GradientTop
PC
Vodeći IT časopis u Srbiji
PC #171 > Komunikacije
ARHIVA BROJEVA | O ČASOPISU | POSTANI SARADNIK | PRETRAGA
preview
Začepljenje mozga
Vesna Knežević
U povezanom svetu mnoge stvari uzimamo zdravo za gotovo. Poneko se ipak zapita kuda idemo - o kakvoj borbi Davida i Golijata pričamo kada jedan umetnički duet uzme na zub Google, Amazon i eBay?
- PC #171 u prodaji po ceni od 110 din
broj

Začepljenje mozga

Ovih dana je Nicholas Carr, novinar koji piše o nauci, u Nemačkoj objavio zapaženu knjigu Wer bin ich, wenn ich online bin... und was macht mein Gehirn solange? u kojoj daje odgovor na pitanje „ko sam ja kada sam online i šta za to vreme radi moj mozak“, tvrdeći da stanovnici Interneta poput mačića grebu samo po površini. Za ovog autora zainteresovala sam se još pre dve godine, kada se u jednom tekstu sasvim ozbiljno zapitao „da li Google od nas pravi glupake“ i izazvao lavinu komentara.

Mi na Internetu

Uz skidanje kape digitalnoj revoluciji i bez bacanja kletvi na virtuelni svet, on u knjizi smireno objašnjava kako Internet sprečava razumevanje kompleksnih sadržaja. Po njemu, digitalno društvo, čija je karakteristika da crpi informacije preko Web browser‑a pretraživača i sa društvenih mreža, više nije u stanju da se koncentriše zato što su ljudi napadnuti ogromnim brojem informacija, pa im je deo mozga zadužen za dugotrajno pohranjivanje zapušen.

Drugim rečima, njegov odgovor na pitanje „da li nas je Google napravio glupim“ glasi – „da“! Kao jedan od dokaza Carr nudi lični primer kako mu čitanje knjiga danas teško pada, za razliku od predinformatičkog doba kada je bio strastveni čitač.

Da li to znači da je novo doba najdostupnijih informacija zapravo kontraproduktivno i da mi idemo kroz život zapušenog mozga, predozirani Internet infuzijom? Ruku na srce, informatička scena je još pre dve decenije upozoravala na fenomen dijagnostikovan kao infoglut. Teoretičari digitalnog doba skretali su pažnju krajem 20. veka da su proizvođači raznoraznih podataka i vesti preplavili tržište jeftinim i lako pristupačnim informacijama, ali i onim bezvrednim, neupotrebljivim, netačnim, iskrivljenim, krnjim i lažnim.

Ako je info apokalipsa već na vratima spremna da nas preplavi i udavi, pitam se da li je spas u instalaciji neke „informacione lupe“ koja će da razdvaja info zrno od korova. U suprotnom, čini se da ćemo se udaviti u svojim sopstvenim... hmm, podacima. Tu ne pomaže ni pevanje Azrine pesme „Pavel“, posebno stihova „da li je to skup interesa nekorisnih ljudi“ i da je „neman pred vratima“.

Pošto je problem globalan, pitam se da li kada balkanski političari tvrde da „nisu čuli“, „ne znaju“ ili su „neinformisani“, oni zapravo ne lažu, već pate od začepljenja mozga zbog digitalne kiše informacija? Odnosno, da je infoglut zakucao i na naša vrata. Uostalom, nije slučajno Alan Kej, računarska legenda, rekao: „Ako imate đubre, onda dobijate milion puta uvećano đubre. Tehnologija je samo pojačavač!“

Carr nije usamljen u svojim stavovima o gubitku koncentracije i širenju nesposobnosti da se shvate kompleksni sadržaji. Do sličnih zaključaka je došao i ugledni novinar Frank Schirrmacher, suizdavač nemačkih dnevnih novina Frankfurter Allgemeine Zeitung, u svojoj knjizi Payback. Schirrmacher se žali na problem sa koncentracijom i tvrdi da digitalno društvo više nije u stanju da odvoji bitno od nebitnog. On kaže da je problem ozbiljan i pita se „kako korisnici Interneta mogu da povrate kontrolu nad razmišljanjem“.

Moralni kompas iza uha

Naučnici sa MIT-a tvrde da je situacija gora od problema sa koncentracijom i da se tiče „moralnog kompasa“, koji se može locirati iza desnog uha. Kad su magnetnim talasima na trenutak „isključili“ moralni kompas, učesnici eksperimenta su imali poteškoća da odvoje dobre od loših postupaka.

Nema razloga da im ne verujem. Ljudi su izveli eksperiment, podelili 192 scenarija učesnicima, tražili da im na skali od jedan do 10 procene ponašanje aktera, a ovi su to savesno uradili, sve dok ih nisu „razmagnetisali“. Sa pobrljavelom tačkom iza desnog uha, njihovo prepoznavanje dobra i zla je puklo. Pa se nešto mislim, posebno gledajući snimke huliganskog razbijanja Beograda, te divljanja ekstremističkih navijačkih hordi u Đenovi, možda se i njima mozak razmagnetisao! Možda bi ovi s MIT‑a, umesto da po Bostonu navatavaju volontere, mogli da dođu u Srbiju i izmere nam tu tačku iza desnog uha.

Što se mene tiče, mogli bi da izmere i „moralni kompas“ Ruperta Merdoka, kralja tabloida, koji je napao Google i druge pretraživače da su „uplovili u reku punu zlata prikupljanjem besplatnih sadržaja“. On ide još dalje i optužuje najveće pretraživače Interneta za krađu novinskih sadržaja i grmi gde god stigne kako izdavači novina moraju da naplaćuju informacije.

“Zaustavićemo kradljivce sadržaja, kao što su Google i Microsoft, tako što im nećemo dozvoliti da i dalje od izdavača uzimaju besplatan sadržaj. Postoje zakoni o autorskim pravima i oni to znaju“, vrišti Merdok gde god ima publike. Ovaj novinski magnat, koji se kao hobotnica raširio na sve kontinente, sebe vidi kao isključivog vlasnika nezamislive količine informacija, a Internet kao kravu muzaru u čijoj štali nema mesta za open source kanale.

Gramzivi Merdok i njegova fabrika estradnih vesti jedan je od ključnih krivaca za mentalno „začepljenje“ digitalnog društva. Što je najgore, ako i kada uspe u svom planetarnom virtuelnom pohodu postavljanja naplatnih rampi na Internetu, informacioni korov koji proizvode njegovi mnogobrojni senzacionalistički mediji biće i dalje besplatan, jer su oni dobar lepak za oglase i marketing, dok će ono malo kvalitenog sadržaja na koji kao gazda polaže autorska prava, postati nedostupno svakome ko nije u stanju da plati.

Ukratko, tajkun Rupert Merdok virtuelni prostor tretira samo kao ovcu za šišanje. Mislim da je on gori od svih Internet prosjaka zajedno, jer sajberprosjaci atakuju na naivnost i saosećajnost, ostavljajući ipak svakom mogućnost izbora da u kreativnoj anarhiji Interneta bude upecan ili ravnodušan. Merdok radi drugačije, poziva se na zakone, pravo i nemilosrdno gazi ka cilju, ne ostavljajući nikakav izbor. Zato ja u ovoj tuči golijata navijam za Google.

Google će pojesti samog sebe

Uostalom, ima ko da napada Google. Mene najviše vesele akcije umetničkog tandema Ubermorgen, inače Merdokovih zemljaka, koji se bave potkopavanjem trojice divova e‑biznisa (Google, Amazon, eBay) sa idejom‑vodiljom da im pomognu da pojedu sami sebe. To što Google prema podacima Net Market Sharea samo kao pretraživač Interneta drži više od 80 odsto tržišta, ovaj australijski dvojac tretira kao crvenu krpu izazova za smišljanje duhovitih napada.

Ubermorgen čine umetnički par Hans Bernhard i Maria Hass, poznatija kao Lizvlx, koje ni dvoje dece i porodični život nisu omeli da se fokusiraju na gerilske akcije i hakerisanje, upakovano u lude performanse i avangardnu umetnost. Lizvlx je pre ovih akcija do očaja dovodio posao u reklamnoj agenciji, dok je Hans napustio korporativnu umetničku grupu etoy.

Bračni par je, sarađujući sa još dva umetnika (Alessandro Ludovico i Paolo Ciri), kreirao akciju Google Will Eat Itself, u kojoj su se okomili na Google sistem oglašavanja tako što su ga nahranili morem skrivenih Internet mesta, prepuštajući mu njihovo oglašavanje. Iako na prvi pogled ništa naročito, plan je bio opak, jer se za kratko vreme na njihov bankovni račun slilo oko pola miliona evra. Dobijenim novcem su odmah kupovali Google akcije, pa je tako pretraživač jeo samog sebe. Korporacija im je odmah zapretila tužbom.

Hans Bernhard zna da je to više grickanje nego jedenje giganta – izračunao je da bi mu trebalo 202.345.117 godina da na ovaj način postane većinski vlasnik Google‑a. „Ali ako bi se 10 miliona istomišljenika udružilo, to bi uspelo“, tvrdi on i objašnjava: „Za revoluciju ti treba jedan čovek. Jedna ideja. Ali većina ljudi zapravo nije zainteresovana za to da rasturi korporaciju. Upravo suprotno, žele da koriste njene usluge. Kao ovce su. Naša poenta je bila nešto drugo. Uspeli smo da dokažemo da je i tako veliku korporaciju moguće postepeno preuzeti s minimalnim sredstvima“. Na bankovni račun ovih performera i dalje stiže novac, a oni nastavljaju nesmanjenom žestinom da kupuju Google deonice. Kažu da neće taj novac, jer je „prljav“, te da nisu kriminalci, već umetnici: „Time što ne diramo novac ni deonice, pokazujemo da nam nije stalo do zarade“.

Na Amazon Ubermorgen se ustremio akcijom nazvanom „Zločin velike knjige“ (Noir – The Big Book Crime), ukravši ovom divu virtuelne prodaje 3.000 knjiga, čiji su sadržaj besplatno delili svakome ko je hteo da ga preuzme. Za razliku od Google‑a koji je odmah potegao tužbu, Amazon je reagovao suptilnije, tako što im je ponudio ugovor i otkupio softver kojim su ga opelješili. Međutim, ovi umetnički pokretači podvala verovatno će ući u istoriju svojim kreativnim prvencem od pre 10 godina, kada su se obratili stotinama hiljada američkih glasača, uletevši u sred ljute bitke koja se vodila između Džordža Buša i Ala Gora. Kupujući glasove i onda ih nudeći najboljem ponuđaču, što je zabranjeno po američkim zakonima. Napisano je preko 3.000 tekstova, od kojih je veliki broj bez ikakve provere objavljivao njihove bizarne izjave, poput one da im je „preduzeće iz Bugarske“. Čak ni policija nije odmah skapirala da je reč o umetničkoj podvali, pa su Ubermorgen dobili 13 sudskih zabrana, teških čak 700 kg, a proces je koštao američku državu preko pet miliona dolara, pre nego što je odbačen.

„Kada nam nešto privuče pažnju, mi odreagujemo na provokativan način, koristeći nove tehnologije“, objašnjava Hans Bernhard koncept Ubermorgen, koji se u poslednje vreme fokusirao i na katastrofu u Meksičkom zalivu, te performersku prodaju nafte u Norveškoj, koju tretiraju kao luksuzni proizvod u zezatorskom rimejku Dieselove reklame Be Stupid.

SLEDEĆI TEKST U PC #171
preview
Kulena & medovače
Marko Herman



Zebra

Dell Webinar

BIZIT 2020

YuNet


Čitaj PC Press

Excel kuhinjica

BIZIT 2020 prijava

.

PC
Twitter Facebook Feed Newsletter