GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #20 > Dodatak
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
nopreview
Milan Bašić
Štivo koje ćete sa zadovoljstvom čitati tokom nastupajućih praznika: Milan Bašiće je sakupio 15 priča u kojima se naši saradnici prisećaju raznih dogodovština iz njihove profesionalne karijere. Svakoj godini od nastanka PC računara do danas posvećena je po jedna priča, a neke od tema su: prvi PC računari, nastanak domaće računarske štampe, stvaranje ćiriličnih fontova, DTP bum, nailazak Windows-a, "švercovanje" na Internet tokom sankcija... tu je čak i jedna ljubavna priča....
- PC #20 u prodaji po ceni od 110 din
broj

PC vremeplov

Štivo koje ćete sa zadovoljstvom čitati tokom nastupajućih praznika: Milan Bašiće je sakupio 15 priča u kojima se naši saradnici prisećaju raznih dogodovština iz njihove profesionalne karijere. Svakoj godini od nastanka PC računara do danas posvećena je po jedna priča, a neke od tema su: prvi PC računari, nastanak domaće računarske štampe, stvaranje ćiriličnih fontova, DTP bum, nailazak Windows-a, "švercovanje" na Internet tokom sankcija... tu je čak i jedna ljubavna priča. Autori priča su, uz Milana Bašića, Voja Antonić, Voja Gašić, Pavle Peković, Dejan Ristanović, Nenad Veljković, Sava Zdravković i Zoran Životić.

Uvod

Šesnaest godina nije malo vremena, a upravo toliko je prošlo od kada je PC računar ugledao svetlost dana. Za to vreme i mi smo zajedno s njim rasli, odbolovali sve dečje bolesti, naučili abecedu, prvi put se zaljubili i buntovnički se pobunili protiv konvencija koje nameću stariji.

Pošto ovih prazničnih dana sve brige treba ostaviti u staroj godini da bismo u Novu ušli bolji i vedriji, odlučili smo da ovaj umetak posvetimo sećanjima na protekla vremena. Uspomena ima mnogo, verujem da bi svako od vas mogao da na ova naša poglavlja doda svoja, jednako lepa i vedra.

Želja nam je bila da vas potaknemo na topla i ljudska razmišljanja, u kojima sprave dobijaju svoje pravo mesto: one su tu da naš život učine lepšim i lakšim, a ne da od nas naprave robove tehnologije, čiji je napredak teško pratiti. Ne zaboravite: PC računari, ma kako savršeni i moćni danas bili, nikada ne greše; oni samo rade ono što im mi naredimo.A ljudski je grešiti...

1981: Patuljak među džinovima

Milan Bašić

Nedavno me je jedan devetogodišnji dečak pitao kako je i kada nastao PC računar. Pomalo zbunjen, jer mi se na trenutak učinilo da on postoji od kad je sveta i veka, posadih svog malog drugara kraj sebe i ispričah mu bajku o jednom računaru, dva momka i strašnom divu. Sada sam poželeo da je ispričam i vama.

Davno je to bilo, čini mi se u vreme kada nije bilo toliko žurbe i stresova, u vreme kada se živelo polako i sa više želje da se jedan običan ljudski vek proživi u radosti podeljenoj sa prijateljima. Danas nije više tako, svet kao da je poludeo, svako juri na svoju stranu, a svi pričaju o nekoj informatičkoj revoluciji u kojoj će uspeti samo oni koji su se na vreme obučili da rade za računarima. Pa neka im bude, ja sam se bez neke preterane želje da u njoj budem prvi i najbolji, odavno prepustio matici koja nosi ovaj ludi svet niz brzake civilizacije.

Sedamdesetih svirao se najbolji rock`n`roll, išlo se na more sa rancem i šatorom u kojem niko pametan ne bi spavao, sanjalo o dalekoj zemlji Americi u kojoj svaki san zna da postane stvarnost. I baš tamo, u zabiti Novog Meksika, Bil Gejts i Pol Alen osnovali su firmu pod imenom Microsoft. Prvi deo reči verovatno potiče od toga što ih je bilo dvojica (zar dva čoveka ne čine "mikrofirmu") i zbog toga što su računari koji su ih okupirali bili nemoguće mali - zamislite samo, mogli su da stanu na sto! Drugi deo reči, opet, jasno je govorio da oni ne prave kompjutere, njihovo je bilo da razvijaju softver.Nedugo potom, iz vreline američkog juga Bil i Pol su se vratili na sever, u državu Vašington odakle su i krenuli na svoj put velikog uspeha. Legenda kaže da je tom prilikom Bil, mlad i razuzdan, put sa jednog na drugi kraj kontinenta prešao za nekoliko sati u poršeu koji je netom kupio. Kasnije se, pričaju njegovi sugrađani, hvalio ovim podvigom, smatrajući ga velikim uspehom, a ne ludošću što je uistinu bio, i svim nevernim Tomama je vozačko umeće pokazivao po ulicama inače mirnog Redmonda u kome se nastanio. Pitam se, da li je tada iz tesnog i neudobnog sedišta poršea već video deo grada u kome će nastati ulica, a u njoj zgrada, čija će adresa biti One Microsoft Way, Redmond, WA, USA?

Ali ostavimo se nagađanja i vratimo se istini ili barem delu nje koji se neizbrisivo urezao u sećanje. I opet se vraćamo na jug Amerike, ovog puta do mesta Boca Raton u Floridi. U tom raju prepunom sunca i mirisa mora koje vetrovi donose pravo sa Atlantika, najveći među najvećima u svetu računarske industrije, IBM, sagradio je zgradu čija se dužina meri u miljama, opasao je veliki zidom i u nju uselio šest hiljada marljivih radnika. Zaista, bolje mesto za nastanak ideje o "velikom-malom računaru" teško da bi moglo da se pronađe.

U to vreme postojali su mikroračunari na kojima nije moglo da se uradi baš puno toga, ali su oni svakim danom postajali sve popularniji. Neka od sedih glava odevenih u tamno odelo sa kravatom diskretnog dezena i belom košuljom krutog okovratnika, na sastanku Upravnog odbora, postavila je pitanje: "Dokle će IBM da stoji po strani i da sa visine gleda na ove kutije koje se prodaju u svakoj samoposluzi?" Hroničari tog vremena, daleko temeljniji od mene, zabeležili su da je diskusija među direktorima IBM-a bila žustra, ali i da je doneta odluka o konstrukciji prvog pravog poslovnog personalnog računara. Rok za završetak posla nije davao mesta za predah: za samo 11 meseci trebalo je preći dug i naporan put od crtaće table do gotovog proizvoda, a da bi stvar bila još teža, neko se setio da projekat obavije velom tajne dostojne razvoja interkontinentalnog balističkog projektila.

Tim IBM-ovih stručnjaka se okupio na Floridi, ali im je već prvih dana postalo jasno da neće odmaći daleko ako ne pronađu dobre saradnike. Posle nekoliko nedelja tajnog traganja o kome bi se mogao da napravi film u kome bi glavnu ulogu igrao Džems Bond, znalo se da će procesor biti kupljen od Intel-a, a operativni sistem razviće mala i gotovo nepoznata kompanija Microsoft.

Niko nije uspeo da precizno izbroji broj avionskih letova u kojima je sa jednog na drugi kraj Amerike putovao "PC na papiru". Baš oko tih putovanja isprela se anegdota koja, možda na najbolji način oslikava kakve je promene PC doneo u naše živote. Poznato je da se u IBM-u puno polaže na izgled radnika koji je od vajkada bio tačno propisan. Ukratko, sve što nije bilo tamno odelo, bela košulja i kravata smatralo se nepristojnim; džins i slične "krpice" nisu se ni pominjale. Gejts i Alen su, za prvi susret sa ljudima iz Boca Raton-a, morali da se upristoje i obuku svoja najbolja odela, a u takvoj uniformi su bili na svim sastancima tokom prvih meseci rada. I sve to ne bi bilo čudno da IBM-ovci nisu, takođe, ljudi od krvi i mesa: putujući do Redmonda polako su se opustili i jednog dana odlučili da prekrše pravilo kuće u kojoj rade: iz aviona su izašli u farmerkama i majicama, što je Gejtsa koji ih je čekao na aerodromu, onako ukrućenog u odelu, potpuno oborilo s nogu. Momak koji nikada u životu nije mario za izgled, pa čak je molio prodavačice u radnjama da mu vežu kravatu, potukli su ljudi koji su ceo život bili obučeni kako pristojni svet nalaže.

Čini mi se da je to prva pobeda PC-ja koji je, i pre nego što se rodio, probio dotadašnje konvencije i postao pravi "narodni računar". Sve što se kanije dešavalo bilo je samo potvrda da put do prave demokratizacije ne vodi kroz konvencije nego upravo njihovim rušenjem. Ili se, možda varam: jedne konvencije zamenjuju nove, a to u ovom slučaju znači rušenje formalnih koncepata i formiranje novih koji opet vremenom postaju formalni.

U svakom slučaju, posle jedanaest meseci svečano je promovisan prvi IBM PC sa fantastičnih 64 KB operativne memorije, šesnaestobitnim Intel 8088 procesorom, jednim ili dva flopi disk drajva i paketom programa koji je bio od koristi samo talentovanim sekretaricama. Publika na prijemu koji je tom zgodom organizovan bila je, u najmanju ruku, šokirana: jedni su frenetično aplaudirali, a drugi su, u znak poštovanja prema domaćinu, mlako pljeskali dlanom o dlan, puni neverice u uspeh celog projekta minijaturnog računara. Ko je bio u pravu ne treba ni da vam napominjem - ne verujem da je danas iko od tadašnjih skeptika voljan da "prizna" šta je mislio pre šesnaest godina.

Vreme je da se vratimo našim junacima. Džin (IBM) je pokazao da ne postoji stvar na ovom svetu koju on ne ume da napravi. Dva momaka (Bil Gejts i Pol Alen) su, uz malo sreće i puno veštine, uspeli da krenu stazom koja vodi do zvezda. A računar, treći junak ove priče, uselio se u mnoge domove širom sveta, postavši tako sprava koja spaja ljude na svim kontinentima. Za tastaturom PC-ja svi smo jednaki, u isto vreme veliki (jer znamo da rukujemo najvažnijim proizvodom s kraja XX dvadesetog veka, informacijama) i mali, jer se pred velikim delima klanjamo, u čast svima koji su svojim umom učinili živote miliona ljudi boljim.

Godina 1981. bila je i ostala najznačajnija u mom životu: na raskoraku između dečaštva i mladosti, u vreme kada se svaki čovek nađe po prvi put pred velikim pitanjem kojim putem u životu treba poći, potpuno nesvesno doneo sam odluku da deo sebe posvetim računarima, i u to vreme za mene nepozatom PC-ju. Danas uopšte ne sumnjam - nisam pogrešio!

1982: Hajdemo u planine

Voja Antonić

Među domaćim kompjuterašima, 1982. godina je dočekana mirno, pošto je malo ko od njih imao prilike i da vidi to čudo zvano PC računar, ali su zato smučari bili prilično nestrpljivi. U martu je na Kopaoniku održan balkanski šampionat u alpskim i nordijskim disciplinama. Sjatila su se najveća imena smučarkog sveta iz nekoliko zemalja, a FIS je poslao svoje delegate, jer su rezultati sa šampionata ulazili u zbir bodova za međunarodno rangranje takmičara.

Od Smučarskog Saveza Srbije, koji je bio organizator šampionata, dobio sam zadatak da za tu priliku razvijem i sagradim uređaje za merenje vremena i obradu podataka. Mi smo te uređaje zvali "štoperice", ali to su bili pravi mali kompjuteri, ugrađeni u Samsonite tašne, sa akumulatorskim napajanjem, štampačem, LCD pokazivačem i tastaturom. Napravljeni su samo deset godina posle svetske promocije prvog mikroprocesora, ali bi uz puno dobre volje možda mogli da se proglase za preteče današnjih notebook računara.

Pošto sam bio totalni diletant za smučanje (kao što sam i sad), pre započetog posla sam morao da provedem dosta vremena na takmičenjima, kako bih se upoznao sa pravilima i zahtevima koje uređaji moraju da ispune. Veliku pomoć sam imao od Nikole Varde, poznatog beogradskog časovničara, koji je i sam bio pasionirani smučar. Svaki vikend smo provodili na Kopaoniku ili Brezovici, gde sam bio svedok antologijskih događaja vezanih za tadašnju organizaciju zimskih takmičenja.

Evo kako je to izgledalo: takmičar je kretao sa starta, a sudija pored njega je imao zadatak da, kad pusti smučara, mahne jaknom koju je držao u ruci. Ta jakna je imala istu funkciju kao zastavice kojima komuniciraju mornari na brodovima: bila je signal meriocima vremena na cilju da pokrenu svoje ručne štoperice. Međutim, pošto najčešće nije postojala optička vidljivost između starta i cilja, na sredinu staze je postavljen "repetitor", čovek koji je, kada vidi signal sudije na startu, isto tako mahnuo jaknom sudijama na cilju.

Mislite da su vremenska kašnjenja, koja je ovakav algoritam neizbežno unosio, bila značajna? Ne bih se složio, jer su te greške bile sitne u odnosu na one koje su nastajale zbog toga što je (kao i na velikim svetskim takmičenjima) sledeći takmičar puštan na stazu pre nego što je prethodni stigao na cilj, pa su se na stazi nalazili i po troje odjednom. Tu su neki od njih padali i odustajali, neki su prestizali svoje prethodnike, i sve je to imalo za posledicu takav galimatijas da na kraju više niko nije znao koji sudija kom takmičaru meri vreme. Evo jedne od tipičih scena: pošto su u nedoumici koje vreme da mu "dodele", sudije pitaju takmičara koliko puta je pao. On odgovara: "Jednom", a ostali takmičari, koji su okupljeni okolo, u horu dobacuju: "Ama kakvi jednom, vidi kako je beo, piši mu tri minuta". Preciznost na visini.

Moj utisak je bio da je najugledniji takmičar uvek na neki volšeban način dobijao najbolje vreme, što je valjda i bilo u redu, jer je u sportskoj emisiji na televiziji istog dana trebalo objaviti ime pobednika. Pitanje je jedino gde je tu bio motiv potencijalnim mladim talentima da se trude, jer su dolazili na takmičenje na kome se pobednik unapred znao (da li vam je to već odnekud poznato?)

Bez najmanjeg preterivanja možemo da kažemo da je mikoprocesor jednim potezom, kao čarobnim štapom, uveo savršen red u organizaciju ovakvih takmičenja. Automatsko startovanje elektronskog mernog uređaja (žičanom vezom između starta i cilja, jer je tako propisao FIS), optička kapija na cilju, trenutno pravljenje redosleda za drugu vožnju i bilten takmičenja koji se nije dobijao četiri sata posle takmičenja nego odmah - sve je to odjednom donelo ugled i poverenje u kompletan sudijski kadar. Pošto je moje zaduženje još mnogo godina bilo da rukujem ovim uređajima (uz luksuzan hotelski smeštaj, dnevnice i prevoz do staze specijalnim guseničarima za sneg ili ski-skuterima), ostao sam jedini sudija koji je teoretski mogao da manipuliše rezultatima. Srećom, svi učesnici su znali da sam savršeno nezainteresovan za skijanje, pa niko više nije ni pomišljao da sumnja u redosled na tabeli.

Da li sam ovo nekad zloupotrebio? Zapravo jesam, jednom. Na nekom takmičenju (radilo se o takmičenju od lokalnog interesa, neki školski šampionat), vreme se naglo pokvarilo. To inače nije nikakva retkost na planini, jednostavno vas obavije magla ili počne da duva jak vetar, i od snega koji pada ne vidite ni na nekoliko metara ispred sebe. Moj pomoćnik, koji je u ruci držao ručnu radio stanicu, hteo je da je spase od snega i stavio je stanicu ispod poluotvorenog poklopca tašne u kojoj se nalazila štoperica. U panici zbog naglog pogoršanja vremena, zakačio je sigurnosni prekidač kojim je "tvrdo" isključio celu štopericu, tako da je bez napajanja ostao i CMOS RAM. Tako su bili nepovretno izgubljeni svi podaci iz memorije. Odmah sam zažalio što sam uopšte ugradio ovaj prekidač, tim pre što je on i inače bio potpuno nepotreban.

Uradili smo jedino što smo mogli. S neugodnim nestrpljenjem smo dočekali da poslednji takmičar prođe kroz kapiju cilja, a onda smo se zaključali u sobu pod izgovorom da se štampač napunio snegom, i da moramo da ga osušimo kako bismo odštampali rezultate. Onda smo uzeli stare biltene takmičenja, tražili imena naših takmičara sa startne liste i gledali koliko je koji od njih ranije bio dobar. Na osnovu toga smo ručno uneli celu tabelu, naravno u našoj režiji. Niko nije ništa primetio, a ja zbog nečiste savesti toga dana više nisam izlazio iz sobe. Šta ćete, ima dana koje je bolje provesti u krevetu, pokriven do nosa.

Sledećeg dana, u nedelju, vreme je bilo još gore. Na programu smo imali takmičenje predškolske dece (takozvana kategorija Cicibani), a posle ručka vojno takmičenje. Sa iskrenim divljenjem sam gledao decu, verovali ili ne staru tri godine, kako se hrabro spuštaju niz padinu koja se zove Duboka, po vejavici i tako jakom vetru da su neki od njih naprosto bili oduvani sa staze. Niko od njih nije negodovao, nego su se svi okupili iza linije cilja da bi bodrili svoje klupske drugare. Ali zato je naša hrabra vojska otkazala takmičenje za neki lepši dan - taman posla da se neko, ne daj Bože, prehladi.

Neki prijatelji su pokušavali da iskoriste moje prisustvo u skijaškom centru da bi me naučili da se bar spustim skijama niz padinu (po mogućstvu čitav), ali nikad nisu uspeli u tome. Primenjivali su razne metode ubeđivanja, iznosili su gomilu argumenata kojima je trebalo da me ubede da pokušam, ali nikad nisu bili spremni da prihvate moj jedini argument - da sam posao oko razvoja, usavršavanja i primene ovih uređaja doživeo kao svoj sport, daleko lepši i uzbudljiviji od njihovog.

1983/84: Nastanak računarske štampe

Dejan Ristanović

Pojava prvih PC računara u svetu je uzburkala mnogo toga - počela je groznica koja će stvoriti jednu sasvim novu industriju, a stvari su se razvijale toliko brzo da je eminentni časopis Time povukao "neverovatan" potez i za čoveka godine proglasio računar. Kod nas je sve bilo mirno - država se mudro pobrinula da zabrani uvoz svega što je skuplje od pedesetak maraka, domaći giganti elektronske industrije su se i dalje ponosili time što su osvojili proizvodnju čuda tehnike koje se zove televizor (pa još sa senzorskim tasterima!), dok su računari bili samo grdosije koje su živele u velikim računskim centrima.

U to vreme sam znao da za računarsku tematiku i na našim meridijanima mora postojati neko interesovanje, ali nisam mogao ni da pomislim koliko je ono veliko. Od 1981. godine sam redovno pisao za časopis "Galaksija" o džepnim programabilnim računarima, formirali smo biblioteku programa, svakog meseca je razmenjivano po više stotina fotokopija listinga, ali i dalje mi se činilo da je za sve to zainteresovan jako mali broj ljudi.

Prvi put mi je ideju o specijalnom izdanju koje bi se bavilo računarima pomenuo jedan čitalac "Galaksije", koji je čestitao na izdanju "Mađarska kocka" i završio pismo sa "mislim da bi prava stvar bilo i jedno izdanje o džepnim računarima, ili čak jedno izdanje o kućnim i jedno izdanje o džepnim računarima". To pismo Obrada Mihajlovića iz Niša čuvam i danas, a takođe u sećanju čuvam i svoju reakciju - podignute obrve i osmeh u stilu "ko bi još to čitao".

Srećom, u Redakciji "Galaksije" su tržište procenjivali znatno bolje od mene, pa mi je krajem juna 1983. Gavrilo Vučković, dugogodišnji glavni urednik "Galaksije", rekao da razmislim o "jednom opširnom izdanju koje bi se bavilo računarima". Bilo je to jedno od najprijatnijih iznenađenja i najvećih izazova u mom životu. Istog dana bacio sam se na posao.

Pošto sam tada u "Galaksiji" ja pisao o džepnim, a Stanko Popović o kućnim računarima kao što su ZX-81 i nova zvezda zvana Spectrum, pretpostavio sam da će specijalno izdanje biti podeljeno na sličan način, pa sam se uglavnom bavio planiranjem i pisanjem svog segmenta. Stvari su se brzo razvijale, a planovi menjali: već krajem avgusta pojavljuje se mogućnost da izdanje bude dopunjeno samogradnjom računara "galaksija", koji je osmislio i projetkovao Voja Antonić, a tržište je toliko brzo napredovalo da je postalo jasno da džepni računari više tu nemaju šta da traže. Tako je tekst o njima ostao u fijoci (neobično za novinara, to je praktično jedini moj tekst koji je doživeo tu sudbinu), što me nije učinilo preterano srećnim, ali me je očekivalo još jedno prijatno iznenađenje. Početkom oktobra 1983. Jovan Regasek, urednik bloka "Igre, hobi, uradi sam" u "Galaksiji", a kasnije i glavni urednik "Računara", saopštio mi je da treba jako brzo da napišem i segment koji se bavi kućnim računarima i da potpišem izdanje kao jedini autor (naravno, uz Vojin segment o računaru "galaksija").

Takva "podela posla", odmah sam shvatio, bila je znak velikog poverenja u mene kao autora. Kasnije mi je suviše koristila da bih danas smeo da je osporavam, ali me je u onom trenutku bacila u paniku. Osnova izdanja trebalo je da budu ZX-81 i Spectrum, računari koje niti sam imao, niti sam se mnogo interesovao za njih (imao sam TRS-80, upravo sam kupio BBC model B i nestrpljivo čekao da mi stigne). Ostalo je da uzmem knjigu (bolje reći časopise) u šake, da pričam sa kolegama i da se snalazim. I pored toga što je do literature bilo teško doći (strani časopisi su stizali na kašičicu, dok se nije pojavio Anđelko Zgorelec iz Londona, osnivač čuvenog časopisa Personal Computer World, i "dobacio" nam nekoliko veoma vrednih publikacija), posao je sasvim solidno napredovao, da bi već krajem novembra tekst bio završen. Vreme će pokazati da sam dobro izašao na kraj sa problemima.

Specijalno izdanje je obuhvatilo važno i veoma uspešno poglavlje o izboru računara, zatim opise periferijske opreme, podelu komercijalnog softvera, poglavlje "male tajne velikih majstora programiranja" koje nije naročito uspelo i školu bejzika za početnike, koja je verovatno bila najčitaniji segment. Tu je, naravno, i blok o samogradnji računara "galaksija", koji je napisao Voja Antonić, i moj umetak o "galaksijinom" bejziku. Ispred svega toga je uvodni tekst na dve strane, koji mi je tri puta vraćan na doradu i otprilike tako i zvuči - srećom, malo ga je ko čitao. Sve u svemu, lepo zaokružena celina koja nije časopis u pravom smislu - da su je stavili u korice, bila bi to knjiga.

Izdanje je trebalo još da dobije ime i grafički izgled. Što se imena tiče, predlagao sam "Vaš prijatelj računar", ali se Jovi nije svidelo da ta skalamerija nekome bude prijatelj, pa je usvojeno ime "Računari u vašoj kući" (ne sećam se ko ga je predložio). Što se izgleda tiče, nije moglo da se očekuje Bog zna šta od tadašnje "makaze & lepak" tehnologije preloma teksta, ali je posla svejedno bilo preko glave. Sniman je, recimo, foto strip o sklapanju računara "galaksija", i Voja je tokom te procedure zbilja sklopio jedan računar. Sutradan - šok: fotografije nisu uspele, idemo ponovo, sklapa se još jedan računar!

Nije bilo mnogo lakše ni sa tabelom računara i njihovih karakteristika koja je objavljena na "duplerici" izdanja: dobio sam "glistu" složenog teksta, uzeo hamer formata A0, išpartao ga rapidografom i onda čitavo popodne i noć seckao i lepio ceduljice na njega. Par reči koje su bile pogrešno složene morao sam da pravim od slova - posle samo pola sata, zapitao sam se da li su autori kriminalističkih romana ikada pokušali tako nešto pre nego što su "nagovorili" svoje junake da na taj način sklapaju anonimna pisma.

Posle svih tih slatkih peripetija, "Računari u vašoj kući" su se pojavili u prodaji zadnjih dana decembra 1983. (izdanje je nosilo datum januar 1984). Bio je to neverovatan uspeh - očigledno je izdanje došlo među ljude koje kompjuteri veoma zanimaju, ali koji o njima ne znaju skoro ništa. Tu se čak mogla bukvalno primeniti ona poslovica "to ne zna ni milicija": desetak godina kasnije, upoznao sam "cenzora", kome je tadašnji SUP dao da pregleda "Računare u vašoj kući", kako se tu ne bi provuklo nešto što se "kosi sa intresima radničke klase". "Cenzor" se pohvalno izrazio o izdanju, a "radnička klasa" je požurila da ga kupi: prvi tiraž od 30,000 primeraka rasprodat je za par nedelja, onda je doštampano još toliko, da bi krajem 1983. bio doštampan i treći tiraž od 40,000 primeraka, koji se odlično prodao, iako su u međuvremenu izašla još dva broja "Računara". Tome treba dodati i činjenicu da je preko 8000 čitalaca sagradilo računar "galaksija".

Stvari su se posle toga brzo dešavale: u drugim medijima je počelo da se govori o računarima, Voja i ja smo učestvovali u brojnim emisijama, svi su hteli nešto da nas pitaju, predlože, ponude... Čak je i tvrdo srce tadašnjeg SIV-a izuzelo računare od strogog carinskog uvoza, postavivši limit za tu robu tako da se barem Spectrum mogao legalno uvesti.

Tržište je, ukratko, bilo sasvim zrelo za jedan dobar računarski časopis, ali "Galaksija" nije dovoljno brzo reagovala: projekat računara "galaksija" je odvlačio mnogo snage, tako da je priprema sledećeg specijalnog izdanja ("Računara u vašoj kući 2") prilično kasnila, a onda se na to nadovezala jedna od periodičnih nestašica papira u BIGZ-u: "Praktična Žena" mora da izađe na vreme, a "taj Računar"... kad izađe. Tako su "Računari u vašoj kući 2" izašli tek u julu 1984, a na otvoren prostor su se, mnogo brže reagujući, ubacile kolege Žiga Turk i Ciril Krašovec iz Slovenije, gde je pokrenut kasnije veoma popularni "Moj mikro". Septembra iste godine, Stanko Stojiljković, Stanko Popović, Voja Antonić i Andrija Kolundžić pokreću "Svet Kompjutera" kao posebno izdanje tadašnjeg časopisa "Svet" kuće "Politika". To je, uz par pokušaja koji nisu dugo trajali ("Mala računala" i "Pilot video" u Zagrebu), bila računarska štampa bivše Jugoslavije.

1985: Minhen pre PC-ja

Nenad Veljković

Sve je počelo naivno, kako valjda uvek i počinje. Sećam se železničke stanice na kojoj, opkoljen gomilom fotografskog pribora, sa kumom Dejanom Balindom, čekam voz za Mostar. Bavili smo se industrijskom fotografijom i po ondašnjoj Jugi snimali slajdove korišćene u oglasima poslovnih vodiča "Narodne knjige", u kojoj sam tada radio. Proveravajući ogromnu listu opreme, u strahu da ne zaboravim neki kabl, primetio sam u kumovim rukama neobičnu novinu. "Da se nađe uzput...", bio je jedini komentar.

Do Mostara smo to prvo Specijalno izdanje časopisa "Galaksija", "Računari u vašoj kući", prelistali i prokomentarisali bar desetak puta, upoznajući se po prvi put sa gomilom novih termina i uređaja. Ne sećam se da li je klicu radoznalosti probudila priča o uslužnim programima, ili rubrika "Govorite li bejzik", koja nam je zvučala tako logično i izazovno. Prikazi tada najpopularnijih modela računara takođe su privukli našu pažnju. U nabrajanju njihovih karakteristika, posebno je istican BBC model B (32 KB RAM-a, 6502 procesor na 2 MHz), engleske firme Acorn. Pretpostavili smo da ga autor, Dejan Ristanović, sigurno ima. Pozvao sam ga na broj telefona koji sam dobio u redakciji "Galaksije". Na molbu da "to čudo" vidim izbliza, odgovorio je potvrdno i... bio je to početak jednog novog prijateljstva, ali i ulazak u oblast u kojoj se, na različite načine, nalazim i danas.

Pošto sam dobio zadatak da pokrijem 1985. godinu, nemojte pomisliti da sam promašio temu. Iako je sve počelo 1984, trebalo je dosta "zagrevanja" i organizacije da bi se računar doneo iz inostranstva. Najzad su novci sakupljeni, a moja malenkost je mogla da zatvori krug. Nestrpljivost i radoznalost nisu mi dozvolili da takvu akciju prepustim drugome, pa sam se zaputio u Minhen.

Rozenheimer strasse, pronađena nakon trećeg prelaska preko mosta, prvi sprat. Vrata dilerske firme se otključavaju (?!). Za stolovima devojke rade nešto važno na BBC računarima, okružene originalnim RGB monitorima žućkaste boje i nekim neobičnim kutijicama (kasnije sam shvatio da su to bili diskovi). Izgledale su mi nestvarno, ali uz par rečenica Tarzan engleskog i mahanje rukama, dokopao sam se oveće kartonske kutije, svog prvog kompjutera. Čekajuci termin polaska voza, lebdeo sam minhenskim ulicama stiskajući pod miškom dragocenu napravu.

Čekala me je samo kupovina kasetofona kojim bi sa audio kaseta mogao učitavati programe. Put me je odveo do male radnjice sa HI-FI opremom, u kojoj sam "znalački" odabrao lep kasetofon. Na boku je imao prekidač koji se mogao postaviti u Data položaj. Obećava... Najzad je ispalo da će me malo šta iskompromitovati kao taj mali Data kasetofon: po dolasku u Beograd konstatovao sam da svaku drugu kasetu ne može da učita ni u jednoj od ponuđenih opcija. Strašno! Nasuprot tome, Dejanov kasetofon, koji nije imao ni vratašca i koji je izgledao kao da je služio u četvrtoj pešadijskoj u Vijetnamu, očitavao je podatke bez greške - činilo mi se da bi i klasičnu nasnimljenu audio kasetu ubedio da ima šta da kaže. Vlasnik dotičnog uređaja (kasetofon je, zamislite, još u životu) i danas ponekad spomene tu nezgodnu Data opciju.

Kako je hardversko znanje raslo, rasli su i apetiti. Rekao bih da se stvari ni danas nisu mnogo izmenile: plaćaš da bi tapkao u mestu. Ipak, moja sledeća pustolovina bila je bolje organizovana: bilo je sve više osoba kojima ste neke stvari mogli objasniti i na kraju naručiti. Želeći da zaboravim pomenuti kasetofon, naručio sam, ni manje ni više, nego dva flopi diska firme Cumana. Čoveka su mi preporučili prijatelji kao pouzdanog - radio je kao nastojnik u Minhenu i, navodno, imao dobar kamion u kome se roba mogla dobro sakriti. Kada sam kasnije dobio šifrovano obaveštenje da je "roba za dete" nabavljena, rečeno mi je da ću sve što treba dobiti u Nišu, ako na autoputu ne bude problema (čitati između redova). Srećom, "soko nije pao", mada je "dobar kamion" bio prava krntija, koju je samo farba držala na okupu. Kada sam konačno dohvatio diskove, bio sam neizmerno srećan što su oba u komadu. Posle je ispalo da baš i nisu: jedna Cumana je odbila da radi, pa sam sve do prodaje BBC-ja koristio samo jedan disk.

I sada me, u šali, gore pomenuti prijatelj ubeđuje da plasman časopisa "PC" mogu da vodim sa upola manje resursa, možda i na BBC-ju. Međutim, ne hajem za to i pošteno sam mu skresao u brk da taj posao zahteva bar SIMM od 16 MB bede (BEDO). Tako se očigledno ne napreduje. Zato, valjda, u "PC Press"-u i dalje radim na 486 mašini sa čak 8 MB RAM-a (!).

Prošavši sve nevolje oko nabavke računara, novopečeni vlasnik počinje da ga stidljivo koristi i da se, u hodu, upoznaje sa novim likovima. Taman sam pomislio da više neću imati posla sa carinama, državnim organima... ali, vreme je pokazalo da se ja i Marfi dobro poznajemo. U prvoj fazi korišćenja računara, glavna dečja bolest je "bibliotekarenje": od softvera skupljaš ne samo ono što ti treba, nego i ono što će ti, kao, jednom biti potrebno. I ja sam, uz nisku temperaturu, preležao ovu zarazu (a možda mi se to samo čini): jedina dobra stvar koja se izrodi iz tih razmenjivačkih seansi su poznanstva.

Do mene je, recimo, nekako stigao jedan stariji BBC-jevac koji je želeo da sinu pribavi neke igrice. Diskete smo razmenjivali skoro šest meseci, a onda je poznanstvo kulminiralo ponudom da mi dotična osoba nabavi u Londonu sve što mi bude trebalo. Iako smo tada, preko Beobanke, dosta jednostavno uplaćivali manje sume i tako nabavljali sitan softver, hardverski deo koji sam naručio zahtevao je pratioca. Bio je to Solidisk, neka vrsta dodatnog RAM-a koji izigrava EPROM, tj. omogućava da se u njega učitaju uslužni programi. Po povratku sa službenog puta, poznanik mi je javio da je deo uspešno preneo preko granice, da je žurio i da ga je ostavio kod prijatelja u Beogradu. Na naznačenu adresu došao sam sa velikom dozom neverice - ne samo da je njegov prijatelj radio u saveznoj ustanovi, čije sam službenike pošteno izbegavao proteklih godina, već je i on sam, kako sam kasnije saznao, bio visoki funkcioner jedne od tadašnjih republika. Robu sam platio i tramvajem brzo nestao u nepoznatom pravcu.

Nije baš sve bilo tako napeto, bilo je i prijatnih otkrića. Jedan od novopečenih drugara, obožavao je Voju Antonića i bavio se elektronikom. Napravio je primitivni modem od delova koje smo nabavljali u Timočkoj ulici - izgledao je kao zgaženi tranzistor, ali smo na 300 bps ipak uspevali da se povremeno dopisujemo. Hardver je bio strašno nepouzdan, a veze poslovično loše, tako da su se planovi o serijskoj proizvodnji istog i lakom bogaćenju brzo izjalovili.

Da li je hrabri konstruktor uspeo da u međuvremenu dostigne ili prestigne svoj uzor, ne znam. Vreme koje je donelo XT i AT računare, pojava firmi koje su počele, kako tako, da organizovano prodaju računare, pa zatim i softver, polako nas je odvojilo od mašina i promovisalo u korisnike. To zvuči pomalo patetično i sentimentalno, ali je ipak, velika činjenica koju će, siguran sam, razglabati sociolozi cyber kulture. Međutim, ne treba žaliti - dobijamo sve kvalitetniji (i zahtevniji) softver koji, uglavnom, radi svoj posao na opšte zadovoljstvo. Nećemo se valjda vraćati u Minhen!

1986: Put u veliki svet

Milan Bašić

Zimske noći, kada se magla spusti podno uličnih svetiljki i na trotoarima retko promiču tamne senke prolaznika koji užurbanim korakom hitaju u nekom samo njima znanom pravcu, znaju da budu istovremeno romantične, pune nekog neobjašnjivog straha i nade. I dok sedim u toploj sobi, a preko monitora kroz prozor posmatram ulicu, tek ovlaš me sećanja vode u 1986. godinu i vreme kada su mnogi od nas sa strahom koji budi put u nepoznato i nadom da će njihovo računarsko sutra doneti sreću i blagostanje polazili put dalekog i bogatog Zapada. Pokušavam da se setim detalja te priče o vozu za Minhen, naročito onih čudnih osećanja koja su neke od nas obuzimala tokom ta "dva najvažnija dana u životu jednog hakera".

Sa železničke stanice lokomotiva je, uz pisak, povlačila nepreglednu kolonu vagona u kojima je bilo mesta za čudno društvo. Tu su bili poslovni ljudi u spavaćim kolima, sa akten tašnama i ozbiljnim licima na kojima se ogledala zabrinutost zbog posla koji ih očekuje, gastarbajteri i članovi njihove bliže i dalje rodbine koji su se vraćali sa kratkog odmora u zavičaju, ljudi o čijem poslu radije ne bih i budući hakeri sa smotuljkom sakrivenih maraka i ozbiljnim licem na kojem se očitavalo more briga: šta ako na adresi koju sam dobio ne pronađem sve delove, gde da sakrijem komponente kako ih carinici (a bogme i ljudi o čijem poslu ne bih) ne bi pronašli, da li će me "odrati" na granici...

Pisak lokmotive najavljuje ulazak na perone železničkih stanica u gradovima do kojih se ne tako davno moglo bez pasoša. Pogled kroz prozor na stanični sat i računica: vozim se toliko i toliko sati, ako nastavim, stići ću taman kada se vrata prodavnica otvore. Što je Beograd ostajao dalje na istoku to je umor donosio snove u kojima su bili Fil Kan, Bil Gejts, Sejmur Krej. Doduše o programiranju smo tako malo znali, a na pitanje da li znaš da programiraš spretno odgovarali: "Naravno i to u Turbo Pascal-u!"

Deset godina nije malo i neki mlađi doživljaji su one starije potisnuli u zaborav. Uzimam u ruke godišnjak jednog domaćeg računarskog časopisa i u njemu nalazim članak "Hakerski vodič Minhena" koji su, kao zbornik svojih iskustava sa jedne ture nabavke komponenti za novu mašinu, napisali Zoran Životić i Živojin Stevanović. Verujem da se neće naljutiti što ću ih u narednim redovima malo citirati i njihova iskustva mešati sa svojim skromnim sećanjem na te dane.

Te 1986. godine Meka jugoslovenskoh hakerskog sveta zvala se Šilerova ulica nadomak minhenske železničke stanice. Ona i nekoliko okolnih potpuno su bile posvećene elektronici i u četrdesetak prodavnica mogli ste da pronađete sve što u sebi ima barem jedan tranzistor. Ipak, za hakere tu i nije bilo toliko mesta za trošenje para - tek desetak radnjica je prodavalo kompjutersku opremu. Tu je bilo svega i svačega, a najviše kućnih kompjutera na kojima se u beskraj moglo igrati. Sudeći prema Šilerovoj ulici 1986, top lista računara mogla je da izgleda ovako: Commodore 128, Atari 520 ST+, Amstrad, Sinclair, PC (sa imenom ili bez).

Danas smo na sve što ne može da radi pod DOS-om zaboravili i zato ćemo nastavak priče posvetiti PC-ju i nabavci u Minhenu. Ako ste na početku puta i na trenutak pomislili da kupite originalni IBM, ta vam je ideja za tili čas bivala izbijena iz glave. Konfiguracija sa 128 KB, jednim flopijem od 360 KB i kolor monitorom košta ni manje ni više nego 7550 nemačkih maraka. Kopije, i dalje poznatog proizvođača, koštale su manje, pa je za Commodore PC 10 trebalo odvojiti 3100 DEM. To već liči na jeftino, ali da li može bolje? Budući hakeri su obijali pragove radnji, držeći u rukama beležnice: ako u prodavnici A kupim tastaturu i matičnu ploču, a u prodavnici B monitor i kućište uštedeću za karticu sa interfejsom za štampač... I tako u nedogled.

Oni manje spretni kupovali su konfiguracije koje im je prodavac na licu mesta sklapao i, naravno, plaćali ih više. Ali bar su se na vreme uverili da je sve na svom mestu i da računar radi. Drugi su verovali u svoje moći i veštinu komšije koji popravlja televizore. Sećam se da sam tih dana kod jednog prijatelja video pravo groblje neispravnih računarskih komponenti - on je, jadnik verovao da će, ako bude dovoljno uporan, skupljajući tu furdu naići na delove koji, kada se jedni sa drugim slože, rade "sve u šesnaest". Kontakt sa njim sam davno izgubio, ali čini mi se da se iz zemlje iselio pre nego što je uspeo da sklopi konfiguraciju koja radi.

U svakom slučaju, voz koji polazio iz Minhena put jugoslovenske granice bio je pun presrećnih novopečenih vlasnika kompjutera, ali njihove muke nikako nisu bile gotove. Trebalo je na nemačko-austrijskoj granici regulisati merverštojer, a tu nije smelo da bude improvizacije - carinici, pre nego što overe račune žele da vide sve komponente na broju inače ništa od uštede. Do naše granice je bilo lako, ali kada se na nju dođe, nastajao je košmar. Zakon je dozvoljavao uvoz računarkih kopnonenti do vrednosti od 1000 maraka, a jedan običan PC je daleko prevazilazi, pa su se ljudi dovijali na razne načine. Vera u to da ćete imati sreće, odnosno da će carinik biti dobre volje, neće vam puno pomoći: državni službenici čiji je zadatak da dobro osmotre prtljag putnika i u državnu kasu uteraju danak za kupovinu proizvoda u inostranstvu radili su svoj posao veoma revnosno.

Ipak, bilo je tu i zanimljivih slučajeva koji su zaslužili da uđu u priču. Jednom prilikom sam upoznao čoveka koji mi je pričao svoje dogodovštine sa jednog takvog puta u Nemačku. On nije imao velikih problema, jer je kupio Spectrum koji je koštao manje od dozvoljene granice, ali zato je njegov kupe okupirao jedan Vojvođanin koji je na put po PC XT krenuo sa bratom i komšijom koje su računari interesovali isto onoliko koliko i lanjski snegovi. Putem su svo vreme njih dvojica dremali dobrano pripiti od piva i siti od bavarskih kobasica, a kada ih je carinik pitao da li imaju šta da prijave spretno su odgovorili: "Naravno, parče od onog računara gore na polici!".

Danas je sve drugačije. Kada kupujem računar više ne moram nikuda da idem - nekoliko poziva telefonom i stvar je odlučena. Tu i tu ću preuzeti ove, a tamo one komponente... valjda mi je iz minhenskih vremena ostala navika da mašine sklapam sam. Posle je dovoljno jedno popodne da se sve donese kući. Ali, kada me stigne žal za starim vremenima, u noćima setnog raspoloženja zasvrbe me tabani i oni bi na put: u voz pa do Šilerove ulice. A kažu mi da i ona više nije što je nekad bila: u izlozima se, umesto računara, nalazi loša roba i dame sumljivog morala. Draga gospodo, ako je bolje da više nikad ne odem tamo, neka mi Minhen ostane samo u lepim uspomenama.

1987: Kako nastaje knjiga

Dejan Ristanović

Ako je istina da svaka godina afirmiše po neku novu primenu personalnih računara, 1987. je svakako prošla u znaku stonog izdavaštva: stalni pad cena učinio je da oprema koja obezbeđuje računarsku pripremu rukopisa za štampu postane pristupačna relativno širokom krugu korisnika. Možemo diskutovati o tome koliko je to unapredilo ili unazadilo knjigu: o unapređenjima je rečeno već dosta toga, a korak nazad bila je činjenica da su svi uvek ulagali najmanje što je moguće, pa se tako koristila oprema i tehnologija koja je bila na samoj donjoj granici profesionalnosti. Pogled na neku knjigu izdatu pedesetih ili šezdesetih godina danas predstavlja pravo osveženje.

O čitavoj toj filozofiji 1987. nisam mnogo razmišljao: trebalo je da napišem knjigu "Mašinsko programiranje na mikroprocesorima Z-80 i 6502" i bio sam presrećan zbog toga što u njoj neće biti štamparskih grešaka. "Tehnička knjiga" je tada, naime, svoja računarska izdanja prelamala na računaru, za razliku od BIGZ-a, gde se sve ponovo prekucavalo, možete misliti sa kakvim posledicama po obrnute kose crte i druge "nepotrebne" znake. Bilo mi je jasno da računarska priprema knjige predstavlja značajno dodatno opterećenje za autora: kod klasičnog postupka autor treba da dostavi korektno otkucani tekst zajedno sa odgovarajućim slikama i da čeka izlazak knjige, a uz DTP treba aktivno učestvovati u prelomu. Ipak, bio sam sasvim spreman za to.

U to vreme svaki računar nije bio PC, pa je najteži deo posla bila upravo konverzija formata. "Mašinsko programiranje" nisam pisao na PC-ju: obzirom da je za pripremu svih primera korišćen BBC B, bilo je prirodno da tekst obrađujem na njemu, koristeći svoj omiljeni tekst procesor View 3.0. BBC-jeve diskete, suvišno je reći, nisu čitljive na PC-ju, što znači da je podatke nekako trebalo preneti na IBM-ovu mašinu. Srećom, moj dobar prijatelj Zoran Glišić je, neki mesec pre toga, proširio svoj BBC B dualnim procesorom 80186 i tako postao PC kompatibilan - u paketu je bio i program koji "munjevito" prenosi BBC datoteke na PC diskete.

U našem slučaju, "munjeviti" prenos je potrajao dobrih osam časova - od toga je sedam ipo sati bilo potrebno da se razume gde koji ROM treba staviti, koji kad treba aktivirati i koje komande treba otkucati, a preostalih petnaestak minuta je potrošio sam računar da bi prekopirao datoteke. Kompletan sadržaj knjige, zajedno sa svim primerima i računarski crtanim slikama (nekih 250 A5 strana), lako je stao na dve PC diskete.

Pripremajući tekstove za prenos, pokušao sam da pronađem format koji će maksimalno olakšati njihovo štampanje na laserskom štampaču - trebalo je premestiti YU slova (nedostatak dobrog standarda učinio je da moj raspored i raspored kolege koji je obavljao pripremu budu različiti, pa mi se činilo jednostavnijim da se ja prilagodim njegovom), umetnuti kodove za isticanje teksta (bold i kurziv), izdvojiti naslove i podnaslove... Ovu konverziju obavio sam uz pomoć (na brzinu napisanog) mašinskog programa. Program, za divno čudo, nije imao nikakve bagove vredne pomena, ali naš dogovor jeste - diskutujući o formatu datoteka, odlučili smo se za zapis koji omogućava da se datoteka pregleda komandom TYPE. To znači da je svaki red imao CR>LF> na kraju, a takav tekst nije lako prilagoditi potrebama DTP programa: oni očekuju da pasus bude jedna "kobasica" teksta, sa CR>LF> na samom kraju. Iako onda nije bilo editora kao što su današnji, tekst smo nekako konvertovali koristeći Search & Replace opcije WordPerfect-a, ali to nije bio kraj nevolja.

Komentari raznih listinga bili su predugački - za listinge smo najzad usvojili nešto sitnija slova, ali je to zahtevalo reviziju kompletnog teksta i umetanje kontrolnih kodova za izbor raznih fontova. Što je najgore, kolega koji je prelamao knjigu koristio je YUSCII raspored (ni danas mi nije jasno kako bilo ko može da se bavi DTP-om i pri tome koristi YUSCII, ali takvih i dan danas ima), pa su se opet pojavili "BIGZ-ovski" problemi sa specijalnim znacima. Pomerao ih je ovamo i onamo u fontu, ali je opet mnogo toga moralo da se ispravlja... a gde su ispravke, tu su i greške. Srećna je jedino bila okolnost što je knjiga sadržala razmerno malo slika, koje su bez većih problema iscrtane u samoj Venturi.

Pošto je priprema knjige završena, trebalo je sačekati i videti na šta će rezultati ličiti. Knjiga bez greški? Taman posla - jedan dan je bio sasvim dovoljan da nađem priličan broj felera; uglavnom sitnih, ali kvarili su utisak. Negde su falili mnemonici, dve slike su zamenjene, jedan dodatak izbačen a da se to nije videlo u sadržaju, bilo je "siročića" u listinzima... Ostao je, naravno, i odgovarajući broj slovnih greški, ali njima ne možete ništa: sto ljudi može da čita i koriguje knjigu, i opet će ostati poneko zamenjeno ili duplirano slovo.

Na kraju sam bio prilično razočaran: da je korišćen klasični postupak, brojem greški bih bio više nego zadovoljan, ali je očekivanje "knjige bez većih štamparskih grešaka" očito bilo previše ambiciozno. Smatrao sam, ipak, da će se trud uložen u računarsku pripremu isplatiti i da ću sledeći put proći mnogo bolje.

Na "sledeći put" nije trebalo dugo čekati: isti izdavač je bio raspoložen da objavi i moju knjigu koja bi se bavila obradom teksta na računaru. Obzirom da sam tu knjigu pisao na PC-ju, koristeći WordPerfect 4.2, mnogi problemi su već u startu rešeni: nije bilo nepotrebnih CR>LF> kodova, ni jedan red nije prelazio 64 znaka, tabulatori su zamenjeni blankovima... Pojavili su se, međutim, problemi sa slikama: u toj siromašnoj varijanti preloma nije bilo mesta za skener, pa sam morao da se dovijam na razne načine. Recimo, primere ispisa štampača sam otisnuo na papiru, a onda ih fotokopirao na paus, koji je najzad "ukrojen" u tekst skalpelom i lepkom. U štampi nije izgledalo naročito lepo, ali je nosilo potrebnu informaciju.

Najviše me je razočaralo što je knjiga ostala bez indeksa pojmova - pripremio sam kompletan spisak reči, ali se na kraju zbog raznih tehničkih problema toliko kasnilo, da je indeks zanemaren. Žurba je bila tolika da nisam ni video knjigu pre nego što je otišla u štampariju, pa je po izlasku sledilo neizbežno razočarenje: ovde-onde je bilo "siročića", naslova na samom dnu strane, (sitnijih) tehničkih grešaka... Ukratko, čvrsto sam odlučio da više ne pišem ni jednu knjigu, dok se ne pojavi mogućnost da sam kontrolišem kompletan proces njene grafičke pripreme, i dok se ne nađe izdavač koji neće koristiti 300 dpi laser, štampati na pausu i, uopšte, štedeti svaku paru koja se (ne) može uštedeti.

I tako sledećih sedam i kusur godina nisam ni pisao knjige...

1988: Sobna slovolivnica

Zoran Životić

Moje interesovanje za pripremu štampe počelo je godinu dana ranije, kada sam sa kolegom Živojinom Stevanovićem pokušavao da matrični štampač nateram da, iz velikog broja prolaza, iscrta slovo koje bi se moglo upotrebiti kao osnova za pripremu onih najjeftinijih izdanja. Na tu ideju smo došli nakon što se pojavilo nekoliko knjiga u privatnom izdanju, koje su bile štampane običnim matričnim štampačem u nekom sumnjivom NLQ modu (seća li se neko danas te gradacije koja je onda bila stvar prestiža - DRAFT, NLQ pa onda LQ?). Tek, crtali smo slova u ogromnim matricama u tekst modu, pravili programe koji prelamaju tekst i crtaju ga na matričnom štampaču, a rezultat i nije bio tako loš kako bi se moglo danas pomisliti.

Onda je stigla Ventura, u tom trenutku jedan od najprofesionalnije napravljenih programa za PC, a za njom, negde u junu 1988, prvi laserski štampač - Hewllet Packard-LaserJet II. Moram priznati da se i danas sećam slike velikog stola koji sam potpuno oslobodio i postavio štampač na sredinu, kao i uzbuđenja koje sam osetio kada je prvi list papira izašao iz njega. Viđali smo, naravno, laserske štampače i njihove otiske i pre toga, ali je ipak nešto drugo kada vaš tekst izađe na takvoj strani. Čak i na naše pokušaje da namučimo štampač izborom pisma od 6, pa i 5pt, odgovarao je tako da je naše uzbuđenje samo još više raslo: neverovatan otisak, pa ovo je skoro kao foto slog!

Celo leto je bilo pred nama, a oduševljenje je vremenom zamenjeno nizom "kreativnih aktivnosti" na korišćenju potencijala koji se odjednom pojavio. Najpre sam intervenisao na fontovima da bismo dobili YU slova, sledio je editor za unos teksta koji se priprema za prelom u Venturi, uz hifenaciju koja odgovara našem jeziku, zatim neki manji programčići kao što je program za generisanje slike šahovskih pozicija, negde kasnije i program za takozvanu "kontra šihtu"... Usput smo "probili led" i, zahvaljujući Slobodanu Mašiću, poznatom samostalnom izdavaču koji je pokazivao interesovanje za ovu tehnologiju, pripremili za štampu na laseru izuzetno luksuzno izdanje kataloga za jednu izložbu "Muzeja savremene umetnosti", što je u to doba bilo ravno skandalu. Najcrnji trenutak mog "DTP programerskog staža" ipak nije trebalo dugo čekati: krajem godine se pojavio zahtev za ćiriličnim fontovima!

Verujem da svaki programer, već u trenutku kada dobija neki zadatak, ima u glavi vrijante rešenja koje počinje da razmatra. Kada se radi o poslovima koji liče na nešto prethodno, to je čak i nesvesni proces, a nekada je to i niz skica koje treba proveriti, jer ne postoji prethodno iskustvo. Nikada, ni pre ni posle toga, nije mi se desilo ono što mi je doneo ovaj zadatak: nisam imao nikakvu ideju čak ni odakle da krenem!

Tada su fontovi bili isključivo u bit-map formatu, dakle za svaku kombinaciju pisma, veličine i težine trebalo je napraviti posebnu datoteku, što je značilo po 20-30 datoteka za jedno pismo i neophodan opseg veličina (od 6 do 24 pt). U to vreme jedini dostupan program za editovanje fontova je bio FontGen, ali su se njegove mogućnosti iscrpljivale dodavanjem kvačica na naša slova. Crtati bit po bit svakog slova delovalo je kao potpuno samoubistvo, bez ikakve šanse na uspeh a pokušaje tipa "uzmi latinicu pa prepravi u ćirilicu" smo, kao tada već iskusni DTP-ovci, sa indignacijom odbacili, jer je bilo tužno gledati neke slične pokušaje u kojima u sred teksta umesto slova z piše broj 3.

Od samog početka mi je bilo jasno da pravljenje fonta mora biti bazirano na nekom uzorku, jer smo smatrali da posao dizajniranja slova daleko prevazilazi naše mogućnosti. Uspeli smo da iz Politike dobijemo otiske na foto-papiru svih slova u veličini od 72 pt, i to Times i Helvetiku. Kasnije sam strašno žalio što smo koristili baš te uzorke, jer je i za njihov tadašnji foto slog ćirilica očigledno bila pravljena bez naročitog poštovanja našeg pisma, oslanjanjem na latinične fontove.

Skener koji smo u međuvremenu nabavili (takođe Hewlett-Packard-ov, ScanJet) je napravio mali problem - priloženi program za skeniranje je bio dobar za povremeno igranje, ali skeniranje većeg uzorka i vađenje manjih sličica iz njega je bilo strašno sporo i teško se moglo precizno obaviti. Tehničke dokumenacije iz koje bi se videlo kako upravljati skenerom nije bilo, pa sam morao da disasembliram drajver za skener da bih potom u njega u njega dodao svoj kod koji je celu komunikaciju "špijunirao" i zapisivao u neko slobodno parče memorije. Po skeniranju, pregledom memorije otkrivao sam šta treba poslati skeneru i šta se od njega dobija. Tako je nastao i program za skeniranje, koji je omogućavao ne samo brži rad već i snimanje datoteka u formatu koji je meni odgovarao.

Zatim je usledio prvi pokušaj - bit map editor fonta koji je kao podlogu imao skenirani uzorak. Automatski bi popunio nesporne delove slova (tamo gde je zacrnjenje potpuno) a ostalo bi "samo" da se ručno formiraju tačke na konturi slova. Program je omogućavao da se lako precrta font - uz njegovu pomoć smo napravili nekoliko fontova ali je brzo postalo jasno da bi tim tempom izrada svih fontova koje smo planirali potrajala bar nekoliko meseci. Programeri rado pristaju na "ma neka to urade ručno" rešenja, ali samo kada su korisnici u pitanju!

Rešenje svih muka, bar kako je u tom trenutku izgledalo, zvalo se METAFONT. Taj projekat slavnog Donalda Knuta omogućavao je da se slovo opiše nizom krivih, odnosno da se predstavi vektorskim oblikom iz koga se onda može potpuno automatski generisati lik u bilo kom formatu, pa i u obliku bit mape, u svim potrebnim veličinama. Projekat je imao i svoju konkretnu realizaciju u obliku programa za PC ali je, kao i slični specijalizovani programi, i ovaj kod nas bio toliko rasprostranjen da nam je trebalo dosta vremena da nabavimo neku nekompletnu verziju sa fotokopiranim uputstvom. U paketu nije bilo modula koji bi generisao finalni font fajl za laser, ali bio je neki oblik ispisa u tekstualnom režimu (matrice od po 200-tinak redova sa isto toliko znakova tačka ili X, za font od 24 pt). Konverter iz tog formata je lako napravljen, ostalo je još samo da opišemo slova.

Opet je trebalo smisliti nešto što bi nas spaslo crtanja mreže preko slova i ručnog kodiranja, što bi takođe potrajalo ko zna koliko. Ostavivši kao podlogu skenirano slovo, napravio sam funkcije kojima se crtaju Bezijerove krive i prave, kojima bismo onda "gađali" preko uzorka tako da što preciznije opisuju njegovu konturu. Izlaz iz ovog programa je bio metafont "program" koji se, uz nešto ručnih intervencija, mogao propustiti kroz sam Matafont i tako poslužiti kao osnova za generisanje slova raznih veličina. Knuth ovakvu metodologiju nije baš predvideo, pa i naš metafont program nije bio striktno po propisima koji omogućavaju da se u bilo kojoj rezoluciji dobije bilo koja veličina, ali sam mislio da će i ovo biti dovoljno za početak. Konačno, ne gine nam i "malo" ručnih intervencija.

Posle početnih zastajkivanja, pa i rezultata koji bi se povremeno najbolje mogli opisati kao "slova čija je kontura mestimično doživela masakr", uhvatili smo ritam i generisali osnovu svih fontova. Onda je došao naglasak na onaj ručni deo, koji se uglavnom odnosio na fontove manjih veličina, ali se znatno ozbiljniji problem pojavio kada smo shvatili da izlaz koji je davao Metafont ne sadrži informacije o baznoj liniji slova i njegovim dimenzijama, odnosno pomaku koji treba napraviti do sledećeg znaka. Opet je bilo vreme za novi program, koji će prikazati i omogućiti podešavanje ovih parametara u grafičkom režimu, sa kontrolnim ispisima slova u okruženju drugih karakterističnih slova (poput O i V na primer). I opet je potrajalo.

Sve u svemu, nakon oko dva meseca danonoćnog rada, imali smo nekoliko 360 KB disketa sa napakovanim fontovima čiji je izgled, za ono vreme, bio profesionalan. Posao se, kako to kod nas biva, isplatio taman toliko da nas ostavi u nadi da će neki sledeći možda biti isplativiji, ali daleko veća satisfakcija, koju sam doživljavao i više godina posle toga, su bili trenuci kada mi do ruku dođe knjiga štampana mojim fontom - iako mnoge od DTP-ovaca koji si ih koristili nikada nisam upoznao, fontove i danas sa sigurnošću prepoznam. Nažalost, ti meseci noćnih mora su ostavili i fizički trag: potrošio sam rezerve "nespavanja uz ogromne količine kafe" koje su trebale da potraju čitav život...

1989: Modemske komunikacije

Dejan Ristanović

Sredinom osamdesetih afirmisala se nova primena personalnih računara: komunikacije. Internet se još nije pominjao, ali su BBS-ovi počeli da se rađaju kao pečurke posle kiše... bar u svetu. Kod nas se o tome malo govorilo, jedva da je iko i imao modem, a svi smo se "vadili" na to da modemi ne bi ni radili na našim telefonskim linijama visokog kvaliteta...

Svoj prvi modem nabavio sam prilično kasno, polovinom 1989. Na to su me "nagovorili" Zoran Životić i Živojin Stevanović, koji su u to vreme radili na kompletiranju programa CORE, koji je olakšavao prelom teksta u Venturi - trebalo je da napišem dokumentaciju, pa je bilo mnogo lakše da se nove verzije programa i teksta razmenjuju modemom, nego da se svaki put ide sa kraja na kraj grada. Dobar argument bio je i relativno niska cena 1200 bps modem (2400 bps? Ma neće to raditi na našim linijama). Posle uobičajenih peripetija, 18. maja 1989. stigoše naši prvi modemi, koje posle čitave noći mučenja priključismo i isprobasmo.

Modem me je vrlo brzo osvojio: čim sam sledeći put išao u Redakciju "Računara", predložio sam da se nabavi modem, kako bismo mogli da prenosimo tekstove umesto da ih nosimo; predlagao sam čak da, ako drugačije ne ide, raspišemo "samodoprinos" među saradnicima, za kupovinu modema, jer će mi se bilo koja suma koju dam za par meseci isplatiti kroz smanjene "troškove putovanja" do BIGZ-a; vreme da i ne računam. Odgovori su bili neodređeni, ali kamen je počeo da se kotrlja niz padinu...

Prenos fajlova modemom je divna stvar, ali nije ni delić računarskih komunikacija, što u početku nisam shvatao. Brzo sam, srećom, došao do telefona VIK BBS-a iz Niša, a odatle krenuo dalje - u Jugoslaviji je tada postojalo nekoliko BBS-ova, pre svega u Hrvatskoj i Sloveniji, koje sam redom pozivao. Dobro se sećam osećaja izgubljenosti u prvim kontaktima sa BBS-ovima - čini mi se da su mi doslovno trebali sati da se snađem i obavim ono što želim. Razmišljao sam zbog čega je snalaženje toliko teško i zaključio da je glavni razlog mali ekran - dok se snađem u jednom meniju, on mi odskroluje, onda ja tražim da se ponovo ispiše (1200 bps...) i tako N puta, dok telefonski impulsi otkucavaju... Čim sam se dosetio da odštampam sve menije i držim ih pored sebe, nastupilo je prosvetljenje.

Počeo sam da šaljem i dobijam poruke, razgovaram sa drugim korisnicima i SysOp-ima, download-ujem fajlove... Najlepše u svemu tome bio je začetak osećanja o kome često piše Jerry Pournelle u BYTE-u: šta god vas zanima, neko na BIX-u će to znati. Domaći BBS-ovi, naravno, tada nisu imali toliko korisnika koliko ima BIX (sada možda i imaju, pošto je BIX neobično izgubio na atraktivnosti... nažalost), ali se sindrom "to neko zna" odmah oseti.

Komunikacija sa BBS-ovima je bila tako divno iskustvo da smo morali da pomislimo "a zašto ne bismo i mi...". "Mi" smo u ovom slučaju bili Zoran Životić i ja. Kroz nekoliko razgovora sa Jovom Regasekom, glavnim urednikom "Računara", sugerisali smo da bi otvaranje BBS-a bio potez godine za časopis, akcija koja bi, ako uspe, mogla da izazove bum sasvim uporediv sa bumom koji su 1984. godine izazvali "Računari u vašoj kući": 1981. je bila godina za džepne računare, 1984. za kućne, 1987. za personalne... zašto 1990. ne bi bila godina za modeme?

Tako se stiglo do tehničkih problema. Hardver? "Računari" su se tokom 1988. i 1989. prilično snabdeli opremom, tako da je jedan AT sa diskom od 40 MB, Herkulesom i (u međuvremenu nabavljenim) 2400 bps modemom mogao da se odvoji za popodnevne potrebe tada još neimenovanog BBS-a. Telefonska linija? Nema je, ali može da posluži redakcijski telefon koji je popodne slobodan. Softver? Nemamo, ali ćemo ga već nekako nabaviti ili napisati. Imamo li iskustva? Nemamo, ali kako da ga steknemo ako ne probamo? Imamo li volje da se bakćemo s tim? Imamo, a to je uvek ono najvažnije. I tako je nastao tekst za "Računare 44", koji nam je "zapečatio sudbinu" - do 11. novembra (datum izabran tako da izgleda daleko) treba nekako "proizvesti BBS".

Pošto smo Zoran i ja predložili avanturu, čitav projekat je spao na nas, što je proizvelo beskrajni niz telefonskih i modemskih razgovora vezanih za koncepciju. Trebalo je, najpre, pregledati softver koji je raspoloživ. Zahvaljujući Darku Bulatu, SysOp-u Zagreb BBS-a i pioniru javnih telefonskih mreža u Jugoslaviji (danas je Darko vlasnik Eiger-a, jednog od važnih Internet provajdera u Sloveniji), došli smo do nekoliko dobrih public domain BBS programa, ali ni jedan od njih nije zadovoljio naše kriterijume, pa nam je ostalo samo da sebi totalno zapečatimo sudbinu i odlučimo se za razvoj kompletne BBS aplikacije. I to ne samo za razvoj, nego za razvoj koji mora da se završi do 11. novembra koji, kada smo započeli posao (sredina septembra), više i nije bio tako dalek.

Osnovnu koncepciju sistema smo ralativno brzo usvojili: Sezam će podržavati rad u menijima i komandni mod koji je trebao da predstavlja apsolutni BBS novitet (posle smo saznali da komandni mod nije novitet - ima ga, na primer, BIX, a ni tadašnji CompuServe nije bio daleko). Komandni mod smo zamislili kao glavni korisnički interfejs: smatrali smo da korisnici koji se snalaze sa DOS-om više vole da otkucaju prostu komandu, nego da šetaju kroz pet menija i odgovoraju na potpitanja sistema.

Prva verzija programa, koji je pisao Zoran, bila je spremna za probu začuđujuće brzo, za samo 5-6 dana, ali je zato prva noć bila jedan od najtežih trenutaka projekta Sezam: sve je lepo radilo, ali program nije uspevao da "ukapira" da je veza prekinuta, već je emitovao bezvezne karaktere. Eksperimentisali smo i eksperimentisali sa raznim parametrima vezanim za uspostavljanje i gubitak carrier-a, gledali kako to radi Procom Plus i konačno pronašli parametar S10 čijim je žestokim obaranjem nestanak kerijera najzad detektovan.

Pošto je ovaj "problemčić" rešen, razvoj BBS aplikacije je tekao relativno mirno - diskusije o koncepciji, dodavanje naredbi, isprobavanje, primedbe... čak su i bagovi bili relativno retki i bezazleni. Paralelno sa razvojem softvera, trebalo je pisati uputstvo, tj. umetak za "Računare". Obzirom na stadijum u kome se softver nalazio, bilo je apsolutno nemoguće pripremiti umetak u skladu sa normalnim rokovima zaključivanja "Računara", pa je za tekst rezervisano osam strana koje će se popuniti "laserskim prelomom". Poslednji rok za predaju teksta bio je 17. oktobar, što znači da je uputstvo trebalo napisati do 16. Tekst je otprilike tada bio i gotov, ali ne sme da se zaboravi na "sitnicu" zvanu prelom - čitavu noć između 16. i 17. oktobra proveli smo u grozničavim pokušajima da "nabijemo" 150 kilobajta teksta na 16 A4 strana. To bi nam uspelo mnogo bolje da Naki, naša mlada tehnička urednica, žureći da sve preda na vreme, nije označila da se pri smanjivanju gleda veličina lista a ne teksta na njemu - tekst je bio jedva čitljiv, ali su zato margine bile carske! No, cilj je postignut - "Računari 56" nisu izašli sa 16 praznih strana u sredini, a Sezam je postao prvi domaći BBS za koji je postojalo štampano uputstvo...

Prva "zvanična" verzija programa BB instalirana je 25. oktobra, negde oko 14 časova, kada je i počeo probni rad. Ne naročito slavno: posle par sati, Sezam je, usred pisanja jedne poruke, prekinuo vezu i "ispao" iz pogona - nikakvi dalji pozivi nisu mogli da navedu računar u Redakciji da "podigne slušalicu"! Sledelo je nerviranje do jutra, a onda umereno uspešna dijagnostika - nikada nismo saznali zašto je Sezam te noći stradao, ali se po podešavanju nekih sitnica oko konfiguracije modema ponašao znatno pristojnije. Iako sam u startu imao puno poverenje u BB aplikaciju, moram da priznam da su me prve nedelje rada veoma prijatno iznenadile: čovek bi ipak očekivao bagove u nekom relativno složenom programu, koji je testiran svega dvadesetak dana, i to uz stalne promene od kojih neke nisu bile baš naivne. Pokazalo se, međutim, da se i u kratkom roku može napisati korektna i pouzdana aplikacija ukoliko se na samom početku usvoji ispravna i čvrsta koncepcija - BB je zamišljen kao nadasve pouzdan program; tako se i pokazao.

Na mogu da ovde ne ispričam anegdotu vezanu za prvi dan rada u toku koga me je Sezam surovo izbacio. Vreme za sesiju bilo je ograničeno na 60 minuta dnevno i 20 minuta po pozivu, ali smo pri definisanju prava SysOp-a bili mnogo velikodušniji - ideja je bila da SysOp ima neograničeno vreme, a onda smo to neograničeno vreme materijalizovali u vidu 600 minuta dnevno i 60 minuta po pozivu. Drugog dana rada pozvao sam sistem u, recimo, 16:43, izvršio TIME i uporedio vreme sa časovnikom - Sezamov sat je žurio tri minuta. Izašao sam, dakle, u DOS, podesio vreme na 16:40, otkucao EXIT i bio pozdravljen porukom "vaše vreme je isteklo". Da bi stvar bila još lepša, odgovor na sledeći poziv bio je "Sezam danas više nema vremena za vas" - kakvo nezahvalno derište! Sistem je shvatio da sam radio od 16:43 jednog dana do 16:40 sledećeg, tj. gotovo 24 sata, što je prevazilazilo čak i vreme predviđeno za SysOp-a. Nije mi bilo druge nego da zovem Zorana i molim ga da se javi sistemu i dodeli mi još malo vremena, a tih 24 sata su nezasluženo ostali u mom STAT-u do nestanka prvog Sezama...

Za priču o daljem rastu Sezama bilo bi potrebno mnogo umetaka ovakvog obima... završiću zato ovo sećanje trenutkom kada sam neopozivo zaključio da Sezam nije samo sjajna zabava i izazov, već i nešto korisno. Poslednjeg dana 1989. godine, kao neočekivan novogodišnji poklon, stigli su iz Singapura dva meseca ranije naručeni delovi za moj prvi 386 računar. Ploča sa procesorom na 20 MHz, 64 KB keš memorije, 4 MB RAM-a i moderan (i dalje MFM) disk kontroler. Sve pripreme za doček nisu mogle da me spreče da računar odmah montiram - uradio sam backup svog diska od 80 MB, zamenio ploču, stavio novi kontroler i sve je bilo u redu... osim što disk nije bio čitljiv. Novi kontroler je zahtevao low level formatiranje diska, a kada sam posle toga sa disketa vratio backup, čekao me je zanimljiv trenutak: na disku sam imao fajl SVE.ZIP, u kome se uredno nalazio i PKUNZIP.EXE. Ali, kako raspakovati SVE.ZIP bez PKUNZIP-a? Osećao sam se kao junaci u stripovima koji farbaju patos pa se zarobe u uglu - zar da dočekam Novu godinu sa "zaključanim" računarom? Koga, pred doček, da zovem da mi šalje PKUNZIP? I tu se setim ko za mene uvek ima vremena: na disketi sam našao kilavu instalaciju Procomm-a, pozvao Sezam i XModem-om preneo PKUNZIP.EXE. Lepo je imati BBS!

1990: Od Singapura do Sopota

Milan Bašić

Procvat domaćeg računarskog tržišta ozbiljni hroničari vezuju za vreme kada su, kao pečurke posle kiše, počele da niču prve firme čiji je osnovni, a često i jedini posao bila prodaja računara. Eh, tada to nije bilo tako lako kao danas: na svakom koraku, državne zabrane i ostali "pozitivni propisi" su ograničavali mogućnosti za pravi rad, ali je posao svejedno svakim danom postajao sve unosniji. Kako se autor ovih redova nikada nije posebno zanimao za ovaj posao, u pomoć je pozvao jednog od rodonačelnika jugoslovenskog masovnog računarskog tržišta i dugogodišnjeg prijatelja, Danka Jevtovića iz Jugodate.

Istini za volju, Jugodata je nastala pre godine kojoj posvećujemo ovu temu, ali joj je 1990. donela transformaciju. Kao i mnoge druge firme, i ova je izrasla iz samostalne zanatske radnje registrovane u Sopotu. Taj maleni gradić nadomak Beograda bio je izuzetno popularan, jer je kao nerazvijena opština imao neke privilegije: za registraciju firme trebalo je nabaviti fiktivni ugovor o iznajmljenom poslovnom prostoru koji je potreban za obavljanje delatnosti, a zatim je sve išlo lako. Na dokumente koji se podnose Opštini zalepi se nekoliko taksenih marki i to je to. Da stvar bude još lepša, ova mala nerazvijena opština imala je i izuzetno privlačnu poresku politiku.

I tako dolazimo do prvog apsurda domaćeg računarskog tržišta: prve firme formalno su poslovale četrdesetak kilometara daleko od beogradskog sitija, koji je u narodu bolje poznat kao "krug dvojke". Tako je krajem osamdesetih nekolicina mladih i sposobnih ljudi načinila prve korake u pravcu stvaranja mogućnosti da se PC računar kupi u Jugoslaviji.

1990. godina je, neki kažu, bila "labudova pesma". U radnjama smo mogli da nađemo svakojaka potrebna (a još češće nepotrebna) čudesa, pa je bilo pitanje dana kada ćemo početi i računare da kupujemo na isti način. Zaista, negde pred leto, u novinama su počeli da osvanjuju oglasi u kojima su se nudili PC računari sa isporukom u zemlji. U početku je to bio samo lični uvoz zamaskiran kroz servis kojim se roba plaćala u Jugoslaviji, a vešti trgovci su kasnije tako prikupljen novac prenosili u inostranstvo.

Pamtim i propagandnu kampanju Jugodate kojom se reklamirala nabavka računara preko "Singapurske veze". Zahvaljujući direktnom kanalu (računari su pravo iz fabrike stizale do krajnjih kupaca u zemlji) cena mašina je bila i do 20% niža nego kod konkurencije. Naravno, tržišna logika odmah je proradila i drugi su skinuli cene kako bi bili konkurentni. Ali, zamah Jugodate nije mogao da bude zaustavljen - za kratko vreme bilo je prodano oko 500 računara.

Kompjuteri iz "Singapurske veze" nisu bili neke "kante", već sistemi koje je pravio Litron, u to vreme mlada i agresivna fabrika klonova. Vlasnik kompanije je bio izuzetno sposoban preduzetnik, ali bez velikih znanja koja su potrebna za održanje na svetskoj pijaci. Kako mu je posao rastao (počeo je sa preprodajom građevinskog zemljišta u prenaseljenom Singapuru), tako je investirao u nove projekte, a jedan od njih je bila i fabrika računara. U jednom trenutku kompanija je porasla čak i do manufakture matičnih ploča. Nažalost, neopreznost je dovela do pogrešnog poslovnog poteza, koji je firmu Litron oterao sa singapurske, a samim tim i naše računarske scene.

U to vreme bilo je dosta zgoda vezanih za računare. Evo jedne koje se Danko i danas rado seća. Te 1990. godine nabavljen je jedan 386 u tower kućištu, čija se ezoterija danas može meriti sa nabavkom PentiumPro sistema. Kako je to bila prilika da se mašina, pre isporuke firmi koja će ga pošteno platiti, prezentira nekolicini velikih kupaca, njeno prisustvo u Beogradu je vešto skrivano. Naravno, to je podrazumevalo da se u svim razgovorima inkriminisani tajni objekt pominje u šiframa. Tako se Danko iz dnevne sobe dogovarao sa kolegom o eventualnoj prezentaciji, a u kuhinji je njegova devojka čula: "Da... biće i ona tamo, uostalom kad god nisam kod kuće, ja sa sam sa njom". Možete samo da zamislite kako je izgledala kasnija porodična debata, posle koje je Danko morao da, duboko iza ponoći, otključava firmu kako bi pokazao da je "konkurentkinja" samo običan računar, makar u sebi imao i čudo zvano 80386.

Vremena su sada druga: otvoreno tržište računara niko više nije mogao da zaustavi, ni "pozitivni propisi", ni sankcije, ni nemaština - ušli smo u doba kada je kompjuter sprava koju nije teže kupiti nego peglu. Zato ovu priču posvećujem svim ljudima koji su svojim pionirskim radom učinili da 1990. pamtimo kao godinu u kojoj smo prestali da putujemo u Minhen ne bismo li kupili računar, i kada je kvar neke komponente prestao da bude tragedija... 1990. smo se barem za korak približili normalnom svetu!

1991: Stigao je Windows

Milan Bašić

Moram da priznam da sam do te 1991. godine, kadgod sam mogao, izbegavao programe koje je Microsoft pravio. Pravog i racionalnog razloga za takve postupke nije bilo, štaviše često sam to činio "u korist sopstvene štete". Radio sam, recimo, na razvoju tehnologije kojom bi se PC računari približili velikim sistemima za foto-slog. Već posle prvih istraživanja, postalo je potpuno jasno da je idealan tekst procesor na kome bi bilo dobro da se postavi celokupna tehnologija Microsoft Word 5.0 za DOS, ali ne lezi vraže, ja sam se intimno toliko opirao tom rešenju, da sam celu stvar vezao za WordPerfect ma koliko je zbog toga posao bio teži.

Možda bi tako ostalo da Bil Gejts i društvo nisu napravili Windows 3.0, još jedan paket koji je izmenio celokupni računarski svet. Kako sam početkom devedesetih svoje računarsko bivstvovanje definitivno i neopozivo vezao za istraživanje fenomena personalnih računara i njihovu primenu u medijima, morao sam da menjam navike. Umesto da se zadovoljim proverenim aplikacijama na koje sam navikao i u kojima sam mogao da uradim "šta god hoću", počeo sam da koristim sav mogući i nemogući softver koji se iole doticao sfere mojih istraživanja. Tako je WordPerfect morao da podeli svoje mesto sa drugim tekst procesorima, a Lotus 1-2-3 je prestao da bude neprikosnoven program u kome sam obrađivao podatke.

Do tog vremena o Windows-u sam samo čitao natpise u stranoj štampi. To je, bar sam tada tako mislio, jedan običan, nepouzdani "krpež" na DOS koji pokušava da od PC-ja napravi Macintosh-a. Čak sam znao da kažem: "ako ti baš treba grafičko radno okruženje, onda kupi Meka i prestani da brineš, Windows i PC jednostavo nisu u stanju da se mere sa njim". O, u kakvoj sam zabludi samo bio, ali dopustite da je pripišem mladosti i neiskustvu, izgovoru iza kojeg često pokušavam da sakrijem svoje mane.

O Windows-u 3.0 sam 1991. na sve strane slušao same hvalospeve, jer su mnogi počeli da koriste blagodeti grafičkog radnog okruženja, kada mi se desilo pravo "čudo" - po prvi put mi je prezentacija projekta bila odbijena, i to ne zbog kvaliteta obrade podataka, već zbog estetike. Harward Graphics i Lotus 1-2-3 definitivno su položili oružje pred Windows-om i Excel-om.

Kud svi Turci tu i mali Mujo, kaže narodna izreka koju poslušah. Prvo je moj stari, dobri AT preživeo detaljno spremanje, da bi se oslobodilo 40 MB na disku. Da, dobro ste čuli Windows na 286-ici i to na 12 MHz! Ali, na matičnoj ploči bilo je 2 MB operativne memorije što nije bila šala. Kad već pominjem hardver, dodaću da je video podsistem bio zasnovan na Hercules kartici.

Posle prilično bezbolne instalacije na mom računaru osvanuli su Windows 3.0 i Microsoft Excel 3.0. Potpuno sam i bez ikoga ko bi priskočio u pomoć, otkucah na tastaturi tri čarobna slova "win". Posle kratkog zujanja i krčanja na ekranu osvanu danas dobro mi poznata slika, a sve posle toga bilo je kao magija. Na mom stolu se našao surogat Macintosh-a, računara kojeg često priželjkujem.

Windows 3.0 je definitivno jedan od najvećih koraka koji je načinila računarska industrija, i to ne samo zato što je promenio vizuelni indentitet radnog okruženja najmasovnijeg računara ikada napravljenog, nego i zato što je omogućio globalno opismenjavanje ljudi za rad sa računarom. U krajnjem slučaju, pojavom Windows-a u prvoj stabilnoj i primenljivoj verziji otvorio se put ka velikom povezivanju koji danas znamo pod imenom Internet.

Novo radno okruženje nije bilo bez mana. Nedostajalo je puno stvari koje su danas sastavni deo novih verzija i čini nam se da su od vajkada postojale. Primera radi, za ispis na ekranu i štampaču koristili su se samo fontovi izrađeni kao bitmape. Takođe, zbog potrebe da se obezbedi kakva-takva kompatibilnost sa računarima starije generacije, softver na mnogim mestima nije koristio napredne tehnike koje obezbeđuje složeniji i skuplji hardver.

Uprkos svim nedostacima, Windows 3.0 je za mene, a verujem i za mnoge od vas, bio korak koji se jednostavno morao načiniti, što nije bilo lako - navike se teško i sporo menjaju. Priznajem, i danas često "skočim" u DOS prozor kako bih prekopirao datoteku sa jednog mesta na drugo - džaba prozora, džaba drag and drop opcija i sličnih stvari, kada im ne verujem onoliko koliko sam siguran u staru, dobru komandnu liniju. Sa druge strane, neke poslove više ne umem da uradim ako pred sobom nemam dobro poznati ekran po kome trči "mišji" kurzor: grafici, obrada slika, proračuni u elektronskoj tabeli samo su neki od poslova koje isključivo radim pod Windows-om.

Sećanje na 1991. godinu vraća mi i uspomene na "osnivanje" prvog nezvaničnog online help servisa u ovoj zemlji. Veliki broj mojih kolega je često morao da drži uključen računar i kada za njim ne radi: telefon je stalno zvonio, a mnogi poznati i nepoznati su, uz bezbrojna izvinjenja, molili za pomoć u radu pod Windows-om. Mislim da nikada ranije nisam tako detaljno pročitao help - čak mi se dešavalo da neke njegove delove, kao i za njih vezane operacije, znam napamet, tako da su odgovori na neka pitanja bili tako iscrpni da su ljudi mislili kako neprestano sedim za računarom, a ja sam za vreme telefonskog razgovora često bio u kuhinji.

Posle ovog sećanja se, po ko zna koji put pitam: da li je Windows zaista olakšao rad na računaru? Na prvi pogled odgovor bi mogao da bude odrečan, ali istina je sasvim drugačija - produktivnost prosečnog korisnika se značajno povećala, a i broj složenih operacija koje se savladaju daleko je viši nego kod apikacija koje rade pod DOS-om. Tako veliki broj telefonskih poziva za pomoć posledica je piratskog softvera, nedovoljnog znanja engleskog jezika i urođene nam lenjosti da čitamo dokumentaciju.

Mereno ljudskim životom, pet godina nije puno, ali ako promenimo aršin, onda je to trećina puta od vremena kada su računari bili privilegija "tihih ljudi u belim mantilima koji sabiraju jedinice i nule", do današnjih dana kada se PC nalazi na mnogim stolovima i služi za naučne radove, vođenje poslovnih knjiga, kalkulacije, pisanje novinskih tekstova i ljubavnih pisama, razbibrigu i ko zna šta još. Verujte mi na reč, uz Windows je sve to je još zabavnije, lakše i brže.

1992: Slepi putnici na Internetu

Pavle Peković

Godinu smo počeli slanjem email poruka sa novogodišnjim čestitkama prijateljima širom sveta, posredstvom Bitnet mreže. Skidali smo nove public domain i shareware programe sa popularnog Trickle servera za distribuiranje ovih programa. Uz sve ovo smo pričali o Internetu, svetskom čudu za koji smo se nadali da će uskoro doći i u naš grad.

Na žalost, umesto da dobijemo Internet, neposredno nakon uvođenja sankcija izgubili smo i Bitnet, glavni računarski prozor u svet. Austrijanci, preko kojih je išla naša veza ka Bitnet-u, jednostavno su nas odsekli sa mreže. Tako smo izgubili elektronsku poštu, kanal za preuzimanje novih programa, svakodnevne razgovore sa ljudima iz sveta preko popularnog chat servera u CERN-u, na koji smo se bili tako navikli prethodnih nekoliko meseci... Jedina veza sa svetom bile su klasične telefonske linije i X.25 veza.

Oba ta načina komunikacije su izuzetno skupa. Ipak, kada nema mnogo izbora, kao logično rešenje je ostao X.25. Mreža računara koji komuniciaju preko X.25 protokola, u koji je povezana i naša mreža JUPAK, je bila naš računarski prozor u svet za narednih par godina.

Najpre se krenulo individualno. Oni koji su imali sreće da imaju pristup JUPAK mreži su zvali prijatelje širom sveta da im na Internet računarima kojima se može prići i preko X.25 veze otvore korisničke naloge. Tako su ljudi koristili Jupak da dođu do računara u svetu na kom imaju nalog, a odatle su čitali i slali elektrnosku poštu, prenosili datoteke i koristili druge Internet servise.

Nažalost, X.25 veza ka svetu je izuzetno spora, pogotovu za one korisnike koji su Jupak koristili preko akademskih institucija (većina), jer su ove linije bile u dobroj meri zagušene. Elektronska pošta se još nekako i razmenjivala, ali je prenos datoteka bio mnogo veći problem. Datoteku je najpre trebalo ftp-om skinuti sa odgovarajućeg ftp servera na računar u svetu, zatim arhivu prevesti u ASCII oblik, obično programom uuencode. Tako dobijena datoteka se ili šalje elektrnoskom poštom ili se izlista na ekranu, pa se na lokalnom računaru zapamti u log datoteci iz koje se kasnije sačuva taj deo i pusti kroz program uudecode da bi se dobila originalna datoteka. Ne treba pominjati kakvi sve problemi nastaju kada u pola prenosa pukne veza, ili kada se izgubi jedan ili više znakova u telu Email poruke sa vašom datotekom. Dodatni problem je predstavljalo ograničenje nekih "usputnih" računara, koji nisu mogli da proslede poruku dužu od 64 KB, pa su duže datoteke morale da se rastavljaju na delove.

Nažalost, mali broj nas je imao pristup Jupaku, a sa druge strane, institucije koje su nam davale korišćenje njihovih Jupak veza nisu blagonaklono gledale na sve veće račune. Zahvaljujući entuzijazmu naših ljudi u svetu, a pre svega prof. Milana Mijića iz Los Anđelesa (SAD) i Nikole Malenovića iz Čikaga, kao i nekolicine nas u YU, među kojima su prof. Božidar Radenković sa FON-a i Radivoje Zonjić, napravili smo UUCP vezu između Fakulteta organizacionih nauka i California State University-a, L.A. za razmenu elektronske pošte. Računar gospodina Mijića, čije je ime moumee (mačkica) bio je vezan na Internet, pa je preko njega omogućena razmena poruka iz ovih krajeva sa svetom. S druge strane, računar na FON-u je bio povezan sa dve iznajmljene linije do računara UBBG na Elektrotehničkom fakultetu, pa se tom vezom pošta mogla distribuirati dalje po akademskoj mreži, do svih krajeva Jugoslavije.

Zahvaljujući ovoj vezi, svi koji su bili povezani u akademsku mrežu Jugoslavije su mogli da razmenjuju Internet email poruke sa svetom. Uz povremene manje probleme, razmena elektronske pošte je išla narednih nekoliko godina i svi su bili srećni i zadovoljni što veza radi. Eh, da su samo znali kako veza zaista radi...

UUCP veza do L.A.-a je išla, kako se u nas obično kaže, preko Male Krsne, jer FON nije imao Jupak vezu. Najbliža je bila na Elektrotehničkom fakultetu. Do ETF-a je postojala iznajmljena linija preko koje je radio TCP/IP protokol i koja je bila kičma mreže, u to vreme poznate kao BeoInternet. Na žalost, UUCP softver koji smo tada imali i sa jedne i sa druge strane linije je radio samo preko serijske veze i nije se mogao, na dovoljno jednostavan i pouzdan način, prekonfigurisati za rad preko TCP/IP veze. Srećom, postojala je i druga iznajmljena linija, koju smo odvojili samo za UUCP vezu. Procedura za uspostavljanje veze je dalje, na UBBG računaru ETF-a, pokretala program za povezivanje sa komunikacionim serverom u L.A. preko X.25 veze. Sa tog servera se stizalo dalje do moumee-a.

Obzirom da tada nismo imali administraciju nad .yu Internet domenom (bio je u rukama Slovenaca), adrese koje su imali računari iz YU su bile zaista zanimljive. Sve su imale nastavak moumee.calstatela.edu. Ispred adrese je bila adresa unutar akademske mreže, pa je moja elektrnoska adresa bila: paya%fon.fon.uni-bg.yu moumee.calstatela.edu.

Ipak, to nije kraj "egzibicijama" sa adresama. Naime, ostali računari u akademskoj mreži su bili povezani uglavnom u DecNet mrežu u kojoj je bio i računar UBBG. Zato je sva pošta za te računare dolazila do FON-a, pa odatle na računar UBBG koji je dalje distribuirao poštu po DecNet-u. Za dolaznu poštu nije bio veliki problem, tj. adrese su ostale sličnog formata za sve, jer smo na računaru na FON-u napravili odgovarajuće konverzije adresa. Međutim, korisnici na DecNet-u (Novosađani, Nišlije, i dr.) su morali da šalju svoju poštu preko UBBG računara što su morali i da navode u adresi.

Telefon na FON-u je zvonio gotovo celog dana jer su ovako složene adrese unele pravu pometnju. Razlog više za ovaj problem je zavisnost načina pisanja adrese od dela mreže sa koga se poruka šalje. Dešavalo se, recimo, da kolege iz Novog Sada pitaju nekog iz Beograda kako se pišu adrese. Obzirom da je način pisanja na ove dve lokacije bio različit, razumljivo je da poruke Novosađana nisu stizale na odredište.

Rad na FON-u se u to vreme svodio na sređivanje mail tabela za konverzije adresa, odgovaranje na pitanja onih koji su zvali telefonom kao i na održavanju veze sa moumee-om i kontrolu razmene poruka. Nažalost, veza sa moumee-om je prekidana relativno često: jednom ne radi X.25 veza ka svetu, jednom ne radi UBBG, jednom ne rade neke veze po SAD pa se ne može doći do moumee računara i tako u krug. Bilo je i neverovatnih razloga za prekid. Među njima je slučaj kada je jedna koleginica, koja je došla da pročita svoju poštu, sela za konzolu servera na FON-u, jer su ostali računari bili zauzeti. Pročitala je poruke, izlogovala se i isključila računar. Poluotvorenih usta smo je ćutke gledali dok je izlazila iz prostorije, verovatno zadovoljna jer je sve ostavila u najboljem redu.

Kada dođe do prekida veze, telefon na FON-u se usija a korisnici, misleći da oni nešto greše, opet krenu da eksperimentišu sa adresama i što je najgore, proradi sistem "gluvih telefona" pa se rašire potpuno pogrešne informacije o načinu slanja pošte. Eh, trebalo je videti prava mala remek dela od adresa koja su pokazivala svu maštovitost korisnika elektronske pošte.

Međutim, sve to je bio manji problem. Mnogo veći je što se, dok veza ne radi, diskovi pune porukamama i na moumee i na fon računaru. I jedan i drugi računar su imali relativno male kapacitete diskova, te je pri svakom iole dužem prekidu veze nastajala prava panika.

Prekidi u razmeni pošte su nastajali i iz drugih razloga. Jedan od čestih je bio taj što je preko elektronske pošte bio moguć prenos jedino čistih tekst poruka. Ako se u tekstu pojavi neki od ASCII znakova van intervala 32-127, prenos je bio zaustavljen. A taj problem je, porastom broja korisnika, bivao sve češći. Korisnici su pisali poruke sa YU slovima, zatim su zvali modemom bez uključene korekcije grešaka pa su u poruku uletali "đubre" znakovi i slično. U početku smo ručno "ubijali" takve poruke, a kasnije sam napravio program koji je prolazio kroz poruke i umesto svih ne-tekst karaktera stavljao donju crtu.

Problem su pravili i korisnici koji su slali velike datoteke. Na žalost, ako pri prenosu poruke veza pukne, pri sledećem pozivu, UUCP prenosi tu poruku iz početka. Dešavalo se ponekad da neku veću poruku, a bilo ih je i po par megabajta, UUCP prenosi i iz desetak i više puta. To je trajalo i po nekoliko sati za koje vreme su ostale poruke čekale na razmenu.

Posle nekog vremena, sa strane FON-a smo stavili limit na dužinu poslate poruke, ali iz sveta limita nije bilo pa su se zagušenja nastavljala. Rešavali smo ih tako što je postojao nalog na moumee računaru za održavanje UUCP razmene, na koji smo se povremeno logovali i proveravali da li ima velikih poruka te ako ih ima, brisali ih iz liste. Problem sa velikim porukama je naročito bio izražen kada su korisnici otkrili mogućnost naručivanja datoteka sa Internet ftp servera preko elektronske pošte. Ovo naručivanje je ubrzo moralo biti zabranjeno, jer je gotovo svakodnevno pravilo zastoje u isporuci pošte.

Da bismo smanjili opterećenje ove veze zbog prenosa datoteka, mail lista, news grupa i slično, napravili smo lokalne ftp (FON File Server) i news servere, na koje smo prenosili zanimljive datoteke i konferencije. Na news serveru na FON-u smo otvorili i jedan broj yu news grupa. Novim TCP/IP vezama do ostalih akademskih institucija kao i ovim postavljanjem Internet servisa u YU, mala mreža BeoInternet je sve više postajala ono što danas znamo kao YU Internet, sve više opravdavajući deo imena - Internet.

Pored svih problema, pošta je išla, a news server je bio sve posećeniji. Pored akademskih institucija, zainteresovani su bili i BBS-ovi: prvi koji je povezan UUCP-om je bio Hobbiton BBS. Odmah nakon toga je krenulo povezivanje i drugih BBS-ova među kojima je bio i Sezam, kao i cele mreže BBS-ova kao što je SetNet.

Ceo ovaj veseli kvazi-internet sistem, koji je svakodnevno rastao, stojički je podneo čak i napad novogodišnjih poruka, kojima smo ispratili 1992. godinu.

1993: Zemlja gde uvek ima struje

Voja Gašić

Zima 1993. biće upamćena po uvežbavanju u disciplini "preživljavanje". U to vreme, radio sam u "Politici", u redakciji časopisa "Svet kompjutera" i, na žalost svih honoraraca, imao relativno sigurnu platu koja se delila petkom uveče i iznosila dve do pet maraka, zavisno od toga da li je potrošite odmah, ili čekate neizvesnost subotnjeg jutra. "Stomačne tegobe" ublažavalo je pola svinje, izvesna količina pilećih grudi, krompira i luka, podeljenih preko Sindikata.

Embargo je sve žešće pritiskao, ali i predstavljao izazov, naročito za "mladu i naprednu tehničku inteligenciju" okupljenu oko marginalnog časopisa koji se bavi "tamo nekim kompjuterima". Retka komunikacija Redakcije sa "vrhuškom" kuće "Politika" počinjala je i završavala najčešće na razgovorima sa gospodinom Nedeljkom Kovačevićem, direktorom štamparije, koji je bio (i nadam se ostao), jedan od retkih ljudi koga je sve to interesovalo i koji je odavao utisak razumevanja dok mu pričate o tehničkim problemima. Tako smo jednog jutra, kolega Zoran Mošorinski (glod SK) i ja pozvani na razgovor povodom ideje da se "Politika" štampa i izdaje u inostranstvu, a priprema u Beogradu. Za takvo vreme, bio bi to veliki podvig.

Ideja se zasnivala na tome da se u pomoć pozovu jeftini PC računari, QuarkXPress u kome bi se prelamalo sve što je potrebno (naravno, malo drugačije i, po obimu, manje nego što je to u uobičajenom dnevnom izdanju "Politike"), zatim se sve "štampa u fajl" i modemom šalje direktno u izvesnu štampariju u Frankfurtu.

Sve bi bilo u redu da je u pitanju vreme sadašnje, ali... Vrhunac operativnih sistema predstavljao je novi Windows 3.11, čiji su drajveri za štampanje bili nedorađeni, što se posebno odnosilo na onaj koji je baš nama bio potreban - Linotronic 330. Problemi su bili standardni, drajver nije "pristajao" da štampa landscape format pa je strana bila "odsečena"... tih nedelja Z. M. i ja bili smo poznati kao "momci iz "Politike" koji su skokali tri rolne filma". Film je potrošen van kuće, jer u to vreme Linotronic 330 nije bio baš česta sprava.

Nakon rešavanja tih prozaičnih problema (što se svodilo na nalaženje "pravog" drajvera i njegovo "bekapovanje" na pet-šest disketa), nabavljena je "fantastična oprema" u vidu 386-ica sa 8 MB RAM-a, 200 MB hard diskovima, Spea grafičkim karticama i 17-inčnim monitorima, a hardverska konfiguracija je zaokružena "mašinom za slanje" i dva USR Courrier modema na fantastičnih 14400 bps. Time je posao "kod kuće" bio završen. Istini za volju, bio je završen i ceo posao, jer je cela procedura mogla da se proba i sa Surdulicom, ali je Politika odlučila da Zorana Mošorinskog i mene nagradi "studijskim" putovanjem u Frankfurt, gde je "Politika" prosleđivana na štampanje.

Trebalo je tamo postaviti modem i primiti prve print-fajlove, ali nam se dopala ideja da to baš mi uradimo. Međutim, stići do Nemačke, u to vreme, bila je prava umetnost. Bilo kakvu vizu bilo je izuzetno teško dobiti, pa su na uvid podnošena razna uverenja o tome da mi ovde srećno radimo i živimo u vlastitim kućama sa mnogobrojnim porodicama, da raspolažemo ogromnim imovinama zbog kojih nam preseljenje u Nemačku i "nije neko rešenje", da smo zdravi i nemamo Sidu, zatim molbe, pa najlepše molbe i, na kraju, molbe sa šlagom. Nakon celomesečne procedure, odobrene su nam petodnevne poslovne vize za Nemačku. Zabrinuto smo saopštili rukovodstvu "Politike" da je to veoma kratko vreme, ali da ćemo dati sve od sebe da u Frankfurtu stvari dovedemo u red.

Mada nam je u Lufthansa avionu nedostajalo tekuće "gužvanje" iz GSB-a (malo nafte - malo autobusa), pritrpeli smo se uz sendviče od lososa i davno zaboravljeni ukus coca cole. Bilo nam je lako na srcu jer smo se sa drugim Zoranom neoprezno dogovorili da nas on sačeka i da ćemo se naći na frankfurtskom aerodromu... Blagost našeg provincijalnog duha postala nam je jasna čim smo izašli iz aviona. "Naći se na frankfurtskom aerodromu" je otprilike takva glupost kao kad nekome ovde kažete da ćete se naći "u krugu dvojke". Na sreću, sve je prošlo mnogo bolje nego što je moglo da se desi, a ja sam, silom prilika, morao odmah da isprobam svoj Hochdeutsch. U opštoj gužvi, nisam propustio da u avionu ostavim kutiju sa disketama na kojoj je bio sav potrebni softver. Kasnije mi je to preraslo u karakternu crtu...

Nakon srdačnog pozdrava usledila je naša "studijska odiseja" po Frankfurtu. Omiljeni jugoslovenski sport, buljenje u izloge, očaravanje "proizvodima kojih kod nas nema" bio je i naša glavna zanimacija. Mali, ručni Casio televizor, koji mi se za svega 200 maraka smeškao iz rafova, i danas je moja nepreboljena želja. Propustio sam ga, po savetu iskusnijeg i starijeg kolege, a i kući je trebalo vratiti neku marku.

Prvi radni dan protekao je u veseloj atmosferi. Sve je, naravno, bilo spremno, izuzev nedostajućeg softvera (iz aviona), koji je sada trebalo da "pokupimo" modemom iz Švajcarske (ne pitajte zašto). Našeg domaćina Zorana, koji je došao iz Švajcarske (eto razloga), upitali smo ljubazno da li je ostavio nekoga "u firmi" ko će da nam se javi i pomogne nam da prenesemo tih par datoteka. Na naše zaprepašćenje, Zoran je odgovorio da nikoga nema "u firmi", ali da je on ostavio uključen računar sa programom Procom u "host modu", što bi trebalo da nam omogući nesmetano "prčkanje" po tom računaru i, naravno, prenos potrebnih datoteka.

Odmah smo krenuli da mu navodimo desetak razloga zbog kojih je ovaj njegov potez bio "nesmotren", ali sada je na njega došao red da pokaže svoje zaprepašćenje. Konverzacija je, otprilike, tekla ovako:

mi: "Program bi mogao da se zaglavi!"

On: "Zašto bi se program zaglavio?"

mi: "Struja bi mogla da nestane ili da padne napon i računar se resetuje!"

On: "Zašto bi napon pao? U Švajcarskoj sam 25 godina i nikad nije nestalo struje"

mi: "Neko bi mogao da naiđe i, iz zabave, isključi računar!"

On: "Zašto bi to neko uradio iz zabave?"

Nakon ovog mučnog razgovora, shvatili smo da se od početka nismo razumeli, i da zaista ne postoje razlozi da nestane struja ili da se računar resetuje.

Prenos softvera je, dakle, prošao kako treba i nakon prijema probnih strana iz "Politike", pojavili smo se kod ljubaznog Turčina, vlasnika ovelike štamparije, koji je, zarad mekog srca i tvrdih para bio voljan da pomogne "prodoru istine u svet". Teško je opisati njegovu nevericu, pošto nismo radili na Macintosh-ima, na kojima to sav normalan svet radi. Osvetljavanje prvih filmova (bez grešaka) postavilo je na naša lica osmehe koji su nas pratili do kraja "studijskog putovanja" i koji su nam, pogrešno protumačeni, pravili manje probleme u večernjim šetnjama Frankfurtom kod lokalnih homoseksualaca.

Umorni od jedinog radnog dana, povukli smo se u prijatnu sobu, predivnog hotela. Iz ugla nas je, izazivački, posmatrao frižider prepun svakakvog pića, mameći naša sparušena usta na osveženje. Par sati smo se snebivali (znali smo da se to u surovom kapitalističkom svetu plaća), dok se na vratima nije pojavio Zoran, naš pomenuti domaćin, sa izjavom da je popio sav francuski šampanjac iz svog frižidera i da je došao "po novu turu" iz našeg, jer ga mrzi da ide u bar. Ovdašnji Zoran i ja smo se pogledali, dali mu šampanjac i svečano otvorili dve coca cole.

Sledeća četiri "radna dana" prošla su u ugodnom ćaskanju, međunarodnoj razmeni iskustava i dobrom krkanluku. Pokazali smo Nemcima da smo i dalje dobri Partizani i da sa mnogo skromnijom i jeftinijom opremom, i pored restrikcija struje i "padanja" lošeg hardvera, umemo da uradimo ponešto što nikom na svetu ne bi palo na pamet...

1994: Ljubavna priča

dr Sava Zdravković

Kažu da su računari samo krckalice za brojeve i da se upotrebljavaju uglavnom za ozbiljne stvari, kao što su inženjerski proračuni ili složene baze podataka. Tako to izgleda gledano sa tehničke strane, ali primene računara itekako zadiru u sve oblasti života, pa i one najintimnije. U to me je na najsuroviji način uverio moj prvi računarski posao u Americi.

Bilo je to 1994. godine - upravo sam odbranio doktorat, odlučio da mi je dosta akademske sredine i potražio posao. Ako mislite da je, čak i posle doktorskih studija na poznatom univerzitetu, lako naći posao, grdno se varate: posla ima dosta, ali je stručnjaka još više, pa je teško uopšte dobiti priliku u nekoj firmi - konkurišete na stotine mesta, pozovu vas na par razgovora, i ništa... naročito kada vam papiri nisu baš u savršenom stanju, odnosno kada imate neku studentsku vizu koja tek treba (ako imigracione vlasti budu dobre volje) da se pretvori u radnu.

U međuvremenu treba od nečega živeti, a kako sam tokom studija potrošio i poslednji cvonjak koji sam imao, bio sam spreman da prihvatim gotovo bilo kakav posao. Tako sam se zaposlio u firmi Perfect Match, koja se bavila, da tako kažem, ljubavnim posredovanjem. Takvih agencija u San Francisku ima priličan broj, a klijentela je veoma raznolika: od onih koji zbilja žele da se venčaju, preko homoseksualaca i lezbejki do klasične prostitucije. Sve to je solidno kompjuterizovano, pa sam dobio posao u računskom centru, sa osnovnim zadatkom da održavam opremu u radnom stanju. Samnom su radila još četiri inženjera - zaposlili su me zato što sam dosta znao o mrežama i Internetu, koji je tada sticao popularnost. Vlasnici su planirali da polako idu na ponudu preko Mreže, koja bi lepo dopunila dotadašnje upitnike. Posao je bio pristojno plaćen, nije bio težak, a nadao sam se da sa klijentelom cenjene agencije neću imati previše posla: za mene su oni bili samo slogovi u bazama podataka.

Agencija je radila 24 sata dnevno, tako da je neprekidno bar jedan inženjer bio pored opreme - dežuralo se prema utvrđenom redosledu. Obzirom da je sve bilo solidno duplicirano, problema ne pamtim da je bilo, sve do tog nesrećnog 2. novembra. Ta sreda je najgori dan u mom životu - predveče me je kolega zamolio da ga odmenim, pošto mu je supruga teško bolesna i morala je da ide na terapiju. Takve molbe u Americi nisu baš uobičajene i Amerikanci ih obično ne prihvataju, ali je kolega bio Čeh i znao je da sam ja Srbin, pa smo se lako dogovorili. Nažalost, moj kolega je dovoljno dugo bio u Americi da bi to obavio na američki način, pa je na papiru nažvrljao dogovor o tome da ja njega zamenim te večeri, a on mene sutradan, i papir smo obojica parafirali. Taj paraf će me kasnije koštati posla.

U zlo doba te večeri, javlja mi se supruga da pita jesam li živ i zašto me nema, kada me ljudi već sat vremena čekaju. Tu se setim već pre dva meseca dogovorenog sastanka sa ženinim rođacima, koji su upravo došli u Ameriku i kojima su bile potrebne neke reference pre nego što se sledećeg jutra vrate u Jugu. Pošto nisam znao šta bih radio, a i verujući da nema šta loše da se desi sa računarima, odlučim da rizikujem, sednem u kola i trknem kući. Dok sam vozio duž jednog od bulevara, video sam u suprotnom smeru neku popriličnu gužvu, ali na to nisam obratio veću pažnju - gužve su u večernjim časovima sasvim uobičajena stvar.

Tek što sam došao kući i počeo da razgovaram sa rođacima, zazvonio je telefon i javila se paničnim glasom jedna od devojaka iz odeljenja za prijem poslova: računar je pisao da ne može da nađe nekakav servis. Pokušao sam da je navedem da otkuca par komandi kojima bi možda stvari povratila u normalno stanje, ali je ona bila histerična, pošto je neki Crnac, nezadovoljan što ne dobija informaciju koju je platio, bacio stolicu u prozor i vikao kako će je iseći.

Nije bilo druge nego da sednem u kola i jurnem nazad. Nažalost, u panici mi nije pala napamet ona gužva koju sam video dok sam dolazio kući, pa sam krenuo uobičajenim putem. Kada sam stao usred nepregledne kolone, bilo je već kasno da se vratim - izgleda da je negde došlo do većeg sudara i avenija je bila neprohodna. Ne znajući šta bih drugo, parkirao sam nekako kola na prilično nezgodnom mestu i krenuo peške, gotovo trčeći. Za sat vremena prešao sam 7-8 kilometara i bez daha uleteo u aulu. Bila je puna ljudi i žena svih boja kože koji su vikali, tražili, ili čak mirno sedeli, dok su telefoni zvonili kao ludi. Četiri devojke su pokušavale da urade šta mogu na osnovu dosijea i papira, ali bez računara je sve išlo beskrajno sporo.

U mašinskoj sali, ustanovio sam da je jedan od Novell servera iz nekog razloga pao, odnosno da ne vidi disk. Pošto je postojao server-blizanac na koji se radio mirroring, trebalo bi da i u takvom slučaju sve i dalje funkcioniše, ali stanice nisu videle ni jedan server. Verovatno je panika u kojoj sam bio učinila da problemu ne pristupim dovoljno racionalno - umesto da jednostavno otkačim problematični server, počeo sam da prčkam po njegovom blizancu, nadajući se da ću ga dovesti u radno stanje. Kada to nije išlo, okrenuo sam se neispravnom serveru i probao razne VREPAIR-ove i slične alate, pokušavajući da oporavim SYS particiju. Nije išlo - VREPAIR javi da je sve u redu, ali MOUNT nikako ne prolazi.

Mada mi hardver baš nije jača strana, u očajanju (svakih pet minuta je zvonio telefon i sekretarica je pitala hoću li skoro) sam otvorio kućište, izvadio disk i preneo ga na drugu stanicu na koju je takođe bio instaliran Netware, zbog nekih eksperimenata koje smo prethodnih dana započeli na probnoj mreži. Za divno čudo, računar je trenutno mount-ovao tu particiju kao ne-sistemsku: izgleda da su uslovi za monitranje sistemske particije daleko strožiji. Fajlovi su se videli i izgledali su neoštećeno. Taman sam podigao taj rezervni računar da ga nekako povežem u glavnu mrežu, kada je u salu, uz veliki tresak, uleteo jedan krupan klijent koji je, na nekom slabom engleskom jeziku, počeo da urliče kako smo svi mi idioti, kako je on platio sve što smo tražili i kako sada treba da mu damo adresu devojke. Pri tome je šutirao okolne stolove i kućišta, a najzad je i mene zgrabio za rever i počeo da me trese. Srećom, intervenisalo je obezbeđenje i nekako ga izvuklo napolje, a meni je ostalo samo da kažem da u svakom zlu ima i malo dobra, jer mogu misliti kako bi sa takvom "junačinom" devojci bilo zanimljivo.

Čim sam otkačio glavni, neispravni server od mreže da bih stavio improvizovani, stvari su krenule nabolje: server - blizanac je prestao da pišti, a obližnja stanica je prijavila da se uspešno priključila. Kasnije će se pokazati da je pregorelo nešto na mrežnoj karti glavnog servera i da je ona potpuno srušila Ethernet mrežu - tada, pogađate, habovi nisu bili popularni kao danas, pa je čitava mreža bila jedan prsten. Trijumfalno sam sišao u odeljenje za prijem poslova da javim kako je sve ponovo u redu, ali tamo nije bilo ni gužve, ni zahvalnosti: klijenti su svu energiju koju su pripremili za ljubavne okršaje istrošili na urlanje i razbijanje, pa su se uglavnom razišli...

Sutradan je ostalo da svedem račune: dobio sam trenutan otkaz, rukav je bio pocepan, od trčanja po hladnoj ulici sam dobio upalu grla, automobil je najpre neko očešao, a onda ga je dizalica odnela pa sam morao da platim popriličnu kaznu, a malo je falilo da slično prođem i kod žene, koja je bila besna kao ris što nisam pomogao njenoj familiji. Kao i sve ljubavne priče, i ova je imala prilično nesrećan kraj...

1995: Nešto sasvim novo

Milan Bašić

Bil Gejts je veliki majstor biznisa, ume perfektno da oseti puls tržišta, nemilosrdan je prema posustalim konkurentima, nikada ne greši u proceni koliko je potrebno uložiti da bi se zaradilo i, možda i više od svega drugog, ne tepne okom kada treba slagati. O Windows-u 95 mogle bi da se ispišu razne priče, ali ovu koja bi bila posvećena velikom biznisu u kome je jedino pravilo da nema pravila, odavno sam želeo da napišem.

Istorija Windows-a seže daleko dublje u istoriju nego što to pokazuje broj u nazivu. Iako reskiram da budem snažno kritikovan zbog slobodnih stavova, spreman sam da ih izreknem: Windows 95 nikada nije trebalo da ugleda svetlost dana i imam nekakav osećaj da je dobrom merom nastao iz inata.

Početkom devedesetih, neposredno pošto je predstavljen Windows 3.0, firme IBM i Microsoft su počele intenzivan rad na novoj verziji operativnog sistema OS/2, koji je oduvek bio daleko napredniji od DOS-a. U vreme kada je posao već daleko odmakao, saradnja je naglo prekinuta, a svi koji su u to vreme pratili svetsku računarsku scenu dobro se sećaju britkih izjava obe "zainteresovane strane". Predstavnici "Velikog Plavog" su na sva usta galamili kako su iznenađeni i uvređeni potezom Microsoft-a, koji se bez ikakvog razloga povukao u odlučujućem trenutku i na taj način za sebe prigrabio najznačajnije tekovine dosadašnjeg rada. S druge strane, Bil Gejts nije štedeo uvrede na račun IBM-a i ne jedanput je stručnjake iz ove kompanije nazvao neznalicama koji kvare i odugovlače projekat. Epilog ove debate je poznat: svetlo dana ugledali su i OS/2 2.0 i Windows 95.

O prvom operativnom sistemu neću mnogo pisati - predstavljen je pre Microsoft-ovog proizvoda, a od samog početka je predstavljao pravu avangardu. Sa druge strane, Gejts i društvo znatiželju predstavnika štampe su zadovoljavali rečenicama u stilu "Windows 4.0 će se pojaviti koliko sutra, samo još da dodamo nekoliko veoma značajnih opcija". Kašnjenje je bilo toliko da je na kraju i samo ime promenjeno - nastao je Windows 95.

Zašto onda OS/2 nije postao najmasovniji operativni sistem na sredini devedesetih? Ogovor nije teško dati: Microsoft, ako je već kasnio sa proizvodom, druge stvari nije prepustio slučaju. Prvo je na vreme odabrao značajan broj proizvođača softvera i uputio ih u tajne novog operativnog sistema. Zatim su u svojim redovima našli snage da do savršenstva razviju aplikacije koje čine Microsoft Office i na kraju, mada ne i poslednje, u reklamnu kampanju uloženo je toliko novca, znanja i vremena, da je fenomen promocije Windows-a 95 postao sinonim za modernu kampanju.

Šarmu novog Windows-a nije se lako odupreti. Suviše je dobro dizajniran, rad u njemu je pravo zadovoljstvo, programi su više nego upotrebljivi, pa čak i igrice koje dobijate uz njega predstavljaju zgodne i na pravi način znaju da vas opuste - priznajem da, kada mi ponestane inspiracije, "skočim" do pasijansa da smirim misli. Nekada davno, u vreme DOS-a, slično sam radio sa Tetrisom, ali tada sam morao da zatvorim aplikaciju i iz komandne linije pozovem igru. Sada je mnogo lakše - klik na Taskbar i sve je na svom mestu. Ponekad mi dolazi na um radikalna metoda odvikavanja od ove loše navike, ali nekako se u poslednjem trenutku predomislim, pa FreeCell po ko zna koji put preživi na desktop-u...

Windows 95 je čudesan operativni sistem, sa jedne strane je brilijantan i donosi nam novu filozofiju primene računara, a sa druge zna da bude toliko trapav da se čovek jednostavno zapita kako uopšte radi. Boljih stručnjaka za operativne sisteme u Redakciji ima mnogo, i oni bi vam inženjerskom preciznošću pokazali na kojim mestima je 95-ica slaba i kako lako gubi tlo pod nogama. Ipak, ovaj operativni sistem kao da stoji na mermernim stubovima kada je u pitanju tržište i prihvaćenost kod korisnika. Tu nema velike tajne, idealan spoj vrhunskih performansi tamo gde su potrebne i korišćenja starih rešenja svuda gde se to moglo, učinili su Windows 95 onakvim kakav je.

Za nas, obične smrtnike, to znači: istovremeni rad više programa sada je moguć, aplikacija koja odbija poslušnost ne tera nas više sa svakih pet minuta resetujemo računar, a ukupna funkcionalnost postala je pravo zadovoljstvo. Prirodom svog posla i nekih škola koje sam (hteo-ne hteo) u životu izučio, često mi se dodeljuje zadatak da napravim poneku kalkulaciju. Naravno, to se ne završi na računici, već za upravni odbor treba da se pripreme radni materijali kao i prezentacija za sede glave koje donose odluku kako da se potroši novac. Ranije je to bila prava muka: u Lotusu 1-2-3 sam računao, zatim sam rezultate štampao, pa radni materijal dopunjavao u WordPerfect-u, da bih na kraju u Harward Graphics-u pripremio prezentaciju.

Danas je ceo posao igra. Uključim računar, dok se operativni sistem podigne prinesem kafu do radnog stola, otvorim prvi task u kome modem zove SezamPro, kliknem na ikonu Word-a, potom Excel-a, PowerPoint-a i, naravno, FreeCell-a. Onda malo računam, zatim pišem komentare i završene segmente kalkulacije uz malo veštine mišem pretvaram u slajdove za prezentaciju. Ni komparacija sa svetskim iskustvima nije mi više miljama daleko. Internet (ili ako baš tako hoćete ceo svet) mi je na desktop-u uvek kada mi je to potrebno.

Teško mi je da poverujem kako je korisniku poput mene potreban bolji operativni sistem i moram da kažem kako ni malo ne hajem za trapavo upravljanje memorijskim resursima, zle priče o tome da je ispod Windows-a 95 i dalje DOS, da na Macintosh-u sve to na isti način radi već deceniju, da je OS/2 to mogao pre par godina... Od 24. avgusta 1995. godine moj mali računarski svet dobio je pun smisao. Čini mi se da nisam jedini koji ovako misli, štaviše verujem da smo u velikoj većini, a da se i oni koji se opiru novom računarskom svetu u dubini duše slažu sa nama, samo se boje da priznaju kako ih je Bili prevario!

Prethodne reči me brinu - zar je moguće da sam ih izrekao i na neki način promovisao novu religiju? Još više me unespokojava činjenica da će naslednik Windows-a 95 u sebe integrisati sve što je potrebno da bi se bilo na Mreži. Orvel mi se javlja u snovima, a njegov Veliki Brat, kao duh novih vremena, kruži sobom u ovo gluvo doba noći kada mi prsti sami po tastaturi slažu reči koje se prikazuju na elektronskom papiru hronike koju želim da sastavim. Vremena u kojima se dešavaju revolucije nose velike strahove od nepoznatog. Ali, istorija me uči da je svet posle velikih promena još bolji i humaniji, pa nema razloga da tako ne bude i ovog puta.

Vesnik i glavni glumac poslednjeg čina informatičke revolucije je Windows 95, operativni sistem koji mi je omogućio da neki dragi ljudi koji su otišli u svet budu samnom kadgod mi je potrebna reč prijatelja. I to mi je dovoljno, jer još uvek verujem da moj duh još uvek kreiraju živa bića, a da su mašine i dalje samo sredstvo koje nam omogućuje da budemo bliži jedni drugima, a Windows 95 je prvi program koji je računar učinio jednako upotrebljivim u svakodnevnom životu običnih ljudi kao što su to automobil, telefon ili televizor.

Ova priča ima srećni završetak: Bil Gejts je zaradio pare i definitivno našao svoje mesto na Olimpu računarskog sveta, a ja sam dobio operativni sistem koji mi je ubrzao rad za računarom i time oslobodio dovoljno vremena koje, sa zadovoljstvom posvećujem ljudima koji moj život čine onakvim kakvim želim da bude.

1996: Snovi postaše java

Dejan Ristanović

Koliko se stvari promeni za jednu jedinu godinu... pre 12 meseci smo o Internetu mogli samo da sanjamo. Teorijski gledano, svako je mogao da zove telefonom neki sistem u inostranstvu i da sa njega pristupa Mreži, ali to je bilo ne samo veoma skupo, nego i praktično neizvodljivo - modemske veze sa svetom neprijatno često "pucaju" ili se uspostavljaju na malim brzinama. Zvanje preko JUPAK-a bilo je nešto zgodnije rešenje, ali je veza bila spora, pa je mogla da se koristi tek da bi se lynx-om skinuli neki važni podaci - ništa od pravog surfovanja...

Početkom 1996. stvari su počele da se događaju, i to prilično iznenadno, na više frontova. Radio B92 je obezbedio 33600 bps zakupljenu liniju do skandinavskih zemalja, pre svega za svoje potrebe, ali je i poneko spolja uspeo da se "prošvercuje" do Interneta. Ljubaznošću dr Dražena Pantića, i ja početkom godine dobih nalog na OpenNet-u, pa sam sledećih par noći proveo intenzivno upoznajući čari Mreže: postojale su samo dve ulazne linije, veza se teško dobijala, koristio sam odvratni TwinSock 1.3, ali vredelo je sve to podneti... Bilo mi je potrebno jedva par sati da shvatim zbog čega je čitav svet toliko "poludeo" za Internetom i kakav će bum on izazvati i u našim uslovima.

Kraj januara je pokazao da se stvari neće završiti na malim provajderima: novoosnovana firma BK/MR Systems, deo sistema "Braća Karić", organizuje konferenciju za štampu i najavljuje da će Internet ući na velika vrata, uz brz link i mnogo ulaznih telefonskih linija. Sledeći mesec će, međutim, pokazati da BK/MR Systems, odnosno EUnet Jugoslavija, neće prvi obezbediti Internet - projekat se u tišini razvijao još na jednom mestu.

Sredinom februara slučajno sam sreo dr Zorana Jovanovića, upravnika Univerzitetskog računskog centra, koji mi je pomenuo da Internet uskoro stiže, ali bez informacije o provajderu - neko će obezbediti satelitsku vezu. I zaista, 27. februara me je u Redakciji "PC"-ja dočekao faks da je na svečanosti povodom Dana Univerziteta prikazan pun pristup Internetu preko 64 kbit/s satelitskog linka koji je uspostavila firma "Telefonija", u saradnji sa Beobankom. Iz par telefonskih razgovora sa kolegama iz Računskog centra ETF-a saznao sam da je stvar završena skoro filmskom brzinom, tj. da je antena montirana za par dana i da je veza proradila desetak minuta pre početka demonstracije u Rektoratu... pravi podvig.

Ako dopustite malo sebičnog gledanja na stvari, tog 27. februara mi se činilo da Internet nije mogao da proradi u gorem trenutku - martovski broj "PC"-ja je bio već praktično štampan, i najviše što sam mogao bilo je da u jedan od poslednjih tabaka, umesto oglasa, ubacim kratku vest o tome. Vest na šestini strane nikako nije dovoljna da dostojno obeleži takav događaj, ali šta se može kad su rokovi takvi... U svakom slučaju, kući sam došao prilično neraspoložen i odlučio da se bar malo razonodim pristupajući Internetu novim putem.

Kada sam se ulogovao na UBBG, Internet još nije bio dostupan - saznao sam da je u tom trenutku samo afrodita, Silicon Graphics računar u RCUB-u, vezan na Internet. Kao za pakost, baš na Afroditi nisam imao korisničko ime - ne zato što bi bio poseban problem dobiti ga, nego mi do tog trenutka nije bilo potrebno, a svaki novi username na kraju ispadne još jedno mesto na koje se treba logovati i proveravati poštu. Zar je važan jedan dan, kada se čekalo tolike godine? Verujte da jeste: kada je Internet konačno nadohvat ruke, nije se lako strpeti za tih 24 sata. Sećajući se te noći, itekako razumem one koji se pretplate na SezamInternet a onda očekuju da dobiju pristup u pola noći, a ne sledećeg dana u 9 ujutru.

Ko zna koje SHOW USERS pokazalo je da je na vezi Nikola Malenović, koji je zvao iz Amerike - Nikola je jedan od najzaslužnijih za to što je kroz čitave godine sankcija Jugoslavija imala kakav-takav email sa svetom, a ne treba sumnjati ni u njegove hakerske sposobnosti. Posle pozdrava, reče mi da, ako hoću da probam Internet, otkucam telnet sa nekim neverovatnim parametrima i proći će; "opravili" su to na Afroditi. Mada sam svoje hakerske dane već odavno prežalio i zaboravio, nisam mogao da se uzdržim. Jednu komandu posle toga, twinsock je uspostavio vezu i... Internet je radio.

Sledećeg dana stvari su stajale još mnogo bolje - kompletan prsten akademske mreže se našao na Internetu, a kao nuzproizvod toga, i SezamPro je dobio pun pristup, kroz priključnu tačku na Tehnološkom fakultetu. Pošto je jedan od NT računara koji su obezbeđivali vezu sa akademskom mrežom imao modem koji je uglavnom korišćen za probe sistema, pozvao sam ga, uspostavio vezu i bio sam na Internetu. Bez svih twinsock-a i ostalih zakrpa, bio je to pravi PPP pristup koji je obezbeđivao sasvim komforan rad solidnom brzinom - dovoljan broj korisnika na fakultetima još nije razumeo kako sve to radi, pa link nije bio preopterećen.

Posle celodnevnog surforvanja, zaključio sam da čitaoci "PC"-ja jednostavno ne smeju mesec dana ostati bez takvih informacija. Pošto je broj štampan, nije bilo druge nego da se napiše poseban papir koji bi se umetao u njega, a i to je trebalo uraditi jako, jako brzo. Zato sam veče proveo u Univerzitetskom računskom centru, u društvu Nenada Repca, koji je svakako bio najzaslužniji za tehnički deo projekta dovođenja Interneta, i Mikice Kocića, inženjera iz RCUB-a. Detaljno smo "pročešljali" sve načine da se pristupi afroditi i Internetu, a ostatak noći je bio dovoljan da se napiše i prelomi list koji je verovatno bio najčitanije štivo u gotovo dvogodišnjoj istoriji našeg časopisa. Posle svih uzbuđenja koja su prethodni dani doneli, otišao sam kući veoma zadovoljan.

Sledeće nedelje pokazaće da ćemo na komforan pristup Internetu sačekati - stotine gladnih studenata je "navalilo" na mrežu, pa je link tako temeljno preopterećen da su ubrzo morala da budu uvedena prilično ozbiljna ograničenja. Sve do juna, kada je "Telefonija" ubrzala svoj link na 256 kbit/s a EUnet počeo da radi sa puna 2 megabita, nije moglo da se govori o komfornom pristupu Internetu u vreme koje poželite. Posle toga sam brzo zaboravio na sve probleme i usporenja - prvi dani Interneta u Jugoslaviji ostaće mi u sećanju kao ekstaza koja se neće tako skoro ponoviti...

SLEDEĆI TEKST U PC #20
nopreview
Uvodnik
Dejan Ristanović




BC Group IT dani

Antec NeoECO

Schneider Electric

CP Security


YuNET

Excel kuhinjica

MailPlus

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter