS

Ingram Micro

NLB Banka


Čitaj PC Press

Excel kuhinjica

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter