|
Letovanje bez notebook-a... šta letovanje, bio je to pravi medeni mesec. Nakon venčanja, Karolina i ja nismo imali vremena (priznajem, zbog mojih poslovnih obaveza) da odemo na bračno putovanje, pa smo samo proveli vikend švrljajući po Londonu. Odseli smo u jednom od najinteresantnijih hotela, St. Martin’s Lane, iz lanca Schrader hotela. Za večeru mogu da preporučim restoran Asia de Cuba, koji je bolji od istoimenog restorana u Njujorku. Duže putovanje ostavili smo za jul: leteli smo za Pariz, iznajmili kola i vozili se dva dana do Cote d’Azur, preko Bourgogne, doline Rhone i Lyona, Provance do Nice i Kana. Posle desetak dana sa bazom u Nici, povratak preko Monaka i Italije, Đenove i divnog popodneva u Torinu, pa onda Mont Blanc tunelom do Šarmonija, preko granice u Švajcarsku, noćenje u Evian-u i sledećeg dana natrag u Pariz. U Parizu posetite Buddha Bar. Još ako je u Bon Marche sezonska rasprodaja...
Sve to sa notebook-om u rancu koji nisam izvadio niti uključio! Prosto sam bio ponosan na sebe... Dobro, ipak sam ga poneo, uz objašnjenje da hoću da budemo u kontaktu sa prijateljima. Na kraju krajeva, i moja supruga je nosila svoj laptop, za pohranjivanje fotografija sa digitalne kamere. Iskustvo računarske apstinencije mi je prijalo. Setite se samo „Razglednica“ koje sam slao iz Džakarte, Sidneja ili Tokija: svuda sa laptop-om, čak i kada nisam putovao poslom, sa GSM telefonom koji može da zazvoni u bilo koje doba dana i noći. Ovoga puta, samo mi i uživanje u Francuskoj...
Računar je ipak pomogao: sve rezervacije hotela, avio-karata i rent-a-car-a obavili smo preko Interneta. Iako smo koristili Fodor’s vodič za Francusku, sve mape i uputstva za stizanje od mesta A do mesta B takođe smo obezbedili preko Interneta, na www.viamichelin.com  .
Bežična mreža
Konačno sam se priključio milionima korisnika bežičnih lokalnih mreža zasnovanih na 802.11 standardu. Nakon meseci čitanja o tome kako će 802.11 mreže olakšati život svima koji računare koriste u pokretu i kako će svako veće javno mesto uskoro imati pristup mreži, kupio sam prvu 802.11b karticu za svoj laptop i počeo da istražujem.
Aerodrom u Vašingtonu – nema mrežu. Aerodrom u Newark-u – nema mrežu. Aerodrom u San Francisku – ima mrežu. Four Seasons hotel u Njujorku – ima mrežu. Starbucks u različitim gradovima – ima mrežu. U zgradi u kojoj radim – dve mreže, obe zaključane. U komšiluku naše kuće – dve mreže. Pretplatio sam se na Boingo, koji obezbeđuje pristup sopstvenim mrežama na više stotina lokacija: stidljivo, opredelio sam se za varijantu pretplate koja se plaća na dan: ako nađeš mrežu, platiš.
Sledeći korak: kupovina bežičnog pristupnog čvora za kuću i druge kartice za laptop, za moju suprugu. Kartice su Agere (Lucent) Orinoko Gold, pristupno mesto D-Link DI-713P sa uključenim firewall-om, četvoroportnim ruterom i printer serverom. Rezultat: potpuni uspeh i razvijanje navike da oboje nosimo laptop-e po kući kada radimo ili baratamo digitalnim fotografijama odnosno filmovima. Što se mene tiče, često po navici vadim laptop iz tašne kada sam na aerodromima, hotelima i sličnim mestima, pa proveravam ima li pristupa bežičnoj mreži, odnosno ako ima, da li je pristup slobodan ili zaštićen ključem.
Kada planirate bežičnu mrežu, važno je imati u vidu nekoliko stvari. Treba biti svestan onoga „bežična“, što znači da pristup saobraćaju na mreži može imati svako u fizičkoj blizini mreže, uz manje ili više napora i troškova. Takođe, standard je još uvek relativno mlad, pa vam se može desiti da bežični adapter ugrađen u vaš laptop ne može da uspostavi kontakt sa pristupnim mestom zasnovanim na opremi drugog proizvođača.
Što se tiče sigurnosti podataka koji se prenose preko mreže, vrlo konzervativan savet je da preko bežične mreže ne prenosite apsolutno ništa što ne biste želeli da vide bilo koji nepozvani gosti. U svakom slučaju, zaštitite se 128-bitnom WEP šifrom i dozvolite pristup samo bežičnim karticama sa poznatim adresama. Treba, ipak, znati da neke jeftinije kartice i pristupna mesta značajno smanje brzinu prenosa kada se aktivira šifrovana komunikacija.
Preporučujem da koristite odvojene uređaje: pristupno mesto, firewall, ruter i printer server. Svakako pokušajte da razdvojite firewall of bežičnog dela, jer time dobijate na pouzdanosti i bezbednosti mreže. Na primer, u mojoj kućnoj bežičnoj mreži pristupno mesto se nalazi iza glavnog firewall-a i rutera. Samo pristupno mesto ima svoj firewall, pa se kućne mašine koje ne koriste bežični pristup nalaze odvojene od zone nepozvanih bežičnih korisnika. Prvog vikenda kada budem imao malo vremena aktiviraću i opciju da se na mrežu mogu zakačiti samo kartice sa poznatom MAC adresom.
Kreda na zidu
U doba velike recesije tridesetih godina prošlog veka, beskućnici i lutalice u Sjedinjenim Državama (hobos) su na zidovima zgrada kredom crtali znake koji su obeležavali mesta gde se može dobiti hrana. Danas kompjuterske lutalice u potrazi za bežičnim mrežama na zidovima ostavljaju znake koji obeležavaju mesta gde se mogu besplatno zakačiti na mrežu. Ova underground aktivnost počela je ove godine da se širi najpre iz Londona na istok, prema ostatku Evrope, ali i na zapad, prema Sjedinjenim Državama.
Njen neslužbeni pronalazač, Matt Jones, ovu aktivnost je nazvao warchalking; simbol iscrtan kredom na pločniku ili zidu zgrade označava postojanje bežične mreže. Na mestima gde nađete ove simbole bićete – ili bi trebalo da budete – u mogućnosti da se priključite na nečiju 802.11 bežičnu mrežu.
Ideja da se kreiraju organizovane „vruće zone“ u kafeima, sajmovima, aerodromima i sličnim javnim prostorima nije nova. British Telecom ima ambiciozne planove da kreira 400 javnih bežičnih mreža do leta sledeće godine, odnosno barem 20 do kraja avgusta ove godine. U SAD firma Boingo radi na kreiranju mreže od više stotina lokacija širom zemlje, a i firme mobilne telefonije, kao što je VoiceStream (u vlasništvu nemačkog operatora T-Mobil) počele su da formiraju mreže. Za razliku od ovih „institucionalnih“ pokušaja kreiranja bežičnih mreža, warchalking je zanimljiv jer se zasniva na volonterskom, ad hoc naporu korisnika da otkriju sve raspoložive bežične mreže, obeleže ih i time drugima omoguće korišćenje.
„Bio sam pomalo iznenađen odzivom“, kaže Matt Jones, koji je ideju dobio kada je video jednu vežbu studenata arhitekture u Londonu. U vežbi pod imenom Wireless Internet Performance, studenti su na pločniku na Bedford Square u Londonu iscrtali plan kancelarije, seli za virtuelne stolove i svoje računare povezali preko bežične mreže. „To mi se učinilo kao dobra ideja“, kaže Jones. „Dva meseca pre toga bio sam kupio bežičnu karticu i bio sam radoznao da vidim kako će bežične mreže izmeniti grad.“
Nekoliko dana kasnije Jones je ćaskao sa prijateljima, i neko je spomenuo simbole koje su lutalice koristile da obeleže mesta javnih kuhinja. „Mislio sam – oni su koristili znake da označe nešto što se golim okom nije moglo videti.“ Jones je istog dana, u nedelju, kreirao Weblog sajt i počeo da o ideji diskutuje sa grupom prijatelja.
Već u utorak je za ideju saznala grupa u SAD, i na poznatom Weblog sajtu Slashdot.org započeta je živa diskusija, iz koje se ubrzo rodio standard za simbole koji će se koristiti: čvor sa slobodnim pristupom, zatvoren čvor i čvor sa pristupom zaštićenim lozinkom. Svaki simbol uključuje i SSID (Service Set Identifier), koji služi kao lozinka za pristup čvoru.
Ideja sa simbolima je bila, kako kaže Jones, da se korisniku stavi do znanja da je vredno upaliti laptop ili džepni računar. „Neko me je pitao zašto ne koristimo nalepnice ili kantice za bojom u spreju. Ideja je da ljudi mogu uvek da izbrišu znak ili ga promene, ali i da ne nerviramo vlasnike zgrada.“ Ukratko, nisu želeli da 802.11 korisnici završe kao IBM, koji je zbog pisanja sprejom poruke Peace, Love and Linux po zidovima poslovnih zgrada u San Francisku prošle godine morao da plati kaznu od 100.000 dolara.
Šta bi bilo kad bi bilo
I tako, instaliram ja novi Office XP. Dugo sam ga merkao, jer cena od više od dve stotine dolara nije naivna, a više se nije moglo ići na instaliranje iste kopije na dva ili više računara: Office XP koristi isto komplikovano registrovanje kod Microsoft-a, vezano za hardver računara. Nova Microsoft-ova politika i proces registracije uvedena sa Windows-om XP, pod imenom Microsoft Product Activation, ima za zadatak da se umanji piraterija i osigura prihod od softvera kroz plaćanje za nove verzije.
Novi proces registracije dozvoljava da se Office XP instalira samo na jednoj mašini. Korisnik mora da upotrebi uobičajeni CD Key koji je priložen uz disk sa programom, a zatim ima 30 dana da kontaktira Microsoft preko Interneta ili telefonom da bi aktivirao paket. Mene je od plaćanja pune cene spasilo to što firma u kojoj radim još uvek koristi Office 2000, pa kopije Office-a XP koje dolaze sa novim računarima ostaju neiskorišćene.
Sve u svemu, novi Office je bolji od starog. Čini se da su aplikacije koje najviše koristim – Word, Power Point i Excel – stabilnije nego ranije i bolje međusobno sarađuju. Aplikacije bolje izgledaju, i nešto je lakše raditi sa njima. Međutim, da li je sve to vredno dve ili tri stotine dolara da bi se na XP prešlo sa verzije 2000? Moj odgovor je – ne baš, ali bi bilo vredno ako bi Microsoft konačno promenio stvari koje me u Office-u nerviraju još od najranijih verzija, odnosno dodao funkcije koje mu realno nedostaju.
Kao prvo, Access bi trebalo da postane posebna aplikacija. Od malih, preko srednjih kompanija u kojima sam radio, pa sve do Ericsson-a, procenat korisnika koji kupe Professional verziju Office-a i koriste Access je minimalan. Bar dva puta sam platio za Professional paket i praktično u vetar bacio pare da bih dobio Access koji sam, sve zajedno, koristio tri ili četiri puta. Umesto Access-a, Microsoft bi trebalo da Excel-u doda funkcionalnost jednostavnog programa za upravljanje bazama. Na kraju krajeva, 99% korisnika ga za to i koristi.
Drugo, neka od verzija Office-a trebalo bi da sadrži Visio, moćan alat za kreiranje dijagrama svih vrsta. Uz Visio ide i Microsoft Project, alat za upravljanje projektima. Tržište za verziju Office-a sa ova dva alata jesu u najmanju ruku inženjerske i konsultantske profesije.
Treće, kako Microsoft može da opravda činjenicu da Office ne uključuje alat koji bi podesio sve opcije prema standardima firme ili pojedinca? Save My Settings Wizard može se naći na Office Update sajtu, ali on ne završava posao u potpunosti.
Četvrto, program koji svi vole da mrze: Outlook. Neka mi neko objasni kako je moguće da firma kao što je Microsoft ne može (ili možda ne želi) da učini Outlook otpornijim na spam? Kostur funkcionalnosti je već tu, sa Organize komandom i Rules; zašto ih ne kompletirati?
Peto, Office-u nedostaje univerzalni spell checker, odnosno ista funkcija u svim aplikacijama i svim kontekstima. Danas, na primer, Power Point koristi različiti spell checker od onoga u Word-u, dok dobar deo aplikacija koje se često koriste, kao što je Messenger, uopšte nemaju spell checker. Ukratko: svuda gde se kreira tekst, treba da postoji spell checker.
Šesto – hoće li već jednom naučiti Internet Explorer da štampa kako treba? Ova funkcija je u današnjem Explorer-u nekakav hibrid prastare Print Screen funkcije poznate iz DOS-a i komfornog štampanja na kakvo smo navikli u ostalim aplikacija. Explorer treba da poseduje inteligenciju da prepozna kakvo štampanje odgovara sadržaju Web strane a i kreatori Web strana treba da su svesni da će korisnici štampati sadržaj njihovih kreacija, pa da za „teške“ stranice predvide Print taster.
Sedmo, za dve stotine i kusur dolara za Upgrade i sve ove godine koliko već postoji Office, valjda se Microsoft može udostojiti da jednom za svagda izbaci iz Office-a sve male nekonzistentnosti, sve male razlike u korišćenju istih funkcija u različitim programima. Uporedite, na primer, način na koji Microsoft Word i Excel koriste džoker znake, ili kako radi pretraživanje u Word-u, Excel-u i Power Point-u.
Osmo, sviđaju mi se Smart Tags. Ovi automatski linkovi su vrlo korisni, jednom kada naučite kako da ih koristite. Na primer, kada sadržaj iz jedne aplikacije prebacite u drugu Smart Tag će vas pitati kako da ga formatira. Ne smeta mi ni kada se Smart Tags koriste za pristup informacijama na Web-u, čega su se u SAD po pojavi XP-a zgražavali dežurni branioci privatnosti korisnika.
Ja ne bih najverovatnije bio voljan da platim za ova poboljšanja u formi neke nove verzije Microsoft Office-a. Bio bih voljan da platim manju sumu da sa Office Update sajta download-ujem pojedinačna poboljšanja.
Konačno: raste prodaja računara
Iz više razloga, što zbog generalnog usporavanja ekonomije, što zbog zasićenja ciljnih tržišta, prodaja računara u SAD je dramatično opala u aprilu i maju ove godine. Zabrinutim analitičarima i upravama proizvođača računarske opreme zato su prijale vesti da je već u junu prodaja porasla za 24% u odnosu na maj, pa je time preokrenut negativan trend. U junu je porasla i prodaja prenosnih računara. Jun je zapravo bio najbolji mesec za prodaju računara u poslednje dve godine, što nije nimalo manje važno ako se zna da je povećana prodaja rezultat agresivnog snižavanja cena i ponude posebnih rabatnih programa. Jun je , doduše, imao pet nedelja, dakle jedan vikend više za individualne kupce.
Prodaja notebook računara ide sve bolje, delom i zbog trenda da ih kupuju i kućni korisnici, ohrabreni pojavom snažnih računara sa novim Pentium 4 procesorima, kao i sve boljom opremom uključenom u konfiguraciju – DVD uređaji kombinovani sa CD pisačem postaju sve češći i na jeftinim modelima. Prodaja prenosnih računara je porasla za 28.2% u odnosu na maj ove i 13.3% u odnosu na jun prošle godine.
Da li ovo znači da je trend u maloprodaji ličnih računara suprotan od trenda celokupne američke ekonomije, suprotan padu vrednosti akcija na berzama i uopšte predstavlja dobru vest u atmosferi kada se svake nedelje otkrije da je još jedna velika firma varala u svom knjigovodstvu? Rano je za konačan sud, ali dobar deo analitičara smatra da je u aprilu i maju dodirnuto dno i da se niže ne može. Dakle, odavde ili se stagnira ili se kreće naviše. Treba sačekati kraj avgusta, do finala back to school perioda kada se kupuje oprema za đake i studente.
Prodaja prenosnih računara je porasla i pored toga što je porasla i prosečna cena: sa prošlogodišnjih $1,499 cene su porasle na prosečnih $1,548 ove godine, ali i celih $100 u odnosu na niske cene na početku ove godine. Postoji i „kvaka 22“ vezana za cene računara: dok broj prodatih računara raste, njihova prosečna cena se smanjuje. Trenutno je prosek cena stonih računara procenjen na $801, što je nekih $20 manje nego u isto vreme prošle godine, i istovremeno $26 manje nego na početku ove godine. Cene značajno padaju svaki put kada neki od velikih proizvođača pokrene kampanju: nedavno je to učinio Hewlett-Packard, sa ciljem da motiviše kupce da im pomognu da se reše zaliha. Hewlett-Packard je rasprodajom smanjio zalihe sa deset nedelja na šest nedelja, što je još uvek mnogo više od idealne tri nedelje, ali ipak znači 40% manje kapitala zarobljenog u robi...
|
