|
Da bih stvari postavio na svoje mesto, mesec je maj, a godina 2008. Toga još niko nije svestan, ali u oglašivačkoj industriji, gde upravo pokušavam da nađem posao kao grafički dizajner ili art direktor, upravo započinje veliki talas otpuštanja koji će sledeće dve godine pratiti ekonomsku krizu i dramatičan pad indeksa na berzama širom sveta, izazvane krahom američkog kreditnog sistema.
Ulazim u firmu u kojoj ću provesti sledeće tri godine, stavljam svoje radove na konferencijski sto i predstavljam se na najbolji način. Bio sam nervozan kao retko do tada (kasnije su mi rekli da je dobro biti nervozan na intervjuu, pa čak i glumiti nervozu jer će to pokazati kako mi je stalo do zaposlenja), ali i dovoljno samouveren da posao dobijam na dva dana nedeljno. Svaki početak je težak, kažem sebi i proslavljam. Nekoliko dana kasnije divim se čeku koji je ovde uobičajen način plaćanja.
Firma je mala – četvoro zaposlenih... i nekoliko solidnih klijenata. Imali smo sreće da radimo za firmu koja postoji još od sredine XVIII veka, a nedavno ju je kupila druga najveća korporacija na svetu.
Frustracije s početka
Jasno se sećam prvog posla koji mi je dodeljen. Jednostavan zadatak: GIF baner, tri slike jedna za drugom („animacija“). Otvaram radni folder sa slikama koje mogu da se koriste, dobijam kratka uputstva i skice. Računari su svi do jednog Mekovi koji me više ne impresioniraju... osim cenom... ma naravno, i izgledom. Ravnodušnost pravdam time što sam, praktično, odrastao sa kompjuterima i to mi donosi dodatne poene. Znao sam da će se jednog dana isplatiti moje iskustvo sa 8‑bitnim računarima.
Isprva ne umem da se javim na telefon. Koji broj ili taster bi trebalo da pritisnem kada preuzimam liniju? (Odgovor: nijedan) Ne razumem šta mi kažu preko telefona kad ipak podignem slušalicu, ali se nekako snalazim. Kako radi FedEx? Hiljadu pitanja... Dva dana kasnije sve nekako leže na svoje mesto jer sa jezikom, srećom, nisam imao problema, a nemaju ga ni drugi u ovom gradu. Jedino je važno sporazumeti se, a akcenti se čuju gde god se okreneš.
Moji šefovi su iz Bugarske i nalazimo, doslovno, zajednički jezik. Ja ih razumem kada sporo pričaju na maternjem jeziku, oni mene malo manje. Kažu da je srpski – kao kada neko peva. Ja se smejem, lepo je kao neko tako kaže. Otkrivamo da je na bugarskom (električna) struja – tok, a (vodeni) tok – struja. I meni zvuči prirodno.
Red, rad i... prezentacija
Srž samog posla se ne razlikuje mnogo od beogradske verzije – alatke su univerzalne i Adobe je sveopšte prisutan, svejedno da li na Meku ili Windows‑u. Upoznajem se sa strogim pojmom kopirajta – ne smemo da koristimo baš svaku sliku koju nađemo na Internetu. Zauzvrat dobijam lozinke za pristup foto‑kolekcijama. Najjeftinije fotografije koštaju par dolara, sa najboljim odnosom cene i kvaliteta na fotolia.com, mada ja više volim nešto skuplji istockphoto.com. U ređim slučajevima imamo odvezane ruke da potrošimo nekoliko stotina dolara po slici na Corbis‑u.
Najveća impresija s početka je temeljnost kojom se projektima prilazi. Iako smo mala firma, klijentu se odmah šalje lista pitanja o projektu. Traže se precizni odgovori o ključnim parametrima: rokovima, tehničkim specifikacijama, ali i o spisku prednosti proizvoda koji se promoviše; dodatno i ne manje važno, potreban nam je kratak opis konkurentskih proizvoda. Dizajnerski deo posla mora biti završen najmanje dva do tri dana pred rok predaje.
U međuvremenu počinjem da radim na CPG proizvodima (consumer packaged goods, zapakovani proizvodi sveprisutni na rafovima u prodavnicama). Konačano se upoznajem sa različitim metodama štampe, stižu narudžbe za kompleksne kartonske kutije u višebojnoj štampi, čak i neke lepe konzerve u sedam boja. Međutim, oseća se da štampane stvari odlaze u penziju.
Tokom prethodne, 2010. godine, malo-pomalo, klijenti na sebe preuzimaju ugovaranje štampe i sve češće zahtevaju otvorene Illustrator ili InDesign datoteke da bi sami izvršili neophodne izmene.
Tranzicija u novi svet
U poslednje dve godine, zahtevi za oglasima i kampanjama koje se šalju elektronskom poštom sve su češći, nauštrb klasičnog, štampanog materijala koji bi obično bio distribuiran poštom. Spiskovi e‑mail adresa kupuju se „na metar“ od firmi specijalizovanih za tu delatnost. U firmi imamo PC koji služi samo jednoj svrsi – testiranju e‑mail‑ova u Outlook‑u.
Sam dizajnerski proces nešto je duži nego što bi se možda pretpostavilo: poruka se prvo dizajnira u nekom vektorskom paketu, obično u Adobe Illustrator‑u, a onda u PDF‑u visoke rezolucije šalje klijentu na odobravanje.
Print je svoj vrhunac doživeo pre nekoliko godina, a sada je u opadanju. Promocija preko blogova, socijalnih mreža, promo sajtova, e‑mail kampanja uobičajena je i svakodnevna pojava. Sa tehničke strane, impresivne su samo aplikacije za pametne telefone i tablet računare, a scenom dominiraju sajtovi koji sakupljaju vesti i distribuiraju informacije kao što su Huffington Post ili Drudge Report i da bi se osetio njihov uticaj ne treba vam pametan telefon.
Za male studije uvek će biti posla i u štampi i treba biti na oprezu, scena se ubrzano transformiše u dizajn kao opštu, uslužnu, sve manje kreativnu delatnost – tako, valjda, i treba da bude. Ali, uvek će biti lepo izabrati neki poseban, skup papir i odštampati materijal u više od četiri boje...
| 
