|
Prve skice motornih vozila napravili su u XVI i XVII veku Leonardo da Vinči i Ser Isak Njutn. Čast da napravi prvo samohodno drumsko vozilo, mnogo kasnije, imao je francuski inženjer i mehaničar Nikola Kinjo (Nicolas Joseph Cugnot). Njegov vojni traktor bio je trotočkaš i koristio se za prevoz oružja. Engleski pronalazači Vilijem Murdok i Džejms Vat 11 godina kasnije konstruisali su slično vozilo koje je imalo formu vagona i koristilo snagu vodene pare (parna mašina).
Otkako je konstruisan prvi automobil, Francuzi, Englezi i Nemci vode trku sa kvalitetom i dizajnom drumskih četvorotočkaša. Mnogi modeli napravljeni u 300 godina dugoj istoriji automobilske industrije već se nalaze u muzejima širom sveta. Jedan od najpoznatijih, čiju je popularnost teško prevazići, je nemački „narodni auto“, „buba“ (Volkswagen Beetle). Proizvedeno je više od 21 milion različitih tipova „bube“, tokom sedam decenija koliko je prošlo otkako je talentovani auto-inženjer Ferdinand Porše (Ferdinand Porshe) pretočio svoj san u javu.
Avgusta 1931. godine Porše je dobio saglasnost da napravi auto prema nacrtu koji je priložio, pa je preteča današnje „bube“ napravljena 1932. pod imenom Type 12. Specijalno je dizajnirana za firmu Zundapp, proizvođača motocikala iz Nirnberga. Maksimalna brzina bila je 80 km/h, motor je imao vodeno hlađenje, sa radnom zapreminom od 1.200 cm3. Napravljena su tri modela, ali nijedan primerak nije sačuvan – poslednji Type 12, vlasništvo konstruktora Poršea, uništen je u vazdušnom napadu saveznika na Štutgart 1944. godine.
Na berlinskom Salonu automobila 1934. tadašnji nemački kancelar Adolf Hitler nazvao je „bubu“ narodnim automobilom. Jakob Verlim, član borda kompanije Dajmler-Benc (Daimler-Benz), upriličio je prvi sastanak profesora Poršea i Hitlera koji je tada upoznat sa planovima za proizvodnju modela Type 60. (Budući) Firer je podstakao proizvodnju, a od proizvođača je zahtevao da cena bude manja od 1.000 nemačkih maraka. Poređenja radi, najjeftiniji model Forda koštao je tada tri puta više od „bube“. „Buba“ je imala popularni motor sa vazdušnim hlađenjem, što joj je obezbedilo pouzdanost tokom dugih i hladnih nemačkih zima.
Narodni auto
Za vreme rata konstruisano je nekoliko različitih tipova vozila baziranih na Folksvagenovim motorima i brojna terenska vozila. Nakon završetka rata fabriku automobila preuzeli su Britanci i ponovo započeli proizvodnju. Između 1949. i 1950. fabrika je izvozila automobile isključivo u evropske zemlje, pa je do marta 1950. godine na evropskim drumovima krstarilo 100.000 posleratnih „buba“. Već 1962. proizvedeno je pet miliona, a pet godina kasnije proizvedena je i 10-milionita „buba“. Ovaj Folksvagenov model postao je prava pokretna „napast“ XX veka, na svim kontinentima – u Americi se „odaziva“ na Bug, u Engleskoj Beetle, u Nemačkoj je Kafer, u Francuskoj je poznat kao Coccinelle, u Brazilu je Fuska, a u Italiji Maggiolino.
Proizvodnja klasične „bube“ u Nemačkoj je prestala 1978. godine, ali se ovaj automobil i sada pravi u Meksiku i Brazilu, sa neznatnim modifikacijama. Do danas je napravljeno preko 20 miliona primeraka. Sve vreme „bubu“ krasi izvanredna pouzdanost – to je auto koji se retko kvari.
Fića
Za „fiat 750“ („fića“) važi, baš kao i za „bubu“ ime „narodni auto“ – u slučaju naroda Titove Jugoslavije, bio je to pravi auto za radničku klasu. Njegov preteča Topolino („fiat 500“) predstavljen je u nešto modifikovanoj formi na Salonu automobila u Ženevi marta 1955. kao „fiat 600“. Već 1956. u kragujevačkoj fabrici automobila „Zastava“ proizvedena je prva probna serija od 25 komada koji su dobili naziv „zastava 600“.
Proizvodnja ovog modela u matičnoj fabrici u Italiji završena je 1969. godine, a do tada je sa proizvodne trake sišlo 2.5 miliona primeraka. „Fića“ nastavlja „život“ u Argentini sve do 1982. i sudeći po brojnim fan-klubovima predstavljenim na Internetu, ovaj auto je bio veoma popularan.
Argentinci su posle prestanka saradnje (i proizvodnje) sa Italijanima sklopili ugovor za „Zastavom“ i nastavili pravljenje „fifita“. Poslednje serije nosile su oznaku „R“ (sa 800 cm3 motorom) i S (sa 843 cm3 motorom). Licencu za proizvodnju „fiće“ otkupila je svojevremeno i španska firma Seat, a poslednji primerak „fiće-nacionale“ napravljen je u Španiji pre 30 godina. U Jugoslaviji je poslednji „fića“ napravljen 1985. godine.
„Fićin“ veoma jednostavan dizajn poslužio je maštovitim umetnicima da naprave brojne varijacije na ime njegovog izgleda. Tako su nastali novi modeli poput kabrioleta, karavana, kupea, pa čak i terenskih verzija. Svi modeli su zadržali osnovnu mehaniku prvenca, ali se u novim karoserijama dobilo više prostora kao i mogućnost postavljanja dodatne, dekorativne opreme.
Model Vignale 600D Record predstavljen je 1962. a prema podacima ljubitelja „fiće“ najpoznatije prerade osnovnog dizajna uradio je Karlo Abart. U svakom slučaju, „fića“ nije običan auto. Iako nije imao postojanost i kvalitet „bube“, ostao je u sećanjima mnogih Jugoslovena kao prvi auto u životu koji su, pomoću potpisa dva žiranta, kupili na kredit.
Princ na točkovima
Još jedan auto može se svrstati u kategoriju nezaboravnih iako ga nije imao baš svaki drugi Jugović, pa ni Evropljanin. „Princ NSU“ je auto zvučnog imena sa gotovo bezvučnim Vankelovim motorom. Ponikao je u fabrici Neckarsumler Strickwaren Union (NSU) koja je nastala daleke 1929. godine sjedinjavanjem nemačke firme Neckarsumler Fahrzengwerhe AG i kompanije Fiat. Pedesetih godina prošlog veka firma NSU je isključivo izrađivala Fiat-ove automobile pod imenom NSU/Fiat i Neckar, a prvi samostalni automobil proizvela je tek 1957. Te godine na Salonu automobila u Frankfurtu predstavljeni su prvi posleratni modeli NSU Prinze I i Prinze II pod sloganom „Smešim se konkurenciji“. Od tada pa do 1971. proizvedeno je skoro deset tipova ovih jedinstvenih automobila.
Wankel-Spider je prikazan na auto-sajmu u Ženevi 1960. godine kao prvi automobil sa rotacionim, odnosno Vankelovim motorom. Ovaj tip motora testiran je prvi put sedam godina ranije, ali su se tek u modelu Wankel-Spider konstruktori osmelili da ga ugrade. Izuzetno startan motor pokazao se kao pravi pogodak, a auto je pokazao svoje dobre osobine i posle šest godina kada su reli-vozači NSU tima pobedili na trkama German Relly Championship GT (1966) i German Hillclimb Championship (1967).
„Četvorka“ i(li) Spaček?
Negde u isto vreme kada je Wankel-Spider postavljen na izložbenu sajamsku pistu, druga fabrika sa gotovo stogodišnjom tradicijom lansirala je novi model automobila. Legenda na drumu, „reno 4“, prikazan je prvi put 3. avgusta 1961. godine i od tada je napravljeno tačno 8.126.200 „četvorki“. Mnogi analitičari auto-industrije smatraju da je nastanak ovog modela iz Renoove porodice odgovor konkurentskoj kompaniji Citroen i njihovom modelu 2CV (poznatiji pod imenom „spaček“). Posle 31 godine kontinuirane proizvodnje, „reno 4“ je osvojio titulu najprodavanijeg automobila, jer ga je početkom devedesetih godina XX veka vozilo oko osam miliona ljudi. Srca vozača osvojila je kombinacija nekoliko osobina: šarmantna, ekonomična, pouzdana „limuzina“ pomalo nezgrapnog izgleda, nalik poludubokoj cipeli.
„Spaček“ je predstavljen na pariskom auto-salonu 1948. godine i odmah osvojio simpatije prisutnih posetilaca. U reklamnoj kampanji jedna od karakteristika, osim što je jeftin, ekonomičan i lagan, bila je i sledeća priča: korpa puna jaja može se prevoziti po neasfaltiranim seoskim putevima, a da se pri tome ne polupa nijedno jaje! Potražnja je bila ogromna pa su mnogi naručioci čekali i po tri godine na isporuku.
Novi „AU 2CV van“ mogao je da se kreće brzinom od 60 km/h, a svi modeli u ovoj seriji bili su crni, sa točkovima boje slonove kosti i kariranim sedištima. Do 1991. godine „spaček“ se, osim u Francuskoj, proizvodio i u Belgiji, Portugaliji, Venecueli... Godine 1971. maksimalna brzina bila je 110 km/h. Čuveni model „Čarlston“ pojavio se 10 godina kasnije u burgundi-crvenoj i crnoj boji, a za 42 godine, koliko se proizvodio ovaj „auto za francuskog seljaka“, prodato je oko tri miliona primeraka.
Prema istraživanjima SAH magazina čija je centralna tema bila upravo značaj automobilske industrije u proteklih sto godina, prva tri mesta na spisku konstruktora pripadaju Henriju Fordu, Ferdinandu Poršeu i Soiširu Hondi. Da li će se istorija ponoviti ili će ipak sve izgledati mnogo sterilnije, bez šarma i ljupkog stila?
| 
