Konferencija na višem nivou

Tokom ove godine svi smo naučili mnogo toga o radu od kuće, a kako stoje stvari, moraćemo da naučimo još ponešto. Neki su zaključili da su produktivniji dok rade iz mira svoje sobe, drugi su shvatili da im je potrebna gužva kancelarije da bi, u kooperaciji sa kolegama, razvili svoju kreativnost. Mnoga od tih saznanja će nam pomoći da se bolje organizujemo kada ova pošast prođe, ali za sada smo tu gde smo i moramo izvući najviše iz sebe... i iz čitave situacije.

Rad od kuće smo, u prvim mesecima pandemije, morali da organizujemo na brzinu, ad hoc, koristeći opremu koja nam se našla pri ruci. Sada je vreme da krenemo dalje, ka boljoj organizaciji i boljim rezultatima.

Oprema

Svako od nas je verovatno imao kućni računar, na kome je gledao filmove, slušao muziku, pokretao igre... pa povremeno nešto i uradio, pošto posao sve češće donosimo kući. Taj računar je možda dovoljno dobar za klasične poslovne primene (gotovo svaki računar kupljen pre manje od 10 godina je dobar za klasične poslovne primene), ali je verovatno zagađen svim i svačim, koristi neku staru verziju Windows-a, slabo je obezbeđen od napada zlonamernog softvera i, što je najgore, niste jedini njegov korisnik. Čak i ako možete da „otmete“ od dece njihovu igračku, ostaćete bez argumenata kada vam kažu da im je računar potreban da bi pratili on-line nastavu.

Ostaje da izaberete sebi nov kućni računar – desktop ili laptop. Velika većina se odluči za drugu varijantu, ako ništa drugo zbog prostora koji zauzima, ali za komforan rad laptop je retko dovoljan – treba ga dopuniti tastaturom pune veličine, mišem i dobrim eksternim monitorom. Konfiguracija bi svakako trebalo da uključuje SSD kapaciteta 512 GB ili 1 TB, a za skladištenje podataka treba imati solidan eksterni disk; ako ste iole oprezni, nabavićete još jedan eksterni disk za backup.

Sve je mnogo lakše ako vam laptop obezbedi firma, naročito zato što će on u tom slučaju biti konfigurisan tako da odmah možete da se uključite u tim i nastavite posao. Eksterni monitor, tastatura i miš će i u toj varijanti biti dobrodošli dodaci, koji će učiniti da posao obavljate uz manje naprezanja. Na sve to treba dodati udobnu kancelarijsku fotelju; nećete baš uživati na kuhinjskoj stolici ili kauču.

Platforma

Softver koji koristite pre svega zavisi od organizacije vaše firme, pri čemu su u našim uslovima kompanije najčešće oslanjaju na Microsoft-ove proizvode. To znači da će računar verovatno raditi pod Windows-om 10 i da ćete imati neku od varijanti Microsoft 365 (doskora smo je zvali Office 365) pretplate. Ta pretplata podrazumeva značajan prostor (1 TB) na One Drive-u, pa ako ste navikli da podatke držite u cloud-u, nećete brinuti ni za lokaciju ni za bezbednost svojih dokumenata. Rad u cloud-u je važan i kod deljenja dokumenata sa kolegama i zajedničkom radu na projektima.

Mnoge poslove je teško sinhronizovati samo slanjem elektronske pošte – često se ukaže potreba da s nekim od kolega popričate, ili da održite sastanak čitavog tima. Ljudi se često snalaze, pa koriste Viber, WhatsApp, Telegram i druge programe koji, iako omogućavaju video-pozive, nisu okrenuti poslovnom korisniku i ne obezbeđuju laku razmenu dokumenata, rad na zajedničkoj tabli i slične lepote. Osim toga, pre svega se pokreću na smartfonima, što ih nekako udaljava od pravog posla koji ipak obavljate na PC-ju. Tu na scenu stupaju komunikacione platforme kao što su Zoom, Teams ili Webex. Za instant pozive Zoom je najčešći izbor – začas će se organizovati sastanak čitave ekipe, kome pozvani mogu da se priključe klikom na poslati link; rad je besplatan dok sastanci traju ispod 40 minuta. Iako će vam mnogi reći da je Microsoft Teams komplikovan za upotrebu, ako je potreban samo konferencijski razgovor, Teams omogućava isto što i Zoom – pošaljete kolegama hiperlink i sastanak počinje. Ali, Teams je na vrhu piramide, a za složenije poslove se oslanja na SharePoint, Active Directory, OneDrive, Office... Zato omogućava da organizujete zajednički rad, sigurnu razmenu dokumenata i više timova koji se preklapaju. Za takvu upotrebu je potrebna neka od Business ili Enterprise pretplata, a svakako i organizacija timova koju mora da pripremi firma u kojoj radite.

Bez obzira na izabranu platformu, kvalitetna komunikacija zahteva i nešto hardvera – kameru, zvučnike, mikrofon, svetlo... Esencijalni deo toga imate i na najjeftinijem laptopu, ali će rezultati biti primereni uloženom. Slika slabog kvaliteta, zvuk koji često ne razumete pa stalno neko nekoga moli da ponovi ono što je rekao... sve u svemu, spor i neudoban rad. Dodajte tome i činjenicu da je u lošim zvučnim uslovima, kad je razgovetnost reči nedovoljna, dobro da sagovornik vidi usne onoga ko govori, jer to puno pomaže boljoj razumljivosti. I tu dolazimo do glavne teme ovoga teksta – kako skromnim poboljšanjima hardvera i instalacijom odgovarajućeg softvera doći do bitno kvalitetnijih telekonferencija.

Svetlo

Bez obzira na to da li vodimo privatan razgovor, učestvujemo u konferenciji ili na TV programu, minimum koji treba da obezbedimo je nešto što su fotografi odavno postavili kao standard za snimanje portreta. To znači da treba imati dva izvora svetlosti, od kojih je jedan glavni, a drugi služi za rasvetljavanje senki. Oba izvora se nalaze ispred osobe, nešto više od nivoa očiju, sa različitih strana, pod uglom od oko 45° u odnosu na liniju između osobe i kamere. Glavno svetlo bi trebalo da bude barem dva puta jače od pomoćnog. Ako možete da birate i u nedoumici ste, postavite glavno svetlo sa leve strane, jer je to uobičajeno pri projektovanju radnih mesta, pa je gledalac navikao na takav raspored i nesvesno ga očekuje.

Ako je glavno svetlo tačkasto, ono će praviti oštre senke, što u ovom slučaju nije dobro, pošto senke stvaraju dramatičan efekat. Pomoćno svetlo je po pravilu difuzno, sa veće površine, kako ne bi i ono pravilo senke, jer ništa ne stvara takvu konfuziju kao ukrštene senke iz više izvora. Ako nemamo difuzno svetlo, možemo da koristimo i tačkasti izvor (sijalicu ili LED izvor bez difuzora) odbijen od belog zida ili neke svetle površine. Čak se i glavno svetlo može reflektovati i istovremeno koristiti i kao pomoćno, ako imamo pogodnu belu površinu. Ako ste imali prilike da gledate snimanje filma na osunčanom mestu, možda ste videli čoveka sa velikom belom ili srebrnastom tablom koju drži u rukama i pažljivo prati glumca koji hoda.

U filmskoj teoriji se opisani slučajevi definišu kao 2-point lighting (osvetljenje iz dve tačke). Za još bolje efekte se primenjuje 3-point lighting, gde postoji i treći izvor postavljen iza osobe, po pravilu na većoj visini. Ovo je tačkasti izvor male jačine, sa jedinim zadatkom da stvori odsjaj u kosi glumca. Mada zvuči kao nevažan detalj, mali svetlosni zrak odbijen od kose po pravilu donosi ogroman kvalitet kadru. Ovo je jedino svetlo za koje ne važi pravilo da treba da bude ujednačeno sa bojom glavnog svetla. Osobama sa crnom kosom, recimo, bolje odgovara dominantno plavo „treće svetlo“.

Postoje na desetine raznih tipova osvetljenja, a ovde ćemo pomenuti samo još dva. Prvo je svetlo koje dolazi iz samo jedne tačke i odozdo osvetljava lice osobe. To stvara dramatičan efekat, pa nije pogodno za ozbiljne video konferencije, nego samo za sagovornike za koje već znate da mogu da shvate šalu i koji vam to neće zameriti. Poslednje koje pominjemo je ambijentalno svetlo (meko svetlo cele prostorije). Veoma je važan odnos svetla koje osvetljava osobu i pozadinu. Na to u video konferencijama uglavnom ne možemo da utičemo, tim pre što se jačina dnevnog svetla često menja, ali nije naodmet malo eksperimentisati i tako doći do dobrog rešenja.

Možda ćete reći da su opisani zahtevi preterani i da vi ne snimate film za Oskara, nego hoćete samo da diskutujete s nekim ili da prisustvujete konferenciji. U pravu ste, odaberite dokle ćete ići i šta ćete od svega navedenog zanemariti. Za početak, sigurno ćete izbeći sijalice koje vam biju direktno u lice, i ta odluka će biti na mestu. TV voditelji moraju da se izlažu tim mukama i ne treba ih ni pitati kako im je, ali mi imamo prava da poštedimo oči. Stona lampa, ako već nema veliki difuzor, može da bude usmerena ka zidu i odbijeno svetlo će biti dovoljno jako i meko, pa neće praviti senke. Neke kompromise, ipak, ne treba praviti. Recimo, dobro je znati da se najlošiji efekat postiže osvetljenjem koje većina ljudi koristi: centralno svetlo u sobi (luster na sred plafona) i lice u dubokoj senci za stolom, pomognuto samo svetlošću monitora. Za nijansu je bolji jedan izvor svetla na stolu, jer se time dobijaju ili preduboke senke (ako je izvor sa strane) ili „pljosnati“ anfas bez plastičnosti (ako je izvor tačno ispred).

Kamera

Postići ćete primetno bolji rezultat ako investirate u kvalitetnu kameru, po mogućstvu sa optičkim zumom malo veće svetlosne vrednosti (većeg otvora blende). Rezolucija nije presudna pošto većina komunikacionih programa smanjuje opterećenje mrežne infrastrukture tako što obori rezoluciju na 720p; ipak, 1080p (full HD) je neki standard za kameru, a pojavljuju se i 4K modeli. Bitna je žižna daljina objektiva – to pitanje je toliko važno, da je pravo čudo što niko ne vodi računa o njemu kad kupuje USB kameru. Izgled čovekovog lica se dramatično menja sa promenom žižne daljine objektiva, pa je u graničnim slučajevima (kod širokougaonog i teleobjektiva) teško poverovati da je na slici ista osoba.

Pojednostavljeno rečeno, od žižne daljine zavisi vidni ugao kamere. Ako je vidni ugao širi, onda kameru treba približiti objektu snimanja, kako bi objekat ispunio čitav format slike. Time se stvaraju velika perspektivna izobličenja – veliki nos, izbačene jagodice, okruglo lice i potpuno sakrivene uši. Ako, recimo, objektiv približite na 20 cm od čovekovog nosa, onda je nos dva puta bliži od ušiju, pa je tako dva puta veći, što dramatično kvari razmeru, a lice izgleda kao da je oteklo posle borbe sa pčelama. Za razliku od toga, sa teleobjektivom se treba udaljiti od objekta, pa lice postaje „pljosnato“ i četvrtasto, uši dolaze do izražaja, obrazi su široki a vilica istaknuta kao da se u obrazima kriju dve lopate.

Fotografi su odavno ustanovili optimalnu žižnu daljinu za snimanje portreta. Za pun format snimka (24×36 mm) to bi bilo između 70 i 135 mm, a konačni odgovor zavisi od toga koliko široko bi taj portret trebalo da bude snimljen. Pošto je za konferencijsku kameru potreban prilično širok snimak, koji obuhvata i poprsje, možemo kao optimalnu da usvojimo žižnu daljinu 70 mm. To nam daje horizontalni vidni ugao objektiva od 21°, pa kad imamo u vidu da USB kamere obično imaju horizontalni vidni ugao oko 90°, postaje jasno zašto se ljudima ne sviđa kako izgledaju na snimku.

Zašto nam proizvođači nude kamere koje imaju tako širok vidni ugao? Razlog nije u ceni objektiva: da bismo snimili široki profil čoveka sa objektivom horizontalnog vidnog ugla od 21°, treba da se odmaknemo preko 2 metra, a na stolu obično nemamo toliko mesta. Zato su širokougaone USB kamere samo nesrećan kompromis između raspoloživog prostora i kvaliteta snimka, naravno na račun kvaliteta. Možda treba pomenuti još jedan razlog – širokougaonim objektivima se zgodnije rukuje i manje su neoštrine, a i slika se manje trese.

Sada postaje jasno zašto su kamere u profesionalnim televizijskim studijima tako daleko od voditelja i gostiju: tako su oni znatno prirodniji. Možemo li mi sa našim skromnim kamerama da učinimo nešto po tom pitanju? Deformacije lica koje širokougaoni objektiv unosi mogu samo delimično da se „ispeglaju“ softverski, ali je rezultat polovičan. Širok nos može da se smanji, ali će ostati deformisan, lice neprirodno okruglo, a uši neće postojati na snimku, pa nikakav softver neće moći da ih docrta.

Svaki dalji pokušaj popravke ishoda vodi novom „ali“ i neizbežnim kompromisima. Deformacije će biti manje ako se udaljite od kamere, ali ćete tako zauzeti manju površinu na snimku. Možete da zumirate, ali je to kod jeftinih kamera samo digitalni zum, pa tako smanjujete rezoluciju i povećavate optički šum, što vodi neizbežnoj degradaciji snimka.

Aranžirajte prostor tako da vas kamera snima sa maksimalne daljine, ne manje od jednog i po metra. Ako je postavite na stativ, malo iznad nivoa očiju, pa upalite dva reflektora (po mogućstvu sa podešavanjem jačine) za glavno i pomoćno svetlo, i još jedan za odsjaj u kosi... napravili ste mali TV studio.

Položaj kamere

Obično ćete čuti da je pozicija kamere na laptopu ili tablet računaru fiksna, kao i da je to dobra pozicija koju ne treba menjati. Oba mišljenja su pogrešna. Naravno da, ako koristite laptop za online diskusiju, nećete izvući kameru iz njega i premestiti je negde izvan kućišta, mada bi ta operacija bila jednostavnija nego što zvuči, jer je i to obična USB kamera, spojena na interni USB port. Za snimanje razgovora (pa i za video konferencije) najgora je pozicija iz donje perspektive (ovaj izraz je neprecizan, pošto je „perspektiva“ nešto drugo, pa filmadžije koriste stranu reč „rakurs“). Ako kamera nije eksterna i postavljena na tronožac (stativ), onda je jedino rešenje da čitav laptop (tablet, telefon...) podignete od stola tako da kamera bude barem na visini očiju, ili malo iznad. Nekoliko knjiga će dobro poslužiti kao postolje za tu svrhu. Tako ćemo dobiti i viši ekran, što je dobro, jer će nam i pogled biti viši, pa sagovornik neće imati utisak da mu tokom razgovora gledamo u grudi.

Pogledajte sve govorne emisije snimljene za televiziju i videćete da nijedna od njih ne snima voditelja iz donjeg rakursa, pa ni iz primetno gornjeg. Rakursi u filmskoj industriji nose posebnu poruku i važan su deo standardnog filmskog jezika. Najčešće se iz donjeg rakursa snima glumac u čijoj pojavi treba naglasiti dominaciju i moć, a iz gornjeg potčinjene osobe i osobe kojima se u tom trenutku filmske radnje ne piše dobro. Pa šta je tu loše, pitaćete, ako ja tokom online razgovora želim da predstavim sebe kao nadmoćnu osobu? Loše je to što rakurs nije jedini kojim se to sugeriše, i što treba poštovati niz drugih pravila (o kojima ovde neće biti reči) da bi se dobio željen utisak. U suprotnom, dobićemo groteskan efekat i, umesto dominantne osobe, videćemo samo veliki podvaljak, unutrašnjost nosne šupljine, paučinu u uglu plafona i ko zna šta još. Najbolje je ako imate eksternu USB kameru i postavite je negde iza monitora u visinu očiju. Mali stoni fotografski stativ, koji nije skup, pomoći će u tome. Izbegnite postavljanje kamere suviše levo ili desno od monitora, jer će sagovornik imati neprijatan utisak da, dok razgovarate s njim, gledate u nešto drugo. Vodite, najzad, računa i o čistoći objektiva: ljudi misle da ako je objektiv mali, onda nije važno da li je čist. Kakva zabluda! Objektiv kamere je ponekad pokriven ravnim filterom pa je lako obrisati ga kao što bismo učinili s naočarima za sunce. Ako je objektiv udubljen i teže dostupan, treba se poslužiti štapićima za uši. Ponekad je objektiv toliko prljav da treba malo navlažiti štapić, recimo čistom vodom, ili još bolje destilovanom ili demineralizovanom, a najbolje specijalnom tečnošću za čišćenje objektiva.

Kamera koju već imate

Umesto kupovine Web kamere, možete se okrenuti „uradi sam“ projektu pa koristiti opremu koju već imate, s tim što bi rezultati mogli da budu znatno bolji nego sa nekom konfekcijskom kamerom. Svaki iole noviji foto-aparat može da snima video, a čim pogledate neki DSLR, jasno vam je koliko je njegova optika superiorna u odnosu na malu konferencijsku kameru, a o rezoluciji da i ne govorimo. Tu je čak i mogućnost izbora objektiva, za širi kadar neke konferencije ili krupan plan govornika. Ostaje samo pitanje kako pretvoriti takav uređaj u Web kameru koju prepoznaje neki Skype ili Zoom. Postoje dva načina da se to postigne.

Logitech PTZ PRO 2 kamera

Tokom pripreme ovoga teksta isprobali smo razne kamere, a ovde ćemo pomenuti model s kojim smo postigli dobre rezultate. PTZ PRO 2 je kamera full HD (1080p@30 fps) rezolucije sa Zeiss optikom i automatskim fokusiranjem. Nešto je većih dimenzija, ali je zato postolje motorizovano pa se kamera okreće po dve ose (260° pan, 130° tilt), pa je možete postaviti tako da snima razne scene – ako ste sami u sobi, ako vas je dvoje, troje... Poziciju kamere i zum (obezbeđen je 10x optički zum) podešavate malim daljinskim upravljačem, uz mogućnost da memorišete nekoliko scenarija i kasnije ih aktivirate pritiskom na jedan od funkcijskih tastera.

Kamera se montira na tripod ili na zid/tavanicu i ne može da se napaja iz USB porta, već uz nju dobijate USB kabl i ispravljač koji „ubrizgava“ potrebnu struju. Nema na sebi mikrofon, a ako želite i omnidirekcioni mikrofon iz Logitech-a, pogledajte komplet Logitech Group koji smo prikazali u PC#238 – kamera iz tog kompleta je sasvim slična ovoj, mada nosi nešto drugačiju oznaku.

Prvi, „prirodniji“ način je da se oslonite na podršku proizvođača. U COVID godini mnogi proizvođači su se dosetili da povećaju upotrebljivost svojih DSLR-ova, pa su ponudili potreban drajver. Najdalje je otišao Canon ponudivši EOS Webcam Utility – instalirate softver, povežete foto-aparat sa računarom USB kablom i izaberete odgovarajući izvor slike u programu koji koristite. Možete čak i snimati čitavu konferenciju na SD karticu u foto-aparatu. Podržano je preko 40 foto-aparata, pa ima dosta nade da je i vaš na spisku. Sve češće čujemo da je neko kupio polovan Canon 60D ili neki sličan podržan model za cenu znatno nižu od Web kamere iole uporedivih karakteristika. Slične uslužne programe pripremili su i Nikon, Sony, Panasonic, Fuji...

Drugi način je da nabavite Video Capture USB adapter koji će HDMI izlaz iz foto-aparata pretvoriti u stream za Web kameru. Adaptera ima raznih, a potražnja za njima je tolika da često ne možete da birate već kupite onaj koji vam je dostupan tešeći se da je sve to slično; mi smo ga naručili sa wish.com i platili $20. Potrebno je još nabaviti odgovarajući kabl, pošto se na foto-aparatima i kamerama često nalaze neki neobični mini-HDMI ili micro-HDMI konektori, i posle toga aparat postaje samo još jedan izvor slike i zvuka u listama koje ispisuju komunikacioni programi.

Treba ipak biti svestan da radeći ovo koristite uređaj na način koji proizvođač nije predvideo, pa su moguće razne anomalije. Recimo, kada smo koristili Sony PJ780VE kameru kao izvor slike, Zoom je stalno crtao crveni kvadrat oko onoga što fokusira, dakle lice govornika je uvek bilo „zaokruženo“, što nije mnogo smetalo ali je zahtevalo da se uvek objašnjava sagovornicima u čemu je stvar. Jedini način da uklonite taj nesrećni kvadrat je da potpuno isključite fokusiranje. Osim toga, postavlja se i pitanje napajanja, pošto se baterije foto-aparata često pune u eksternom adapteru, pa se može desiti da u žaru rasprave ostanete bez slike, barem dok ne zamenite bateriju (treba uvek imati rezervnu koja je puna).

Umesto foto-aparata ili kamere, možete da koristite i smartfon, čija je kamera verovatno znatno kvalitetnija od bilo čega ugrađenog na laptop. Tu vam nije potreban nikakav dodatni hardver – instalirate na Android uređaj program DroidCamX a na PC-ju DroidCamApp, povežete se i – to je to. Za detalje pogledajte tekst „Smartfon kao Web kamera“ iz PC#277.

Svi ovi priručni metodi mogu da se pokažu problematičnim kod dugih video-konferencija, pošto ni foto-aparati ni mobilni telefoni nisu predviđeni za višečasovni neprekidni rad – može doći do pregrevanja pa i do isključenja uređaja, koji se tako štiti od kvara. No ta rešenja svakako vredi razmotriti jer za malo ili nimalo novca dobijate izuzetan kvalitet slike.

Zvuk

Zvuk je važan element video- konferencije, možda i važniji nego slika. Jer, slika može biti lepša ili ružnija, može stvoriti dobar početni utisak, ali kad duže vreme razgovarate sa nekim, većinu ključnih informacija prenosite glasom. Konferencija na kojoj svako svakoga slabo čuje i ne razaznaje šta je on rekao obilovaće molbama da se neka rečenica ponovi, što je u dužoj diskusiji naporno i otežava da se koncentrišemo na problem koji rešavamo.

Anker PowerConf Bluetooth Speakerphone

Mali spikerfon koji je revolucionarno promenio naše telekonferencije – stavite ga na sto, povežete na USB port i odjednom više ljudi može da učestvuje u razgovoru a da to bude sasvim komforno. U kućište je ugrađeno šest mikrofona i procesor koji po potrebi aktivira jedan ili više njih, u zavisnosti od toga odakle zvuk trenutno dolazi; čak i vidite po LED svetlima ko je najglasniji za stolom. Na njega su ugrađeni i zvučnici, tako da dobro čujete osobe koje komuniciraju iz svojih kuća. Jedna od onih lepih stvari kojima nije potrebno nikakvo posebno podešavanje – samo ga priključite i on radi, baš onako kako biste želeli.

Zanimljiva je i mogućnost da Anker PowerConf Speakerphone ne povezujete kablom s računarom već da ga uparite s smartfonom. Tada će telefon obezbeđivati sliku a Anker zvuk, što je dovoljno za malu video-konferenciju ostvarenu pomoću hardvera koji staje u džepove; dobro, malo veće džepove jer ovaj uređaj teži 340 grama. Kao „tačka na i“, Anker ima internu bateriju kapaciteta 6700 mAh iz koje možete da dopunite telefon.

Mikrofon ugrađen u notebook računar je zadovoljavajući samo ako taj računar koristi jedan čovek koji sedi u tihoj sobi; ako je ljudi pred računarom više ili ako je prostorija bučna, neće se čuti mnogo: em je mikrofon loš, em je po prirodi stvari prilično udaljen od govornika. Slično važi i za mikrofone ugrađene u Web kamere koje postavljate iznad ekrana i povezujete sa USB portom vašeg desktop PC-ja. Možete se opredeliti za slušalice sa mikrofonom ili, ako vas to rešenje ne privlači, izabrati novi, bolji mikrofon. Izbor na tržištu je ogroman, pa nije lako opredeliti se za konkretan model.

Mnogi mikrofoni koje ćete naći u ponudi su bazično studijski i namenjeni su snimanju muzike i vokala. Većinom su deklarisani kao kondenzatorski ili dinamički mikrofoni, pri čemu kondenzatorski bolje funkcionišu kod snimanja akustičnih gitara i klavira, a dinamički su bolji kada treba snimati zvuk sa električnih gitara i bubnjeva. Uz to su dinamički mikrofoni otporniji na udarce i atmosferske uslove, pa se češće koriste na sceni, tim pre što su jeftiniji, često i za red veličine.

Kada sve to sa muzike transliramo na video-konferencije, zaključićemo da su kondenzatorski mikrofoni bolji kada ste sami u sobi i želite da se vaš glas dobro čuje; često ih biraju predavači, prezenteri i vlasnici YouTube kanala. Modeli prilagođeni toj primeni su znatno jeftiniji od studijskih, a umesto klasičnih mikrofonskih konektora koriste USB, pa ih je lako povezati i aktivirati.

Mikrofon treba postaviti na 15-25 centimetara od usta, po mogućstvu na odgovarajući stalak. Smisao stalka je da priguši vibracije koje stižu od stola, recimo kada nešto kucate na tastaturi ili dobujete prstima po ivici. Mikrofon se može postaviti i na teleskopsku „ruku“ koja je vezana za dalju ivicu stola, pa je onda iznad vas. Treba samo obezbediti da ne bude u kadru.

Stvari se dalje komplikuju kada u konferencijskoj sobi sedi više ljudi, što je uobičajen scenario za poslovne sastanke u COVID-19 eri. Na jednom mestu imate nekoliko kolega koji su u kancelariji, a razgovoru se pridružuje niz kolega koji rade od kuće. Pokazuje se da klasični mikrofoni nisu dovoljni da se „kancelarijski“ deo razgovora verno prenese – oni koji su bliže laptopu se čuju bolje, neki se ne čuju uopšte, stalno neko nekome upada u reč pa konferencija postaje veoma neugodna.

Mikrofoni koje smo do sada pominjali, a koje ponekad srećemo i pod imenom kardioidni (cardioid), su usmereni na jednog govornika. Za konferencijsku salu su potrebni omnidirekcioni (omnidirectional) mikrofoni koji, pojednostavljeno rečeno, snimaju na sve strane. Radi se o (najčešće okruglom) kućištu u kome je skriveno nekoliko mikrofona usmerenih na razne strane i povezanih na internu miksetu, u kojoj softver više signala kombinuje u jedan. Dobro, ako ljudi pričaju u glas ni taj softver ne može da napravi čudo, ali u normalnoj situaciji će prepoznati sa koje strane dolazi glas i aktivirati odgovarajući mikrofon. Čak i oni koji sede nešto dalje od mikrofona biće ispravno prepoznati i njihov glas u odgovarajućoj meri pojačan, dok će pozadinska buka biti u značajnoj meri prigušena.

Ako je konferencijski sto dugačak i za njim sedi puno ljudi, postavlja se nekoliko povezanih omnidirekcionih mikrofona, od kojih je jedan master a ostali su jednostavniji, pomoćni mikrofoni; softver ugrađen u glavni uređaj opet sakuplja sve ulaze i prosleđuje kompjuteru onaj koji trenutno dominira. Uz skromna ulaganja na taj način se može kvalitetno prenositi čak i prilično posećena konferencija, ukoliko se ljudi koji sede u sali ponašaju korektno.

Scena

Gledajući razne TV emisije snimljene u doba pandemije, vidimo da se televizija brzo prilagodila novom vremenu – umesto fizičke posete gosta studiju, imamo razgovore voditelja sa gostima preko Skype-a ili slične platforme. Tako smo dobili dobru zamenu za živi razgovor, ali je u jednom domenu stvar ipak pošla loše. Pojedini sagovornici, needukovani i pomalo zatečeni, predstavljali su nam se kroz mutne i razmazane slike, sa tamnim licima viđenim iz žablje perspektive i sa pozadinom kojom dominiraju neuredni ormani čiji vrhovi služe kao deponija stvari, ostavljenih tu „privremeno“ pre mnogo godina. Nagledali smo se gomila nesloženog veša, zaliha toalet papira, starih novina i kesa...

Svaka stvar koja se vidi na slici podjednako je važna i, ako držimo do sebe, moramo da pokažemo sagovornicima da nismo izgubili korak sa tokom civilizacije. Online vezu treba shvatiti kao običan razgovor licem u lice, pa tu važe ista pravila kao kad primate gosta u kuću. Šta on ne želi da vidi? Nered, đubre, izgužvanu posteljinu sumnjive čistoće, ali isto tako ne želi ni suprotan prizor – bolničku pedantnost koja indukuje depresiju. Ako na sceni ima previše sivila, obogatite prizor, recimo, sa par crvenih i jednim žutim detaljem, pa pogledajte sliku sa kamere i videćete da se drukčije osećate dok je gledate. Postavite neku ukrasnu sitnicu ili igračku koja sugeriše da se tu odvija zdrav i zabavan život. Reket za tenis ili košarkaška lopta izazvaće prijatnije emocije nego kore od lubenice oko kojih lete muve.

Uređenje enterijera je umetnost koja se izučava godinama, pa se ni od koga od nas ne očekuje da svoj radni prostor tokom konferencije predstavi kao reklamu iz nekog popularnog lifestyle časopisa. Ako nemate mogućnosti da impresionirate nekoga svojim životnim prostorom, okrenite kameru tako da se vidi što manje toga. Čak i jedna šarena košulja na vešalici na belom zidu pored vas može da izgleda veselije nego neki skupi komad kućnog nameštaja, koji je možda lep, ali naprosto nije fotogeničan. Alternativa je da sagovornicima ne pokažete sobu u kojoj sedite, već neki lep prizor, realan ili stilizovan. Većina komunikacionih programa (Zoom, Teams...) omogućava da uklonite pozadinu i zamenite je proizvoljnom slikom ili čak filmskom sekvencom koja se vrti u krug. Da bi to funkcionisalo traži se procesor novije generacije i dosta memorije, pa će vam sam program reći da li je vaša konfiguracija dorasla izazovu ili nije.

Čak i kada je opcija raspoloživa, možda nećete biti zadovoljni rezultatom: program ne uspeva baš precizno da odredi granicu između vas i pozadine, pa se dešava da ivice vaše kose „drhte“ ili da vam deo ruke nakratko „potone u ništavilo“, naročito ako ne sedite mirno. To može kod sagovornika da stvori loš utisak – želite da sakrijete gde se nalazite, ali niste u stanju da to kvalitetno uradite. Među rešenje je da samo blurujete (zamutite) pozadinu što obično funkcioniše bolje od njene zamene nekom slikom, a ipak sklanja akcenat sa neuredne sobe i skreće pažnju na govornika.

Pravo rešenje je kupovina chroma key platna. Podseća na platno za projektor, ali je drečavo zelene boje, koja je pažljivo izabrana tako da bude što dalja od svake boje koja se javlja na ljudskoj koži. Podrazumeva se da za takvo okruženje nećete oblačiti ništa što je zelene boje (generalno za snimanje ne treba nositi ni odeću sa tankim prugama i slične stvari koje zahtevaju 4k rezoluciju da bi se verno prenele). Kada se iza nas nalazi chroma key platno, softveru je vrlo lako da odvoji čoveka od pozadine, čak i bez snažnog procesora. Granice su jasno ocrtane a uklapanje u pozadinu je praktično savršeno.

Zelena platna se intenzivno koriste u Holivudu kako bi se glumci uklopili u kompjuterski generisane pozadine, ali to ne znači da je chroma key za kućne uslove neki posebno skup „periferijski uređaj“ – za stotinak evra dobićete platno dimenzija 3×6 metara (za slučaj da želite da pokrijete i pod) sa potrebnim stalcima. Možete da ga kupite i zajedno sa rasvetom, kišobranima i drugim elementima, i tako proširujete svoj TV studio... U tom slučaju biste prvo morali malo da eksperimentišete, čime biste stekli iskustvo neophodno za rad sa tako složenim sistemom. Ali to je sve, možda, previše „jako“ rešenje za tako „slab“ problem.

Ili možda nije?