Udruženi softveraši

Mnogo je nedaća zadesilo srpsku informatiku u poslednjih petnaest godina. Razorne hiperinflatorne godine su zajedno sa privredom uništavale i domaći softver. Do tada pažljivo i odmereno građene konstrukcije su počele da pucaju pod nepredviđenim teretom: propisi koji traju jedno prepodne, prikaz cena koje su ličile na godišnja salda svetske privrede, vođenje poslovanja u najmanje dve nezavisne valute, posebne liste poreza po svakom gradu, „skidanje nula“ kao redovna opcija programa... Ukratko, svi koji su razvijali poslovni softver u to vreme gledali su kako se njihove sopstvene građevine raspadaju pod teretom izmena. Niko se nije bunio, previše zauzet prostim preživljavanjem da bi trošio energiju na još nešto.

Kako su se stvari u Srbiji menjale, svi su nekako očekivali da će se polako uvoditi red i u njihovu oblast. Avaj, neke oblasti nikako nisu dolazile na red. Tako je prolazilo vreme u neproduktivnom preživljavanju, a problemi su se gomilali. Političari uglavnom nisu ni bili svesni postojanja „tamo nekih“ proizvođača softvera, ako izuzmemo povremene nevešte i očigledno izveštačene izjave kako je „razvoj softvera naša izvozna šansa“. Uostalom, verujem da niko nije čuo političara da negativno govori o izradi softvera – ona je važila za „prestižnu“ delatnost, pa se oduvek sa neuobičajenim poštovanjem govorilo o našim „informatičkim uspesima“, a otvaranje IT simpozijuma i dodela svetlucavih nagrada je omiljeni posao svakog političara. U stvarnosti, to nije rezultovalo nikakvim opipljivim efektima. Kako je razvoj softvera izuzetno težak i slabo isplativ posao, interesovanje nadležnih se uobičajeno završava na činjenici da jedna prosečna trgovina hardverom obrne više para nego deset softverskih firmi. Zato nije nimalo čudno da se povremeno kao predstavnici proizvođača softvera uzimaju osobe zaposlene u IT sektorima velikih državnih firmi ili najobičniji preprodavci gotovih rešenja.

Fiskalne godine

Takvo stanje traje već godinama i niko se nije previše uzbuđivao zbog toga; uvek je bilo naizgled bitnijih stvari. A onda je država po prvi put direktno napala softverske firme: na red je došla sertifikacija softvera za fiskalne kase. Ovoga puta nije bio u pitanju nespretno i nestručno skrojen obrazac – direktno je doveden u pitanje opstanak softverskih firmi. A sve je počelo tako što je neko navodno uočio da postoje programi koji pomažu trgovcima da varaju korisnike.

Moram da priznam da i danas, sa pristojnog vremenskog odstojanja, smatram prezentovane zloupotrebe naivnim i nadasve smešnim. Zamislite fiskalni isečak na kome je umesto reklamnog hedera ispisan naziv artikla sa cenom i količinom. Tako se kupac dovodi u zabludu da je ta stavka zaista otkucana, ali naravno da to ne ulazi u konačan zbir: kupcu je na taj način „prodato“ nešto „na crno“ bez njegove volje. Ali, čak i ako zanemarimo činjenicu da na računu piše manji iznos od onog što kupac očekuje, tako nešto može koristiti samo neko bez imalo pameti: štos je veoma očigledan, a štampa se na hiljade takvih računa – potencijalnih dokaza, sa uredno ispisanim nazivom firme, adresom, telefonom i PIB-om! I onda se umesto primernog kažnjavanja onih do kojih je veoma lako doći (imate adresu, telefon, PIB...) uvodi zakon koji dovodi sve softverske firme u veoma ozbiljne neprilike!

Nedaće domaćih softveraša se ne završavaju na „fiskalizaciji“. Proteklih godina je na domaće tržište ušao veliki broj stranih softverskih firmi. To je, naravno, deo normalnog i očekivanog procesa: došli su nam proizvođači automobila, cigareta, čokolade, računara, pa zašto ne bi i strani proizvođači softvera? Na državi je da obezbedi ravnopravnost, koja svuda na svetu podrazumeva i zaštitu domaćih proizvođača. Nažalost, o tome ovde niko nije čak ni razmišljao: trenutno ne postoji nikakvo ograničenje niti carina na uvoz softvera, čime su proizvođači softvera postali jedina delatnost koja je potpuno izjednačena sa stranim firmama.

Kada se zna da su domaće firme proteklih dvadeset godina bukvalno preživljavale neurotične propise, dok su strane firme u normalnoj atmosferi razvijale softver po propisima koji su kod nas uvedeni tek tokom prošle godine, stiče se slika o neravnopravnosti sa kojom hteli ne hteli moramo da se borimo. Da sve bude još starašnije, dobili smo informaciju iz Privredne komore da je jedna od njenih zvaničnih delatnosti da pomaže stranim softverskim firmama da u Srbiji nađu distributere za svoj softver! Sa druge strane, kolege koje su probale plasman svojih proizvoda u inostranstvu znaju da druge zemlje štite svoje proizvođače: ako želite da prodate softver, obično morate da platite visoku cenu za državnu licencu, a udruženje proizvođača softvera mora da vam izda povrdu da vaš softver nije konkurencija domaćim proizvođačima.

Problemi proizvođača softvera

Softverske firme su posle uvođenja PDV-a zapale u dodatne neprilike, što zvanične statistike jasno pokazuju. Naime, njihova struktura troškova je takva da na većinu ulaznih računa nemaju prava na odbitak PDV-a, pa se tako plaća viša cena za mnoge usluge. Recimo, značajan deo softverske firme je služba za terenske intervencije, a PDV uračunat u troškove nabavke i održavanja automobila i goriva se ne može odbiti. Primera radi, trgovine koje žele da nabave vozilo za prevoz robe do kupca imaju pravo na odbitak PDV-a (teretno vozilo), ali ako nabavite putnički automobil za ekvivalentnu stvar u slučaju softvera (intervencija kod korisnika), plaćate pun PDV bez prava odbitka. Postoji još čitav niz nelogičnosti koje negativno utiču na poziciju softverskih firmi: počev od tretmana softvera kao nematerijalnog ulaganja (računar se može koristiti u poreskom kreditu, ali softver ne može), pa do nerešenih pitanja u odnosu sa korisnicima (po zakonu, ako se pokvari fiskalna kasa, prodavnica može da izdaje rukom pisane paragone, ali ako ne radi računar ili program, prodavnica ne sme da radi).

U proteklom periodu nije postojao način da se koliko-toliko zaštite prava softverskih kuća, ako se zanemare pojedinačne (neuspešne) inicijative. Sertifikacija softvera je jasno pokazala da se nešto mora učiniti: sve inicijative pokrenute tim povodom su ignorisane, a glavni razlog je što iza njih nije stajala nikakva zvanična organizacija. Zato je na jednom od sastanaka proizvođača softvera dogovoreno da se osnuje udruženje koje bi štitilo interese domaćih proizvođača softvera. Razmatrana je i opcija da se čitava inicijativa uklopi u neku postojeću organizaciju ili sekciju pri Privrednoj komori, ali je (uz brojne primedbe na rad postojećih informatičkih udruženja) jednoglasno procenjeno da trenutno ne postoji udruženje koje validno predstavlja interese domaćih proizvođača softvera. Bilo je i predloga da se kolektivno učlanimo u neko taksi udruženje, jer se oni očigledno daleko efikasnije bore za svoja prava.

Tako je, posle inicijalnih pregovora, 23. novembra 2005. godine održana zvanična osnivačka skupština i osnovano je Udruženje proizvođača softvera Srbije (UPSS). Već na tom sastanku su pokrenute brojne inicijative i postalo je jasno da će udruženje imati pune ruke posla. I pre osnivanja je pokrenuta posebna diskusiona grupa u kojoj se neprestano održava e-sastanak svih članova UPSS-a, a statutom je predviđeno da se na isti način može i glasati. Osnovna ideja je bila da se napravi efikasna organizacija koja brzo i sa minimalnim resursima može realizovati praktične zadatke. UPSS želi da pomogne realizaciju takvih projekata i time aktivno utiče na razvoj informacionih tehnologija u Srbiji.

Zadaci UPSS-a

Članovi UPSS su uglavnom firme koje razvijaju poslovni softver, ali ima i firmi koje razvijaju druge vrste programa. Osim pomenutih zajedničkih problema, ove firme imaju i svoje posebne probleme kao što su nelojalna konkurencija i raširena piraterija. Prvi i najvažniji zadatak UPSS je razrešenje problema sertifikacije kao trenutno najozbiljnije pretnje za domaću softversku industriju. Na ovu temu je rečeno puno toga i u pokušajima da se dođe do nekog rešenja izgubljena je čitava godina. Odluka UPSS-a je veoma jasna: trenutni uslovi sertifikacije su neprihvatljivi i do nalaženja prihvatljivog rešenja ne treba predavati softver na sertifikaciju. Bilo je puno ideja i predloga kako se sertifikacija može uspešno realizovati, pa se nadamo da će vlast ovoga puta imati malo više sluha za čitavu problematiku i prihvatiti neke od tih ideja.

Zaključeno je da saradnja državnih organa i UPSS-a može biti izuzetno korisna i to je jasno rečeno. Kako trenutno članstvo UPSS čini više od 80 softverskih firmi (ovaj broj se stalno povećava), znači da ukupan broj korisnika njihovih programa sigurno premašuje desetak hiljada firmi. Bilo kakav dogovor sa UPSS-om može značiti implementaciju kod svih tih korisnika, što je inače težak zadatak. Time bi se moglo značajno smanjiti vreme potrebno za softversku podršku novih propisa. Takođe, postoje brojne dileme oko tumačenja propisa koje trenutno softverske firme rešavaju pojedinačno, po nezavisnim informacijama koje dobiju iz raznoraznih izvora. Zato se često dešava da, zbog pogrešnih tumačenja ili nerazumevanja, neki program bez loše namere ne radi u skladu sa propisima. Ako bi se na nivou udruženja dobilo jedno tumačenje spornog propisa, to bi značilo pravilno razrešenje za više hiljada firmi jednim potezom!

UPSS bi mogao biti koristan kod donošenja novih propisa – nekada se veoma sitnom izmenom može značajno olakšati implementacija nekog propisa. A ako bi se uz nov propis donosila i stručna tehnička preporuka za način realizacije, vreme potrebno za realizaciju novih propisa bi se drastično smanjilo, uz izbegavanje brojnih dilema. Upravo je to mesto gde UPSS kao strukovna organizacija može biti jako koristan.

Trenutno ne postoji saradnja između softverskih firmi i, recimo, Poreske uprave. Terenske kontrole tako često od naših korisnika traže izveštaje „za juče“, a treba li uopšte reći da isti takav izveštaj neće zadovoljiti neku drugu poresku kontrolu? Zato je bilo predloga da se dogovore standardni preporučeni izveštaji koje programi treba da sadrže. Time se drastično olakšava rad terenskih inspektora, jer po potrebi mogu da dobiju izveštaje u dogovorenoj formi, a softverske firme se oslobađaju dodatnog posla. Zato su pokrenute inicijative za uspostavljanje direktne saradnje sa nadležnim ministarstvima.

Osnovni cilj kontakta je pomoć pri donošenju novih propisa. Mnogi problemi bi do sada bili izbegnuti da su pri donošenju novih propisa konsultovani stručnjaci za softver. Postoje i druge jednostavne stvari koje mogu rezultovati izvanrednim efektima. Primera radi, banalan dogovor o elektronskoj verziji nekih dokumenata bi uštedeo nedelje posla državnih službenika koji prekucavaju predate papirne formulare, a softverašima bi olakšao pripremu raznoraznih izveštaja. Narodna banka Srbije je ove godine pokrenula sličnu inicijativu za predaju završnih računa, što je potez vredan hvale. Nadamo se da je ovo prvi korak u prekidanju neshvatljive i štetne prakse da šalterski službenici po sopstvenom kriterijumu prihvataju ili odbijaju računarski generisane obrasce.

Pri kraju je i slična inicijativa nastala kao logično rešenje elektronske razmene podataka između korisnika naših programa. Postoje standardi za e-razmenu dokumenata, ali su oni zastareli ili prekomplikovani. Rezultat je da trenutno jedna firma unese račun, odštampa ga i pošalje drugoj firmi, a ova opet papirni dokument ručno prekucava u svoj program. Zato je napravljena standardna specifikacija računa koja će omogućiti da se originalna faktura direktno učita u program kupca, čime se štedi vreme i smanjuje mogućnost greške. Ideja je izuzetno korisna i primenjiva na čitav niz situacija: od razmene lager lista, cenovnika, ponuda, pa sve do izveštaja o poslovanju koje treba svakodnevno predavati državnim organima. Čitav posao ne zahteva nikakva posebna ulaganja.

Početak je težak

UPSS je od samog početka nailazio i na ozbiljne probleme u radu. Na skupštini je odlučeno da se formira udruženje firmi, a ne fizičkih lica i da osnivači budu firme koje su prisustvovale osnivačkoj skupštini. Formalna papirologija je uspešno završena, usvojen je statut, uplaćen je osnivački ulog i samo je trebalo registrovati udruženje kod nadležnih organa. Nažalost, ispostavilo se da registracija udruženja firmi nije tako jednostavna stvar, a vrhunac je bio da je oko Nove godine izmenjen zakon u kome je greškom izostavljena takva mogućnost! Tako je UPSS do daljnjeg ostao formalno neregistrovan, čime je jako iskomplikovan njegov dalji rad (recimo, registrovanje domena www.upss.org.yu ). Navodno je ispravka spornog zakona u proceduri i očekuje se uskoro.

Kakva je budućnost UPSS-a? Samo osnivanje novog profesionalnog zastupnika informacionih tehnologija predstavlja značajan i pozitivan događaj. A ukoliko se ostvare brojni planovi o aktivnom učešću u IT projektima, UPSS može postati stub domaćeg razvoja softvera.