|
Iako je ovo prvi put da „PC“ detaljnije piše o operativnom sistemu koji uopšte ne radi na PC-ju, priču o Mekovom novom OS-u ne možemo da počnemo bez uvoda o njegovom prethodniku koji se zove NextStep. Originalno predstavljen kao operativni sistem Next radnih stanica, NextStep je bio vizionarski sistem, pre svega zahvaljujući vizuelno nenadmašnom korisničkom interfejsu od koga je Microsoft „pozajmljivao“ više nego od Meka, ali i alatima za vizuelno programiranje koje je kao koncept upravo NextStep uveo na tržište. NextStep je bio platforma na kojoj su „razrađene“ mnoge važne tehnologije, od Web-a, do 3D FPS igara.
Nažalost, Next radne stanice i NextStep operativni sistem koji je postojao i u verzijama za druge platforme (uključujući PC) nisu uspeli da postignu veći uspeh. Faktor koji je Next-u zagarantovao posebno mesto u istoriji računara je i glavni faktor tržišnog neuspeha: njegov „maternji jezik“ Objective C. Iz današnje perspektive, to je opskurna verzija C-a proširena objektima po uzoru na SmallTalk i gotovo ni po čemu slična jeziku C++. Zbog toga je Next ostao bez velikih softverskih paketa čiji su proizvođači koristili C i C++.
Tokom 1997. kompanije Apple i Next su se integrisale: Apple je tražio operativni sistem koji bi nasledio vremešni MacOS, dok je Next gubio trku u borbi za opstanak. Tako Apple preuzima NextStep kao osnovu za svoj budući OS, a Steve Jobs, osnivač obe kompanije i predsednik Next-a, se kroz niz događaja koji kao da su preuzeti iz scenarija neke sapunske opere vraća na čelo Apple-a iz koga je praktično oteran sredinom osamdesetih. Uz fanfare, prva verzija MacOS X (X je rimski broj i čita se kao „deset“, a ne kao „iks“) izlazi na tržište 24. marta 2001. da bi krajem septembra bila dopunjena kompletnijim izdanjem pod imenom MacOS X 10.1.
Aqua – interfejs u boji
Mekov novi operativni sistem je najpoznatiji po korisničkom interfejsu koji se zove Aqua. Slike ekrana koje je Apple postavljao na svom sajtu mesecima pre izlaska MacOS X na tržište učinile su Aqua „unapred slavnim“. Aqua interfejs intenzivno koriste boje (naročito nijanse plave) i efekte providnosti. Apple tvrdi da je Aqua nastao kao rezultat višegodišnje analize rezultata psiholoških testova: boje, dubine i pokreti olakšavaju komunikaciju sa računarom. Gotovo svi elementi korisničkog interfejsa su transparentni ili imaju transparentne delove – prozori, recimo, nemaju jasan okvir, već su od ostatka ekrana odvojeni senkom (drop-shadow). Tu su i famozni prozirni plavi klizači i tasteri.
Praktično svi elementi su animirani, što obezbeđuje vizuelni „odgovor“ sistema na obavljenu akciju, ali i vrhunski utisak. Prozorima se manipuliše korišćenjem tri tastera sa leve strane naslovne linije prozora; tasteri su animirani i u sebi imaju ugravirane simbole u zavisnosti od funkcije koju će izvesti kada kliknete na njih (gašenje, minimizacija...). Razni pop-up dijalog prozori (npr. Save i Print) „prikačeni“ su za naslovnu liniju prozora.
Posebnu priču predstavljaju ikone – standardne mogu ići do dimenzija 128×128 tačaka (veličina ikona se podešava za svaki prozor pojedinačno), a u velikom broju slučajeva ikone programa nisu statične. Na ovaj način Apple je postigao da ikone sadrže do sada neviđene detalje, a ova osobina naročito dolazi do izražaja kod ikona koje predstavljaju preview dokumenta ili slike.
Osim izgleda, promenjen je i način rada. Nekadašnja struktura meni linije je izmenjena – naime, kod Meka se meniji prikazuju u vrhu ekrana, a pravo da prikaže meni ima samo program čiji je prozor trenutno u fokusu. Nestao je Application Menu u gornjem desnom delu ekrana iz koga se birao aktivni program, a njegovu funkciju je preuzeo Dock. Apple Menu (označen jabukom) sada sadrži samo opcije za podešavanje sistema, te opcije za odjavljivanje i gašenje računara; na sadržaj tog menija korisnik ne može da utiče. Potpuno novu stavku čini meni koji nosi ime aktivnog programa – tu se sada standardno nalaze opcije za podešavanje aplikacije.
Finder umesto Explorer-a
 | | (kliknite za veću sliku) |
I Finder (osnovni program, ekvivalent Windows-ovog Explorer-a) je doživeo brojne izmene. MacOS X Finder je hibrid starog Finder-a i NextStep-ovog shell-a po imenu Browser. Novi Finder drugačije radi sa prozorima: umesto da se sadržaj svakog foldera otvara u posebnom prozoru, svi folderi se otvaraju u istom, dok se folder u novom prozoru otvara ako istovremeno sa klikom na folder držite i Option taster (ekvivalent PC-jevom Alt-u). Sem standardnih načina prikaza foldera, Finder nudi i karakterističan Browser prikaz – prozor se deli na tri celine, pa se sadržaj foldera koji selektujete otvara u desnom panelu dok se sadržaj ostalih panela skroluje ulevo.
Pomeranjem horizontalnog klizača možete se brzo kretati kroz celo hijerarhijsko stablo. Nažalost, žrtva novog načina rada sa prozorima je korisna osobina zvana spring-loaded folders (kada prevlačite fajlove preko ikone foldera on se automatski otvara), što je naišlo na nerazumevanje među brojnim „Mekovcima“, pa se očekuje da će ova osobina biti vraćena u sledećoj verziji.
Novitet je i toolbar u vrhu svakog Finder prozora. Tamo se nalaze back taster i dugmići za izbor načina prikaza sadržaja foldera, te panel koji sadrži prečice ka najčešće korišćenim lokalnim folderima. Standardno se tu nalaze root folder sistemskog diska, Home folder aktivnog korisnika, Favorites, te folder Applications u kome se smeštaju programski paketi, ali korisnik može dodati i svoje foldere. „Programski paket“ (u originalu bundle) je specifičnost NextStep-a koju je MacOS X dodatno unapredio. Kako bi se izbegli problemi sa gomilama deljenih biblioteka, MacOS X uvodi pojam paketa – bundle.
Bundle je folder precizno definisane strukture sa eksteznijom .app, u kome su smešteni glavni izvršni fajl, potrebne biblioteke, ikona programa te grafički i drugi resursi; sve što je potrebno za rad programa nalazi se na jednom mestu. Ovakav folder je u Finder-u predstavljen jedinstvenom ikonom – kada premestite ikonu iz jednog foldera u drugi, automatski se premešta sadržaj čitavog foldera, kao i reference na taj sadržaj. Tako korisnik ne mora da razmišlja o posledicama njegove akcije sa ikonom, a drastično je olakšano snalaženje po fajl sistemu.
Jedna od glavnih karakteristika MacOS-a i njegovih fajlova oduvek su bili Creator / Type atributi na osnovu kojih je sistem određivao kojim će programom otvarati koji dokument. Ovi atributi i dalje postoje, ali MacOS X prepoznaje i koncept ekstenzija, na opšte gnušanje „Mekovaca“. Prednost i dalje imaju atributi, dok se ekstenzija koristi ako atributa nema, što je najčešće slučaj sa fajlovima koji se prenose sa Interneta a nisu kreirani na Meku. Ukratko, Apple je preuzeo najbolje od oba sveta.
Dock umesto taskbar-a
Još jedan ključni novitet Finder-a je Dock. Iako su se mogle čuti ocene da je u u pitanju loš klon Windows taskbar-a, Dock je važan novitet u računarskom mainstream-u. Naslednik je Next-ovog Dock-a i sadrži ikone programa koji se najčešće startuju. Dock sadrži i minimizovane prozore, ali su, za razliku od taskbar-a, sve ikone na jednom mestu, a aktivni programi se od neaktivnih razlikuju po strelici ispod ikone.
Desnim (ili dužim levim) klikom na ikonu u Dock-u dobija se i kontekstni meni koji omogućava gašenje programa ili izbor aktivnih prozora što je osobina koju je Microsoft „prepisao“ u XP-u kao „grupisanje prozora“. Dock sadrži i „kantu za đubre“, koja je na taj način uvek dostupna – Dock je iznad ostalih prozora. Dock ne mora biti statičnih dimenzija već se može uključiti uvećanje: tada će deo preko koga prelazite mišem biti zumiran.
Finder i Dock su zanimljivi noviteti koji mogu da olakšaju rad, ali i oni imaju svoje probleme. Pre svega, Apple je rešio da redukuje upotrebu kontekstnih menija što nismo skloni da prihvatimo kao dobro rešenje. Dalje, Apple se trudi da smanji upotrebu desktop-a: kada aktivirate opciju CleanUp na desktop-u (pandan Windows-ove opcije LineUp icons) ne možete da predvidite rezultat. Nedostaju nam i pop-up prozori (prozori koji „sede“ minimizovani u vidu tastera na dnu ekrana, otvaraju se kada kliknete na taster i ostaju otvoreni samo dok ne izvršite neku operaciju u njima). Zamena za njih trebalo bi da budu ikone foldera u Dock-u, ali folderi u Dock-u nisu označeni imenom već isključivo standardnom ikonom za foldere. Tako dok ne dovučete kursor do Dock-a nemate način da saznate koja ikona predstavlja koji folder, osim ako ih označite različitim ikonama, što je rešenje daleko od praktičnog. Pozitivna stvar je što Apple pažljivo sluša zahteve i primedbe korisnika, pa se može očekivati da će mnogi od problema biti rešeni, a u narednim revizijama očekujemo i nove osobine Finder-a i Dock-a.
Paneli i ekstenzije
 | | (kliknite za veću sliku) |
Meni Control Panels zamenjen je programom System Preferences koji sadrži grupisane ikone kojima se podešava i prilagođava sistem. Kao i kod starog MacOS-a, lako je proširiv dodatnim panelima. Jedna od ubedljivih prednosti MacOS-a bila je lakoća instaliranja sistemskih ekstenzija, drajvera i drugih dodataka: bilo je dovoljno dovući ih na System Folder, a sam MacOS se brinuo o njihovoj pravilnoj instalaciji i inicijalizaciji.
Kod MacOS X stvari prestaju da budu tako jednostavne – moguće je ručno instalirati drajvere i ekstenzije, ali Apple ipak preporučuje centralizovani sistem za instalaciju. S obzirom na to da je MacOS X u suštini Unix, to je višekorisnički sistem (što XP nije), pa se možete „telnetovati“ na MacOS X računar.
Pitanje sigurnosti je Apple rešio na zanimljiv način – ogroman deo „provala“ nastaje zbog nepažljivog dodeljivanja root privilegija procesima, pa je kod MacOS X root gotovo uvek „isključen“. Proces dobija root nivo tek kada korisnik unese odgovarajuću lozinku, što redukuje sigurnosne propuste karakteristične za neke verzije Unix-a. Naravno, možete u konzoli otkucati su i postati root, ali je verovatnoća da neupućeni korisnik napravi štetu drastično smanjena.
Ispod „haube“
Prethodni pasus nas uvodi u unutrašnjost MacOS X-a koja predstavlja logičan nastavak elegancije Aqua interfejsa. MacOS X je slojevit sistem: na „dnu“ je Unix kernel koji se stara o upravljanju procesima, nitima, virtuelnoj memoriji, višekorisničkim funkcijama, mrežnoj podršci, fajl sistemima i drajverima za uređaje. Kernel postoji i kao samostalan OS pod imenom Darwin (postoji i x86 verzija koja radi na PC-ju).
„Iznad“ njega je CoreServices sloj koji obavlja uslugu apstrakcije kernela za slojeve viših nivoa. Sledeći sloj se zove Application Services i nudi grafičko i prozorsko okruženje, implementirano kao Quartz grafički sistem, te QuickDraw 2D grafički sistem i multimedijalni QuickTime. Na „vrhu“ su tri aplikativna okruženja – Carbon, Cocoa i Java VM, te Classic okruženje koje omogućava izvršavanje starih programa (ali se naslanja na nivoe ispod), te opciono BSD Commands okruženje koje nudi standardnu BSD Unix radnu okolinu u komandnoj liniji.
I pored spekulacija da je Darwin u stvari Apple-ova modifikacija open source verzija BSD Unix-a, Darwin je unapređeni kernel NextStep-a. On se sastoji od Mach mikrokernela (verzija 3.0), te jedinstvenog translacionog sloja koji emulira BSD Unix (verzija 4.4). Delovi sistema koji rade u korisničkom modu (viši nivoi kernela i korisnički programi) preuzeti su od FreeBSD-a (otud pomenute spekulacije), a Apple je čak zaposlio jednog od glavnih autora FreeBSD-ovog kernela Džordana Hubarda (Jordan Hubbard) kao šefa grupe koja razvija BSD sloj.
Darwin i Quartz
Specifičnost Darwin-a u odnosu na druge verzije Unix-a je podrška za drajvere: Darwin koristi objektno-orijentisano okruženje nazvano I/O Kit, koje omogućava puni plug and play, hot plugging itd. Zahvaljujući ovoj osobini, MacOS X dozvoljava jednostavnu instalaciju drajvera i ekstenzija korišćenjem Finder-a na sličan način kako je to radio stari MacOS, dakle prevlačenjem u System folder. Darwin se bavi i fajl sistemom: glavni fajl sistem je HFS+, a podržani su i stari HFS, CD fajl sistemi uključujući Joliet, te UFS, standardni fajl sistem svih BSD Unix-a. Od mrežnih fajl sistema podržani su Apple-ov AFP, NFS, te CIFS/SMB koji omogućava povezivanje sa Microsoft Windows računarima.
„Iznad“ Darwin-a ugrađuje se Quartz, grafički sistem baziran na Display PDF tehnologiji (nova verzija Display PostScript-a koji je koristio Next). Pored prikaza dvodimenzionalne grafike, Quartz obezbeđuje i prozorsko okruženje, upravljanje događajima, kretanje kursora, kao i sistemske servise koji obavljaju rasterizaciju i štampu, pri čemu se za interni model i format za predstavljanje grafike koristi PDF. Quartz obezbeđuje i punu podršku za igre i multimedijalne programe, kao DirectDraw kod Windows-a.
Fontovi i štampanje predstavljaju posebnu priču: naslanjajući se na Quartz, sistem za štampanje radi na zanimljiv i konzistentan način. Aplikacije štampaju u bafer koji Apple naziva „virtuelne strane“. Jednom poslat na „virtuelnu štampu“, dokument se može pregledati u sistemskom Preview prozoru koji je na raspolaganju svim programima, snimiti kao PDF ili poslati na pravi štampač.
Direktno su podržani lokalni i mrežni štampači, bilo da rade pod AppleTalk ili LPR protokolima, dok je uz malo muke moguće koristiti i mrežni štampač priključen na Windows mrežu. Za rad sa fontovima koristi se novi sistem po imenu Apple Type Solution, koji objedinjuje sve pripremne operacije za upotrebu fontova i direktno podržava TrueType, Type 1 i OpenType fontove. MacOS X donosi i opsežnu podršku za OpenGL, uz punu akceleraciju na ATI Radeon i GeForce 2 i 3 grafičkim kartama, kao i unapređenu QuickTime tehnologiju.
Kompatibilnost sa klasikom
 | | (kliknite za veću sliku) |
Za rad starih MacOS programa namenjeno je Classic okruženje, virtuelna mašina u okviru koje se startuje MacOS 9.1 (dobija se uz MacOS X) i izvršavaju stari programi. Classic se može startovati zajedno sa MacOS X-om, ali i klikom na bilo koji stari program (po zatvaranju programa okruženje ostaje aktivno). Tokom startovanja se vidi prozor u kome se prikazuje učitavanje klasičnog MacOS-a, što znači i ikone koje prikazuju ekstenzije prilikom učitavanja. Programi koji rade u Classic okruženju dele desktop sa MacOS X programima, ali ne dobijaju Aqua izgled već zadržavaju originalni Platinum „izgled i ugođaj“.
Dok je neki od Classic programa u fokusu, čak i meni linija izgleda kao ona u MacOS 9, pa je ponašanje programa potpuno dosledno starom MacOS-u. Recimo, ne možete minimizovati prozor, ali ga možete skupiti ako ste aktivirali opciju Shade u Appearance Control Panel-u Classic okruženja. Iako je stepen kompatibilnosti visok, ona nije stoprocentna: programi koji zahtevaju direktan pristup hardveru ne rade u Classic-u, pa ćete ako su vam oni potrebni morati da „podignete“ računar pod MacOS-om 9. Apple se pobrinuo da ista instalacija MacOS 9.1 koju koristi Classic može da se koristi i samostalno.
Classic okruženje je veoma zahtevno – za efikasan rad treba dodati još 128 megabajta RAM-a u računar (čime ukupna količina od 320 megabajta postaje realan minimum). Rad čak ni tada neće biti preterano brz, ali sa brzim procesorom performanse ostaju sasvim prihvatljive. Za utehu ostaje činjenica da kada sve svoje omiljene programe zamenite pravim MacOS X verzijama, na Classic možete i da zaboravite.
Tri API-ja
Još jedno od MacOS X lica je BSD Commands okruženje – klasična Unix školjka i komandna linija u kojoj možete izvršavati Unix programe. Apple isporučuje BSD okruženje koje čine komande, alati i skriptovi; to okruženje ne mora da se instalira, ali je sa stanovišta sistema BSD uvek prisutan. Sve funkcije kernela su eksportovane kroz sistemske biblioteke smeštene u fodler /usr/lib pa MacOS X podržava praktično sve programe prilagođene BSD Unix-u.
Open source zajednica se pobrinula da većina postojećih Unix alata (uključujući i X windows (XFree86), velike delove GNOME (ali ne i KDE) okruženja, te razne popularne open source programi kao što je Mozilla browser ili grafički program Gimp) bude portovana na MacOS X. Postoje i distribucije (npr. GNU-Darwin i Fink) koje nude jednostavnu instalaciju i održavanje paketa u Unix okruženju, uz mogućnost instalacije sa CD-ROM-a. Iako Apple zvanično ne podržava ove distribucije, kompanija odlično sarađuje sa njihovim autorima.
Imati Mekove i Unix programe potpuno ravnopravne na istom računaru zvuči lepo, ali ni jedni ni drugi ne mogu da iskoriste punu snagu koju nudi MacOS X. Za razvoj programa kojima će ovaj OS biti prirodno okruženje Apple je predvideo čak tri različita programska okruženja i API-je: Cocoa, Carbon i Java.
Cocoa API je unapređeni naslednik čuvenog NextStep-ovog API-ja. Osnovna karakteristika je dosledan objektni interfejs čiji je primarni cilj da omogući brz i efikasan razvoj aplikacija i istovremeno njihove visoke performanse. Zadržan je i „maternji jezik“, pominjani Objective C. Da bi omasovio primenu ovog API-ja, Apple je uveo posebne prevodioce koji omogućavaju da se programi u drugim jezicima transparentno prevode u Objective C. Za sada postoji translator za Javu, ali i za hibrid Objective C++, koji je Apple razvio da bi C++ programerima olakšao snalaženje. Open Source zajednica je odgovorila na svoj način, pa su u razvoju translatori za skript jezike Perl, Python i Ruby.
Besplatni alati
Steve Jobs je puno toga naučio iz debakla sa Next-om, pa Apple sada deli (na CD-u ili kao besplatni download) čuvene razvojne alate iz Next vremena Project Builder i Interface Builder. Project Builder asistira u razvoju programa i održavanju velikih projekata i predstavljao je model na osnovu kog je nastajao Visual Studio, dok Interface Builder služi za kreiranje korisničkog interfejsa.
Ove dve alatke, u kombinaciji sa poznatim GNU GCC kompajlerom i GDB debagerom, učinile su da mnogi programeri usvoje MacOS X kao osnovnu razvojnu platformu. Istovremeno, Objective C je počeo da dobija na popularnosti, naročito među C programerima koji su i ljubitelji skript jezika. Neki čak tvrde i da je za klasične C programere pristup programiranju koji nudi Objective C daleko bliži nego C++ ili Java.
I open source zajednica je prihvatila Cocoa API: na sajtu SourceForge broj open source projekata prilagođenih Cocoa API-ju već se izražava u stotinama, a kako bude pristizala podrška za nove jezike i kako popularnost Objective C-a bude rasla, broj Cocoa programa će se uvećavati. Pošto bi insistiranje na Cocoa interfejsu dovelo Apple u slične probleme kakve je svojevremeno imao Next kad je u pitanju široka programska podrška, Apple je uveo Carbon API, potpuno ravnopravan sa Cocoa.
Za lakše prepravke
Kako bi olakšao prepravljanje starih programa za novu platformu, Apple je koncipirao Carbon kao sistematizaciju rutina starog Mac Toolkita-a u jedinstven API. Apple tvrdi da Carbon sadrži 95% funkcija starog OS-a koje se u praksi zaista koriste. Koncipirajući Carbon, Apple je predvideo i translacioni sloj koji Carbon pozive preslikava u funkcije starog MacOS-a i tako omogućio da se svaki Carbon program normalno izvršava kako u starijim verzijama MacOS-a (od 8.6 pa naviše) tako i u MacOS X.
Na kraju, tu je i Java VM. Java programi imaju Aqua izgled mada, ako korisnik želi, mogu imati i uobičajen Metal izgled. MacOS X nudi Java programerima izbor između čistih i prenosivih Pure Java programa koji se izvršavaju u standardnoj virtuelnoj mašini (koja, zanimljivo, interno upotrebljava Carbon interfejs) ili programa posebno pisanih za MacOS X koji pomoću translatora dobijaju pristup svim aspektima Cocoa interfejsa. Još jedna od specifičnosti podrške koju MacOS X pruža Javi jeste mogućnost pakovanja Java aplikacija u bundle pakete. Java VM je bazirana na Sun-ovoj tehnologiji uz sve potrebne optimizacije za efikasno izvršavanje Java koda. Saradnja Sun-a i Apple-a je tradicionalno dobra tako da su sve nove Java tehnologije odmah dostupne i za MacOS X.
Sva tri programska interfejsa su potpuno ravnopravna. Korisnik uopšte ne mora da zna u kom je od interfejsa program pisan, niti da li je u pitanju Carbon, Cocoa ili Java program. Minorne razlike ipak postoje i sastoje u tome što Cocoa programi mogu imati dodatni element korisničkog interfejsa, tzv. „fioke“ koji se lepe za jednu od ivica prozora i mogu se otvoriti klikom (kao u QuickTime Movie Player-u), dok Carbon programi koriste usluge QuickDraw API-ja.
U znaku mreže
Pošto je BSD Unix „rodno mesto“ TCP/IP familije protokola kakvu danas poznajemo, AppleTalk protokol je praktično izbačen iz upotrebe. Zamišljen i realizovan da bi upotrebu mreže učinio transparentnom za korisnika, AppleTalk je predstavljao noćnu moru za administratore, uglavnom zbog „brbljivosti“ – obaveštavao je okolinu o svakom događaju na računaru, što je gušilo mrežu i ugrožavalo bezbednost.
MacOS X se potpuno orijentiše na TCP/IP. Pristup mrežnim štampačima teče preko LPR protokola, diskovi koriste AFP-over-IP varijantu AFP protokola koja umesto AppleTalk-a koristi TCP/IP. Naravno, MacOS X podržava i standard iz Unix sveta – NFS protokol. Verzija 10.1 je donela i klijentsku podršku za SMB/CIFS protokol koji inače koristi i Windows, ali je ta podrška prilično traljava: SMB protokol nije pokriven browser-om, pa ne možete „surfovati“ kroz mrežu i razgledati koji računari i resursi tamo postoje, već disk neke Windows mašina morate mapirati „ručno“, navođenjem URL-a u formatu smb://server/ share. Naravno, mogu se naći i posebni programi koji obavljaju funkciju mrežnog browser-a za SMB protokol.
Uz operativni sistem se dobijaju i open source mrežni alati i serveri poznati sa Linux-a i drugih Unix-a. Tu su Apache, PHP, OpenSSH, NcFtp, PPP daemon, praćeni grafičkim alatima za konfiguraciju. Grafički ekvivalent imaju i osnovni alati ping i traceroute, pa je njihova funkcionalnost dostupna kako Unix guruima, tako i početnicima. Nažalost, Apple nije uključio Samba server, već je ona sastavni deo drugog operativnog sistema – MacOS X Server. Ipak, postoji Samba za standardni MacOS X koja se može naći na Internetu.
Što se nedostataka tiče, nema više mogućnosti automatskog povezivanja na server i montiranja mrežnih diskova koje su nudile dosadašnje verzije MacOS-a. Ovaj nedostatak se može nadoknaditi na Unix način, editovanjem start-up skriptova, ali takav rad se ne može baš nazvati prijateljskim za korisnika.
Softverska podrška
Kvalitet i kvantitet osnovnih programa koji dolaze uz MacOS X je pristojan: glavni browser je Microsoft Internet Explorer a e-mail klijent, Apple Mail, nasleđen je od Next-a. Tu je i gomila alata koji pomažu u svakodnevnom radu, kao i grupa izvanrednih multimedijalnih programa kao što su QuickTime Player, iMovie za vezu sa digitalnim kamerama i amatersku video montažu, iTunes „džuboks“ za rad MP3 i drugim formatima... Programi su uglavnom elegantniji i bolji od ekvivalenata za Windows.
Što se aplikativnog softvera tiče, treba reći da je broj programa koji može da radi pod ovim sistemom ogroman i raznovrstan. Pre svega tu je nasleđena baza softvera: Classic okruženje obezbeđuje rad većine MacOS programa. Još veću bazu čine portovani Unix i X-windows programi, uz primetnu tendenciju da se X-windows zameni Cocoa interfejsom. Ne treba zaboraviti ni izvestan broj NextStep aplikacija koje su prebačene na MacOS X. Njihov broj nije velik, ali su većina njih zaista izvanredne.
Vrlo brzo raste i broj izvornih MacOS X programa. Od izlaska verzije 10.1 do danas ogroman broj MacOS aplikacija je „karbonizovan“. To uključuje i Microsoft Office X čije su neke komponente upadljivo bolje od Windows ekvivalenata. Microsoft je ponudio i svoj Media Player te MSN Messenger. Nažalost, Adobe i Macromedia, koji su predstavljali krunu Mekove softverske ponude, prilično kasne sa nekima od svojih udarnih programa. Tako Photoshop i Dreamweaver još uvek ne postoje u OS X verzijama.
Ne treba zaboraviti ni entuzijazam sa kojim je open source scena prihvatila MacOS X. Kada se ima u vidu da Apple besplatno deli izvanredne razvojne alate, te da pored njih postoje i odlična rešenja nezavisnih proizvođača kao što je RealBasic (omogućava paralelno pravljenje izvršnih fajlova za Mek i Windows), pred ovim operativnim sistemom je uzbudljiva budućnost.
Alternativa Wintel-u
Stabilnost sistema je onakva kakva bi se mogla i očekivati od Unix-a – za mesec dana intenzivnog rada nismo videli kako MacOS X pada. Isto to vreme nam je bilo dovoljno da za sve potrebe pronađemo adekvatna MacOS X rešenja i isključimo potrebu za drugim platformama (Windows, Linux ili MacOS 9.2). MacOS X je, dakle, izvanredno radno okruženje čija elegancija, intuitivnost, stabilnost, te ogromna količina raznovrsnog softvera ubedljivo prevladavaju nad nedostacima.
Ti nedostaci se mogu svesti na izvesnu tromost pri odzivu sistema, neke nedoslednosti u korisničkom interfejsu, te ono što ostaje najveći problem: cena. Pri tom ne mislimo na cenu samog softvera, već na cenu Apple-ovog hardvera – razlika između Meka i brand-name PC-ja u SAD možda nije velika, ali je u Evropi drastična. I pored toga, Apple-ovi računari i MacOS X predstavljaju vrlo interesantnu opciju. Razmotrite je!
Korisne adrese:
YU Epicentar
Dobrinjska 5, Beograd
tel: 011/682-020
http://www.mac.co.yu
| 
