GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #169 > Hardver
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
3D TV i oko njega
Voja Gašić
Zašto bi neko uopšte želeo da kupi 3D televizor u trenutku kada pravog 3D sadržaja nema ni na pomolu? Ne brinite, nismo se neočekivano priklonili tehnofobima i tehnoskepticima, ali pored komšijskih pogleda punih zavisti, trebalo bi ipak da, dok stojite u redu za kupovinu, imate još po neki argument...
- PC #169 u prodaji po ceni od 110 din
broj

3D TV i oko njega

Počnimo od konstatacije da na tržištu još uvek postoji veoma malo 3D televizora. Ako se nešto ne promeni u toku štampe aktuelnog broja, u igri je za sada samo šest vodećih proizvođača i ne mnogo veći broj modela. To su LG LE9500 porodica, Mitsubishi 73833, Panasonic koji, pored opisanog LCD modela Viera VT20 3D, nudi i TC-PVT25 3D Plasma TV, Sony LX 900 familija, Toshiba ZX900 serija... Najveći izbor dijagonala nudi Samsung u serijama UN: C7000, C8000 i C9000. Samsung tako jedini nudi nešto veći izbor ostalih karakteristika sa kojima možete kalkulisati da biste došli do željenog televizora nove generacije.

Bez obzira što je broj raspoloživih modela relativno mali, ono što može da vas ohrabri pri kupovini je činjenica da su se svi proizvođači trudili da 3D modele opreme svim ostalim tehnološkim novitetima i inovacijama koji su im dostupni. Ako kupujete 3D TV, možete da budete sigurni da su u njega spakovani krajnji dometi aktuelnih tehnologija.

Kako radi?

Osnova stereoskopskog prikaza svodi se na slanje različitih slika levom i desnom oku, a sve tehnike koje su trenutno u upotrebi predviđaju korišćenje naočara. Jedna od metoda je preklapanje dveju slika, a naočari imaju zadatak da filterima propuste slike do odgovarajućeg oka.

Put do bioskopa je najpre našla anaglifska metoda, u kojoj se slike za levo i desno oko toniraju (obično se koristi crveno-cijan kombinacija), a odgovarajući filteri u boji propuštaju jače toniranu sliku ka odgovarajućem oku. Jasno je da se kolor filterima ne može potpuno eliminisati nepotrebna slika, ali oku je potrebna relativno mala razlika da bi naš mozak percipirao perspektivu. Ozbiljniji problem je narušavanje kolorita celokupne slike, pa je anaglifska metoda razdvajanja potpuno izostavljena iz razmatranja u procesu standardizacije, mada se dugo primenjivala za bioskopske projekcije sedamdesetih i osamdesetih godina, a prvi 3D Blu-ray naslov je upravo izdanje Disney Studios u anaglifskoj tehnologiji - Hannah Montana & Miley Cyrus: Best of Both Worlds Concert.

Na drugoj strani su projekcioni 3D uređaji koji se koriste u bioskopima, ali se sve češće sreću i u kućnoj varijanti, kao što je LG CF3D - kućni projektor koji se isporučuje sa šest pari naočara, o čemu smo pisali na našem sajtu www.pcpress.info . Projekcioni sistemi takođe koriste filtere, ali polarizacione, pa se slika za levo oko projektuje sa vertikalnom, a slika za desno oko sa horizontalnom polarizacijom. Zato su i naočari koje se koriste srazmerno jednostavnije (i znatno jeftinije) - sastoje se samo od dva polarizaciona filtera i ne sadrže nikakvu elektroniku. Zauzvrat, 3D projekcija obično zahteva posebno "platno" za projekciju (silver screen) koje liči na ogledalo da ne bi narušilo polarizaciju svetla i 3D efekat - tradicionalna "zrnasta" platna koja inače daju dobru sliku za standardne sadržaje difuzno odbijaju svetlo i narušavaju polarizaciju. Standardi za 3D formate (koji su još u izradi), trude se da obuhvate i mogućnost "filtriranog" prikaza, barem za polarizacione sisteme.

LCD ili Plasma uređaji koje smo nabrojali (svi do jednog) koriste alternate-frame sequencing metod u kome se naizmenično prikazuju slike za levo i desno oko, a za gledanje se koriste naočari koje u istom ritmu "zatamnjuju" staklo ispred oka koje u tom trenutku ne treba da vidi sliku (shutter glasses). Mehanizam je zapravo prilično jednostavan - u staklima se nalaze tečni kristali, poput onih u LCD dispejima, a električnim impulsima se pobuđuju da propuštaju ili zaustavljaju sliku. Komplikacija je u tome što kontrola mora da se poveri nekoj elektronici i što zatvaranje očiju mora da se sinhronizuje za prikazom ekrana. Najpovoljnija varijanta koju smo našli su Samsung modeli koje nudi "Tehnomanija," ali dok smo se snašli, nestale su sa lagera. Dva raspoloživa modela su u suštini jednaka (a isto su i označena, mada je to greška): SSG V2100 AB ima zamenjivu bateriju (3.500 dinara), a SSG V2200 AB (4.700 dinara) ima punjivu bateriju. U oba slučaja jedno punjenje (ili baterija) obezbeđuje oko 80 sati gledanja. Dodatnu zabunu unose domaći predstavnici proizvođača raspravama o tome da su njihove stvarno shutter, a da "kod onih drugih nisu". Ne dajte se zavarati - svi koriste shutter mehanizam, a razlike se svode na to kakvu bateriju koriste ili kakav je mehanizam za sinhronizaciju. Jedni koriste IR (infracrveni emiter uz IR senzor na naočarima), što je jeftinije, a drugi koriste BT (Bluetooth) vezu koja je skuplja, ali tako ne možete da "zaklonite" rukom senzor ili emiter i time ukinete sinhronizaciju.

Problem sinhronizacije se tu ne završava, pošto zbog nedostatka standardizacije nije definisano kojim se redom slike emituju (da li ide najpre leva ili desna slika), pa su iste naočari od Panasonic-a i Samsung-a unakrsno neupotrebljive, pošto zatvaraju suprotno oko od onog koje treba (što bi rekli muzičari, "sviraju kontru"). Ne samo da 3D efekta nema, već i malo duže gledanje u ovom režimu može da vam donese glavobolju. Ugradnja običnog invertera s prekidačem verovatno bi proizvela univerzalne naočari, a upravo takav proizvod očekujemo od dalekoistočnih proizvođača koji će nezavisno nuditi ove proizvode.

Frekventne frekvencije

Prvo što ćete uočiti u tehničkim karakteristikama je pregršt frekvencija koje označavaju sve i svašta. Po standardu, 3D TV treba da podržava frekvenciju osvežavanja od najmanje 120 Hz da bi svako oko percipiralo sliku sa minimalnih 60 Hz, što je (po mišljenju stručnjaka) najniža frekvencija koja ne uzrokuje zamor. Zbog raznih tehničkih problema ova frekvencija nije baš zgodna, pa svi pomenuti modeli koriste 240 Hz za 3D prikaz. Komplikaciju unose različiti format koji koriste video i filmski sadržaji, a uneli su je, verovali ili ne, BR plejeri i DivX/MKV filmovi, snimljeni prirodnom filmskom brzinom od 24 fps.

Generalno, HD video prenos se "standardizovao" na 30 fps (slika u sekundi), dok je filmska industrija ostala čvrsto pri svojih 24 fps. Za današnje pojmove ovo su prilično niske frekvencije, pa proizvođači TV uređaja pribegavaju umnožavanju ovih frekvencija da bi eliminisali zamor očiju kod gledanja. Razmotrimo najpre situaciju bez 3D-a. Video sadržaji redovno dolaze brzinom od 30 fps (25 fps u Evropi), a skoro redovno se frekvencija prikaza učetvorostručava. Najprostiji je prikaz koji četiri puta ponavlja isti frejm, ali oko nekada registruje da to nije prirodno. Zato se koriste motion compensation tehnike koje "pretapaju" susedne frejmove. Dve susedne slike tako se procentualno mešaju u sekvenci: 100:0, 75:25, 50:50, 25:75, 0:100. Prelaz ima tačno tri umetnuta frejma, a kompanije ovu tehnologiju obično nazivaju True Motion, Clear Motion... Većina gledalaca slaže se oko toga da je gledanje sporta ili video scena sa mnogo akcije prijatnije uz pomenuti mehanizam.

Ljubitelji filma uglavnom ne trpe ovakvo "skrnavljenje" izvornog materijala. Tako se DivX/MKV najčešće nalaze u 24 fps formatu, a Blu-ray plejeri su takođe počeli da forsiraju ovu brzinu jer kod prebacivanja filmova nema potrebe za vremenskom konverzijom, a slična situacija je i sa većinom specijalizovanih medija plejera kada "otkriju" da se radi o filmskom materijalu. Zato oni HD TV-u "šalju" filmove brzinom od 24 fps, a proizvođači se onda hvale kako podržavaju Film Mode, True Cinema... Brzina osvežavanja ekrana u tom slučaju treba da bude 24 Hz ili njen celobrojni umnožak (46, 72, 96, 120... Hz). Primećujete da se i ovde javlja frekvencija od 120 Hz koja je prvi zajednički sadržalac za filmski i video format.

Pitanje koje se nameće je logično: da li treba aktivirati motion compensation mehanizam kada se gleda film? Ako imate TV sa osvežavanjem od 120 Hz, situacija je prilično prosta: filmski frejmovi prikazaće se po pet puta, a True Motion sekvenca "mešanja" glasi: 100:0, 80:20, 60:40, 40:60, 20:80, 0:100. Za razliku od ljubitelja sporta, većina filmofila ne trpi motion compensation mehanizam pri gledanju filma, ali neki TV uređaji ne umeju automatski da ga isključe. O ukusima se ne raspravlja, pa je najbolje da probate obe varijante i sami odlučite.

Ne idu svi HD TV uređaji do 120 Hz, pa ako nemate "zajednički sadržalac" za filmski i video materijal (a 120 je najmanji), za optimalan rezultat moraćete odvojeno da podešavate TV u zavisnosti od sadržaja. Verovali ili ne, najkomplikovanije situacije se javljaju kod priključivanja na računar, pa tako možete da "naterate" HD TV da radi kao računarski displej na rezoluciji od 70 Hz, a da reprodukcija izgleda prilično nakaradno, jer 70 Hz nije celobrojni umnožak ni filmske ni video produkcije. Stvar može popraviti samo skuplja grafička kartica koja motion compensation računa preciznije, koristeći mnoštvo FPU stream procesora.

Pošto se kod 3D prikaza sve duplira, za najbolji univerzalni 3D prikaz neophodna je frekvencija osvežavanja od 240 Hz. Teoretski, 3D TV može da radi i na 120 Hz, ali se ne može jedan frejm prikazati 2,5 puta. Zato proizvođači mahom koriste 240 Hz, da ne bi brinuli o ovim "sitnicama". Ako (nekim slučajem) dođete do 3D TV-a koji nema 240 Hz, najbolje da prilikom gledanja 3D sadržaja jednostavno isključite sve motion i cinema modove. Čitava ova priča ne odnosi se na projekcione sisteme sa polarizacionim naočarima kod kojih se obe slike prikazuju istovremeno, pa "prekidački mehanizmi" ne utiču na doživljaj.

Sve je dobro...

Zbog svih opisanih problema 3D shutter mehanizmi imaju veliki broj protivnika. Ne mali broj njih često poteže i zdravstvene probleme. 3D gledanje zapravo ne može da oštetiti vaše oči, ali postoji određeni procenat osoba koje zbog lenjosti očiju ne mogu da uoče stereoskopski efekat, a naredni određeni procenat ga otežano percipira (zbog nešto manje lenjosti očiju). Posledica može biti glavobolja ili nesvestica koje vam sigurno ne ginu ako pokušate duže da gledate 3D u "kontrafazi". U svakom slučaju, ako 3D efekat ne primetite ili osetite zamor, glavobolju ili nesvesticu, pametno bi bilo da odustanete.

Polarizacioni sistemi znatno ređe prouzrokuju ovakve tegobe, a ideal je 3D TV koji će se gledati bez naočara. Korišćenjem mehanizama kao što su paralaksna barijera i lentikularna sočiva (nanose se na ekran), već sada se prave 3D ekrani bez naočara. Samsung-ov prototip videli smo u Koreji, a kineska kompanija već nudi komercijalni model TD-42F (od 42 inča) po ceni od oko 20.000 dolara. Kompanija Philips takođe pravi profesionalne displeje na bazi svoje WOWvx tehnologije, a komercijalni modeli najavljeni su za 2011. godinu.

Bez obzira na skeptike, 3D je stigao na kućne televizore i teško da će ga neko odatle izgurati. Svi dobro znamu da su kako obožavaoci sporta tako i ljubitelji kinematografije gladni 3D sadržaja...

Za detaljan opis Panasonic 3D televizora, njegovih naočara i pratećeg "3D" Blu-ray plejera kao i primere rada pogledajte PC #169.

SLEDEĆI TEKST U PC #169
preview
Gigabyte za šampione
Miloš Stamenković


.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter